Избори 2014: Ко ће бити други?

Први министар нове српске владе се (бар према mainstreamмедијима) зна: то је актуални први потпредседник. Међутим, за позицију „другог“ мњење кооптира многе, али не и Ивицу Дачића, актуалног премијера.Зашто? Управо због тога што је више него јасно да је странка чији је он лидер била „кочничар“ реформи које се по „хитном“ поступку најављују после избора. Које су то реформе и како ће оне изгледати: верујемо, сазнаће се по формирању владе. Сасвим је сигурно да разлоге за најављивани „широки друштвени консензус“ не треба представљати (у појединостима) бирачком телу, јер би било болно по претенденте на (апсолутну) власт. Они се могу (про)наћи у по којем ауторском тексту, интервјуу или изјави актера који играју добро познату улогу оних који (мисле да) обликују политичку сцену Србије:

„Ја, Јелко Кацин, одавно знам да је Косово независно и да није део Србије. Ја, Јелко Кацин, грађанин Словеније, знам да је моја земља одавно признала независно Косово и да је зато спаљена амбасада Словеније у Београду, и да ће Србија за то платити накнаду“[i], рекао је потпредседник Делегације Европског парламента за југоисточну Европу, Кацин гостујући у емисији „Интервју 20“ државне телевизије БХ1. Србија ће пре уласка у ЕУ морати да промени Устав, недвосмислена је порука ЕУропског емисара; док је „статусно неутрална“ позиција ЕУ за Јелка Кацина је тренутно компромисно решење. Према неким најавама, очекивани „пакет аранжман“ или улазак земаља западног Балкана у евро-атлантску заједницу очекује се 2020. године. Опет, превремени избори у Србији који треба да обезбеде легитимитет за „широки консензус“, одржавају се 16. марта после чега се очекује да нова влада крене у уставне промене: дакле, шест (ако не и више) година пре очекиваног уласка у Европску унију. Притом, треба подсетити да су сви досадашњи „аранжмани“ с Бриселом, а поводом Космета приређени мимо и против актуалног Устава и то је нешто што ће остати забележено. Остаје питање: да ли је статус Космета у Уставу Србије једини разлог промене врховног законодавног акта, или постоје и неки други разлози?

„Какав је Устав Србији потребан“ био је назив расправе одржане (13. фебруар) у организацији Европског покрета у Скупштини Војводине, док Србија очекује отварање „шок“ кампање коју је најавио први потпредседник техничке владеа која би требало да до краја грађанима објасни у како тешкој економској ситуацији се налази држава чији су резиденти, и по цену „губитка“ десет одсто бирачког тела на изборима. Као да грађани и сами не знају да је држава дошла до ивице егзистенције. Макар по њих-већински део Србије која се грчевито бори за ваздух који (у)дише. Већина „аналитичара“ и економски „освешћених“ политичара Србију поставља у простор између грчког и бошњачког сценарија пружајући различите, рецептуре. Једни су против „стезања каиша“ (Уједињени региони Србије), док други говоре да без штедње и „рационализације“ не можемо даље. Сви некако праве нове прерасподеле друштвеног ресурса гледајући Србију кроз регионе. И ту долазимо и до још једне (евентуалне) промене у постојећем Уставу а то је нова територијална организација-кроз регионализацију Србије. Уосталом, Устав Србије мора да се „скроји“ према бриселским стандардима. Шта то значи? Сасвим смо сигурни одговориће експозитуре западних центара моћи кроз разне панеле који ће окупљати истомишљенике.

Ко ће бити други: Коначно, када поменусмо бошњачко (пред)пролеће, неко треба и да (за)штити „елите“ које ће кооперативно (ре)организовати Србију и регион у ком је она фактор стабилности. Ко би то могао да буде? Из перспективе актуалне политичке „елите“ – НАТО. Алијанса која је потписница многих прекрајања па тако и будући аутор безбедоносне архитектуре западног Балкана све чешћи је „гарант“ колективне безбедности из перспективе атлантиста који су се добро потрудили уз издашне буџете који подупиру јавну дипломатију НАТО да кадрирају структуре институција постојећих (про)НАТО система. Наравно, у случају Србије то се још неко (врло кратко) време неће тако гласно чути. Међутим, чим се направи „широки“ консензус ето и нове атлантске мантре. Тако и долазимо до „новог филма“  Бориса Тадића, бившег председника Србије и бившег почасног председника Демократске странке. Да се не бисмо превише бавили калкулацијама (оставићемо то политичким калкулантима) нека подсетник на нека дешавања одговори на питање: Зашто до Тадића? Тако: Из Викиликсових депеша сазнали смо својевремено (2008) да је „Тадић дао задатак свом шефу кабинета и координатору безбедоносних служби Ракићу, шест месеци пре оснивања СНС-а, да подстакне Николића да напусти радикале“[ii] као свог „човека за везу“ са „Вучићем и Николићем“.[iii] Основана је Српска напредна странка (СНС), „десили“ су се Ђурђевдански избори. Борис Тадић, је новоизабраном председнику Србије честитао победу а свима нама поручио да се „видимо у неком новом филму“[iv].

