Дах црног гаврана

Иво Андрић, тај велики зналац и тумач Босне и Херцеговине, има једну у јавности мање познату приповетку, зове се “Писмо из 1920. године”, која на савршен начин, прецизно и неумољиво, скида све маске и намазе с лица оног што зовемо Босна и Херцеговина. На једном месту тог антологијског текста, писаног у првом лицу Андрићевог пријатеља који заувек напушта Босну, каже се да је то земља тврде вере, узвишене чврстине карактера, земља нежности и љубавног жара, осећања и непоколебљиве оданости, али да испод свега тога кључају урагани сапетих и збијених мржњи које сазревају и чекају свој час.

Е, тих часова било је у Босни и Херцеговини безброј; доносили су муку, јауке, убијање, потоке крви, и претварали тај дивни згуснути географски простор у пакао. Непуних 15 година по окончању грађанског рата у БиХ, тамо опет горе зграде, масе људи ваљају се улицама и све личи на један од оних часова из Андрићеве приповетке.

Босна је одувек место патње, некад је та патња под плаштом од окупатора наметнутог мира, али је патња, а некад се јавља кроз најстрашније ратне облике. Ово што је кренуло из Тузле, не слути на добро. Мотиви и захтеви јесу социјални, али нигде се почетни, појавни облици тако великом брзином не претварају у нешто друго, као у Босни.

Само два дана након што је изгорела зграда владе Тузланског кантона, јавио се онај црни гавран, Стипе Месић, и казао да је Дејтонски споразум главни проблем садашње Босне и Херцеговине. Само јединствена, унитарна Босна, без Републике Српске, има будућност, кликће Месић. Не објашњава, вероватно стога што га нико и не пита, зашто то решење, кад је тако добро и тако спасоносно није 1990. године предлагао за СФР Југославију, на чијем се челу налазио. Онда је около телалио да је једини излаз у разлазу југословенских народа.

Зашто данас излаз за Босну и Херцеговину није у разлазу њених народа. Не заговарам, само питам. Или, како то да је решење за косовски проблем у разграничењу између Срба и Албанаца – наравно, на штету Србије – а решење за Босну није разграничење између Бошњака, Срба и Хрвата. Опет, не заговарам, само питам.

У Сарајеву је изненада, док су још трајали протести, слетео још један црни гавран, Ахмет Давутоглу, министар иностраних послова Турске и најдиректније се умешао у целу причу. Због чега? Живе ли у Босни и Херцеговини Турци? Не. Па шта он, онда, тамо тражи? Зашто изјављује да је Босна државни и политички приоритет Истанбула и да као таква мора да буде целовита. Жал за давним временима Османлија на Балкану, или нешто друго?

Подсећам да је Турска међу првих пет земаља на свету које су признале независност Косова. Да ли би Турска признала и евентуално проглашење независности Републике Српске? Или је због страха од те независности Давутоглу и дојурио у Сарајево.

У овом (не)контролисаном полухаосу у БиХ, Република Српска је мирна. Засада. Није Србима баш најјасније да ли је зграде у Тузли, Бихаћу и Сарајеву запалио празан стомак или нешто што би врло брзо могло да покаже своје право, страшно лице, виђено у БиХ 1941. и 1992. године. Има наде да су Срби бар ту лекцију научили.

Ратко Дмитровић / Новости