БУНА, ЗАБУНА ИЛИ ЗАБЛУДА

Почетком фебруара Федерацијом БиХ је протутњао талас незадовољства. Политичка сеизмолошка скала је достигла црвени подиок. На први поглед у Федерацији се догађао народ. Гладан, без плата, без наде и повјерења у систем власти или боље рецено без повјерења у оне који персонификују ту власт. Снимци из Тузле, Бихаћа, Мостара и Сарајева обишли су свијет. Као да је неко пресликавао петооктобарску револуцију у Србији не тако давне 2000 године. У Хрватској су кренули скупови подршке грађанима БиХ. У Украјини још нису чули за клетву „Мани земљу којој је Босна запад“ па су Кличко и  његови митингаши почели сањати БиХ и јалово жалити што је и БиХ испред Украјине кад су ЕУ интеграције у питању. Међутим, како су „судбоносни“ дани одмицали, социјални бунт је устукнуо пред закулисаним политичким намјерама (помно креирани како унутар тако и ван граница БиХ) са циљем да се ситуација у БиХ на неки начин интернационализује, да се Република Српска оптужи као „реметилачки фактор“, како би се добило повода за ревизију Дејтонског мировног споразума одн. ововременог Босанско-херцеговачког Светог писма. У стварању конфузије су (свако из свог интереса) учествовали и власт и опозиција. Власт саморекламирајућим хвалоспјевима и о себи и о свеопштем стању у РС. Опозиција, опет, у очајничкој жељи да се како-тако дочепа власти али не на основу стратешких политичких планова већ користећи логику стихијско-симптоматичке борбе у непрестаним нападима на власт углавном као реакцију на одређене дневно-политичке догадјаје, за сада, без јасне визије шта, како и на који начин квалитативно промијенити. Та „тактика“ за сада не даје очекиване резултате већ помало и прерано „смара“ бирачко тијело јер још доста има до избора. Некако тих дана су се и првом борцу РС Пантелији Ћургузу почело привидјати да на граници српске стоје до зуба наоружане фаланге. По хитном ферману у Београд су се на ноге „господару Вучићу“ запутили и Додик и Босић. О чему су разговарали – за нас обичне смртнике остаће тајна. Упућени и увијек добро обавијештени су нас обавјештавали да је тема разговора била смиривање тензија и очување Републике Српске као целине али и страх Вучића да би се евентуални „вирус“ протеста могао прелити и преко Дрине, што би само усложнило тамошње предизборне прилике али и омело финиш Косовског гамбита, одн. довршетак Борко-Тадићевског посла. Стекао се (не)оправдан утисак да су народни трибуни и на локалу и на нивоу РС у страху од народа, да је тај исти послушни народ постао пријетња опстанку РС. Иако пријетња опстанку и РС и БиХ и било којој гарнитури на власти није народ већ они који у име народа, патриотизма, вјере и национализма од народа узеше све, оставивши га огољена „као лист на вјетру“, али како каже једна дивна пјесма – онај ко не слуша вјетар слушаће олују, тако да сваки евентуални социјални бунт може бити само последица делања ових првих.

Све што се протеклих дана догађало могло би се свести под ону народну- „тресла се гора родио се миш“. Ништа посебно се није догодило, ништа епохално се није догодило. Истини за вољу, код једног дијела домаћих политичара (који рачунају на подршку градјана у предстојећој изборној трци) увукао се страх у кости те се убрзано изналазе рјешења како да се скрене пажња са себе, како да се скрене пажња са разлога евентуалних излива незадовољства као што су милионске проневјере, стампедо приватизација, питање бораца, пензионера, пољопривредника итд итд а опет како обезбједити подршку бирача на изборима или „као превести жедне преко воде“. Полако се долази до неке чудне ситуације да ни власт баш нешто не жели по сваку цијену опстанак на власти а због свакодневног суочавања са политичким изазовима и опозицији као да из дана у дан понестаје храбрости за преузимање политичке и сваке друге одговорности за вођење Српске. Доста тога се своди „шта би било кад би било или шта ће бити кад ће бити“. Иако земаљски дани теку, „нема више времена“ (што би, за неке можда давне 1984., рекао непоновљиви Младен Делић) за испразне политичке приче које слабо кога увјере а многима атакују на логику здравог разума. „Наранџаста револуција „ није прошла али се поуке свакако морају извући. И на крају, у намери да политику скрајнем у други план, желео бих да упутим најтоплије честитке нашим најбољим амбасадорима, а то су млади хармоникаши из Угљевика који су својом виртуозношћу и надахнутим музицирањем побрали бројне аплаузе у олимпијском Сочију у великој земљи Русији.

Милан Митровић, новинар