Како наводи београдски недељник „Време“ у броју од 6. фебруара текуће године тај „нови филм“ требало је да се деси одмах после избора, дакле кроз процес формирања владе: „После избора 2012. Ракић је био гарант велике коалиције када су Немци предложили владу ДС-а и СНС-а (..) у којој би уз Николића председника, Тадић био премијер“. Како Време наводи, од тога је Тадић „одједном“ одустао због Косова и јер је „знао шта га чека. Није желео одговорност“.[v]  Било истинито или не, владу је формирао лидер СПС и актуални технички премијер. Преговори с Бриселом око Косова и Метохије, са техничког подигнути су на највиши могући ниво-уследио је Бриселски споразум. Од самог формирања владе приметна је била тензија уз повремена озбиљна искакања међу коалиционим партнерима. Познаваоци политичких прилика говорили су да то неће изаћи на добро за СПС, иако је њихов лидер препознатљив по политичком преживљавању. Међутим, све чешће су се кроз таблоидне медије уз велике афере везивали функционери те партије. Уследила је реконструкција владе, неки су се министри променили а носиоци извршне власти су мњење убеђивали да имају „преча посла“ од избора који су (пре)скупи за сиромашну Србију. Истовремено, било је јасно да ће, како се увећавала моћ СНС и истом прогресијом нестајала опозиција, са градским изборима истовремено бити организовани и републички. Као што је сада извесно да ће резултати републичких избора, одредити датум покрајинских избора и (опет) математичко прекрајање локалних власти широм Србије. СПС и Дачић су обавили посао: КиМ више нису део Србије, како разумемо Јелка Кацина. Следи нови коалициони партнер и нови „посао“.

Углавном, када је актуални технички премијер најавио да је лидер Демократске странке „плусквамперфекат“[vi] (септембар 2013), знало се да ће Ђиласа оборити са „чела“ Београда и да следи „рушење“ његовог страначког лидерства. Почасни председник, Борис Тадић прихватио се „посла“ оживљавања Демократске странке.  У емисији Утисак недеље (15. 12. 2013) најавио је повратак на место лидера демократа и у власт, јер су нови избори извесни: „Без Демократске странке нема ни оних људских ресурса који су по мом мишљењу најдаровитији и најспособнији да земљу стварно реформишу (…) али странке које су сада на власти, просто, нису обучавале своје људе (…) то се види и из реконструкције владе када је неопходно доводити људе из иностранства, када је и за имплементацију реформи које су везане за Европску унију потребно довести људе из Демократске странке (…) и верујем да после неких избора који се најављују, који су могући да Демократска странка поново уђе у Владу. На који начин, мислим да има различитих модалитета. Ја се надам победом на изборима (…) и верујем, да без Демократске странке нема будућности овог друштва. То треба прво да расправимо у Демократској странци“, између осталог рекао је Тадић.

Месец дана касније, у утицајном дневном листу Политика, поменути Миодраг Ракић у свом ауторском тексту врло је јасно поручио да СНС може само са ДС да модернизује Србију: „Пред Демократском странком је лажна дилема и лажна тема означена у питању хоће ли бити политички партнер СНС-ау власти. Зато понуда за политичким договором не значи само,као у случају других странака,повећање броја резервних политичких играча. Демократска странка и даље представља модернизацијско језгро Србије и да би могла да реализује своје идеје нужно је да се нађе начин да у овом пројекту мобилизује и онај део политичког друштва који је окупљен у оквиру СНС-а и политички се персонализује у Александру Вучићу. Политички јаз између њега и странке и коалиције на чијем је челу тако је велик да он у странци и коалицији,оваква каква је, нема политичког савезника за свој политички пројекат модернизације Србије. Он то мора потражити на другој страни. Једини политички блок који му то може омогућити јесте ДС“,[vii]изричит је био Ракић. Само два дана по објављивању Ракићевог текста, Главни одбор Демократске странке усвојио је Ђиласов Извештај о раду[viii] и то је био сигнал фракцији окупљеној око Тадића а која је за коалицију са СНС да мора да активира план „Б“: почасни председник је напустио ДС, оформио своју (Нову демократску странку) а потом и демократски фронт у који су ушли Лига социјалдемократа Војводине (ЛСВ, Ненад Чанак) и Заједно за Србију (Душан Петровић). Према најавама, ова коалиција бавиће се економским темама али и неопходношћу промене политичког система, што значи промену и „закона о политичким странкама, нови закон о политичком систему, али и променом Устава“.[ix] Дакле, као што се и очекивало.

