Србин творац бионичке руке

Станиша Распоповић, заједно са тимом стручњака, изумео бионичку руку помоћу које особе са ампутираном руком поново могу да осете додир

Име Станише Распоповића биће записано у нашој, али и светској науци. Откриће бионичке руке помоћу које особе са импутираном руком поново могу да осете додир, нашло се недавно на насловним странама и у ударним вестима великих светских медија, од „Економиста”, „Монда” до Би-Би-Сија, јер се коначно пружила нада милионима људи који живе са инвалидитетом.

Станиша има 30 година, чита „Политику” и каже да се свет не дели на нације, већ на добре и лоше људе. Највише времена проводи у авиону, живи на релацији Лозана–Пиза, а пошто су му живот и посао толико динамични, никада не зна где ће да осване. Овај разговор водимо на релацији Београд–Финикс.

– Још од открића прве протезе 1914. године до данас, дакле за сто година, није било могуће да особе којима је ампутирана рука, уз помоћ протезе и осете додир. Корисници су осећали протезе као страно тело, често одбијали да их користе уколико су имали другу здраву руку. Зато су у току претходне деценије огромни напори светске научне заједнице у пољу биоинжењеринга били усмерени ка томе да се врати осећај додира особама са амуптираним горњим екстремитетима или пацијентима са повредом кичмене мождине – почиње причу Распоповић.

Тим који је коначно успео у томе, а у којем је био и наш научник, имао је двадесетак људи који су радили у Италији, Швајцарској и Немачкој. Прва особа на свету која је добила прилику да испроба ово револуционарно откриће и поново осећа руковање предметима био је Денис Або Соренсен из Данске и то девет година после несреће након које му је ампутирана рука.

– За мене ово је круна седам година интензивног рада који је почео у лабораторији са електродама, наставио се експериментима са пацовима и коначно кулминирао у протези која стварно помаже људима – прича овај млади научник који говори италијански, шпански, енглески и француски језик.

На наше питање колико ће рука да кошта и када се може очекивати масовна производња, Распоповић одговара да се већ наредне године очекује да неколико нових пацијената буде тестирано са модернијом верзијом која би евентуално могла да се користи за дужи период. Ипак комерцијализација ће морати да причека на детаљне клиничке тестове и здравствене регулативе, тако да се масовна производња може очекивати за пет до 15 година.

Не можемо а да га не упитамо и како је стигао од Београда до тима најумнијих глава Европе.

Каже да је завршио ОШ „Никола Тесла” у Винчи, па Математичку гимназију у Београду. Након матуре је добио италијанску државну стипендију у Пизи, која му је омогућила да заврши основне студије на електротехници. Захваљујући европском програму Еразмус урадио је део мастера у Барселони, а освојио је и стипендију за докторат.

– Докторирао сам са 28 година. Сада радим као истраживач на швајцарском Институту за технологију у Лозани и на италијанском Институту за биороботику. Оно што желим да истакнем јесте да је све ово могуће за било ког младог човека без финансијских подлога или „познанстава”, довољно је само добро се информисати и бити јако упоран – прича Распоповић.

Долази често у Београд, каже да му највише недостају породица, пријатељи и они безбрижни дани на Ади када се баскет и шах прекидао роштиљем. И наравно звук тамбура уз ухо…

Питамо га да ли размишља о повратку у Србију, а он одговара да је то увек отворена опција, али да би се то догодило требало би да постоје услови и жеља да се истраживање, наука и технологија отворе, и код нас у земљи и ка нашим млађим људима који су стицали знање у иностранству.

Сандра Гуцијан – Политика

———————————————————–

Радио и као перач судова и разносач пица

Имам мајку Мирјану и оца Влада који су у Београду, а брат Милош живи у Пизи. Они су ми главна подршка и данас и онда када није све било мед и млеко и када сам уз студије радио и као перач судова и келнер и разносач пица – прича Станиша.

———————————————————–

Како ради рука

Прототип ове бионичке технологије тестиран је у Риму. Научници су користили побољшану вештачку руку са сензорима који детектују информације о контакту између протезе и објеката. Сензори су мерили квантитет притиска у вештачким тетивама који контролишу покрете прстима протезе, затим се та мера претварала у електричну струју којом су стимулисани нерви – покушава што једноставније да објасни компликовано откриће наш саговорник.