На другом полу, оних који би требало да чине опозицију државној евро-атлантској политици стање (такође, очекивано) је далеко испод цензуса и обједињавања. Аналитичари покушавају или да објасне или да п(р)озову лидере на рационалност и неопходност укрупњавања како би се направио јак контра блок: „Генерално, српски партократски систем се налази у фази распадања и метастазе“, пише Ђорђе Вукадиновић уредник Нове Српске политичке мисли и описује три колоне у које ће ићи патриотски блок објашњавајући тако претходно дату дијагнозу„Војислав Шешељ у Хагу јесте жртва скандалозне неправде и самовоље и могуће да је то дугодишње робијање умногоме променило његову перцепцију реалности. Исто тако, чињеница је да је његова странка била мета вишегодишње организоване кампање демонизације и разарања“. И, према његовом мишљењу радикали неће прећи цензус. Међутим, више него приметна је разочараност маневром Демократске странке Србије (ДСС) од које се очекивало много више слуха за национални опстанак: „И док је аутистичан радикалски став, бар делимично, психолошки схватљив (мада и даље за осуду), за држање ДСС-а, почев од „хајкања“ на изборе, па до категоричког одбијања сваке помисли на стварање шире коалиције, готово је немогуће наћи речи етичког и политичког оправдања (…) Заправо, постоји само једно оправдање, оно политикантско. ДСС, наиме, верује да ће, мало по инерцији, а мало уз попуст код Вучића – којег све време упадљиво избегавају да нападну, него су се углавном „јуначки“ острвљивали на Дачића, Тому и неидентификовану „власт“ – цензус вероватно прећи и тако, као и претходни пут, остати једина патриотска политичка снага у парламенту. И то је, у основи, допуштена политичка калкулација. Тачније, била би допуштена да стање није такво какво јесте и да нема Бриселског споразума и убрзане социо-економске и политичке девастације државе“, изричит је Вукадиновић.

Иако, (не)очекивана реакција мора се признати и врло утемељена. Наиме, гостујући у емисији Кажипрст  на телевизији Б92, председник Политичког савета ДСС, Владета Јанковић је на констатацију новинарке да је ДСС русофилска странка је „морао“ да демантује: „То да смо ми проруска странка, то једноставно није тачно“, рекао је Јанковић [x] апострофирајући став странке који је у политичком (и војном) смислу неутралан а однос према ЕУ одредио (овај пут) као „еврореализам, а не евро скептицизам“[xi]; коначно, листа кандидата за народне посланике ДСС-а овај пут је без Марка Јакшића[xii] који је једини унутар ДСС-а врло оштро критиковао (због политике према Косову и Метохији) актуалну техничку владу. Само ове две чињенице, верујемо ДСС-у доносе улазак у парламент. Толико о „попустима“ о којима говори Вукадиновић. Опет, с друге стране други познаваоци политичких (не)прилика би овакав политички маневар назвали преживљавањем и неопходном борбом унутар система. Тако, Жељко Цвијановић уредник Новог Стандарда динамику политичких догађаја уводи у простор „унутар власти и унутар система, који ће бити доведен до пуцања у тренутку када се сударе немогућност елементарног функционисања државе и њен европски геополитички избор (…) То ће бити тренутак ескалације дубоке вишедеценијске кризе и смисао системских суверенистичких странака биће у томе да ће из институција имати већу шансу да спрече претећи грађански сукоб него са улице. Због тога верујем да би било добро када би странке, попут ДСС и Треће Србије, која такође на изборе иде сама, успеле да на изборима остваре системски утицај“[xiii], тврди Цвијановић. И један и други, покрет Двери виде као „искрену и перспективну опозицију“ која тренутно има слабе шансе за прелазак цензуса.

(Не)очекивана изненађења: На крају, (пред)изборна кампања се,тек, захуктава. Права борба ће се, све су прилике, водити у простору неопредељених који је значајан. Странке ће се трудити да изведу све своје чланове и потенцијалне бираче на гласање и (за сада) очекивања аналитичара су да ће излазност бити велика. Како ће се она одразити на изборни резултат, видећемо. Верујемо да ће се онима који сада бораве око цензуса додатно отежати улазак у парламент, јаким странкама ће се умањити рејтинг али сумњамо да ће се однос међу њима битно променити. Међутим, да ли то значи да ће у будућем сазиву постојати и реална геополитичка опозиција-неизвесно је и поред очигледних уступака попут инсистирања на политичкој „неутралности“ и удаљавања кадрова који су се баш замерили актуалној власти. Да ли ће „други“ у будућој влади бити фронт окупљен око Бориса Тадића-избори су и право мерило његове популарности на коју се ослања. Једно је сигурно: белих листића овај пут неће бити и све је (не)извесно до самог краја. Нико са сигурношћу не може да зна како ће се постизборним „математичарима“ карте (по)сложити. Превише фактора утиче на „играче“ за столом. Поготово, што аргументи нису само на једној страни.

Марина Рагуш / ФСК