Зашто ће украјинска криза више утицати на будућност Србије него резултат избора

Избори у Србији неће бити једначина са једном непознатом. Није само питање колико ће гласова освојити СНС!? Србија се налази у тешком положају. Финансијска криза не јењава, институције су све слабије и развлашћеније, зависност од западних фактора и њихово мешање у унтрашња питања земље је превршило сваку меру, незадовољство је све веће… Најтрагичније је, међутим, што је ово предизборна кампања у којој земља може остати без политике!

Кључне политичке партије се крећу по политичкој инерцији. По раније утврђеном шаблону евроинтеграционе безалтернативности. Између кључних политичких фигура у земљи се не води расправа о томе шта треба чинити, већ како учинити? Питање шта чинити се и не поставља! То се подразумева. Међутим, судбина земље се не може решити тражењем одговора на питање: како учинити? Можда имамо возача који лоше вози, можда нам и аутомобил није најбољи, али наш највећи проблема је што смо на погрешном путу! Путујемо у погрешном смеру. И ту ови избори неће променити ништа. Све гласнији и учесталији предлози опозиционих странака и дела интелектуалне елите да треба размишљати о другачијем путу, у најбољем случају ће имати ограничен ефекат, утицати да се брзина смањи, можда и да се стане на некој кривини, али не и да се скрене са „безалтернативног пута“.

Одакле онда тврдња са почетка текста да избори у Србији нису једначина са једном непознатом! Објашњење не треба тражити у Србији, већ у Украјини! Све су прилике, на примеру Украјине ће се много тога „преломити“. Од тога ће зависисти многе ствари у целој Источној Европи. При томе, под овим појмом подразумевам и део континента који је Оскар Халецки називао источноцентралном Европом-дакле, простор од Балтика до Јадрана.

Структура светског политичког система се мења. Да ли ће оно што ће уследити бити систем мултиполарности, унимултиполарности, империјално-субимперијалне лепезе против остатка света или асиметричних полова, то је за Источну Европу, у овом тренутку мање битно. Најбитиније је да се систем мења и да више не живимо у једнополарном свету! Време беспоговорне и неупитне политичко-војне доминације, једностране контроле финансијских токова и пенетрације културних утицаја Запада на источноевропском подручју је прошлост. У Источној Европи, чију важност су наглашавали сви најважнији амерички и британски геополитичари у последњих сто година, ствари се мењају. Рађање новог облика светског политичког система се ту најјаче осећа. Најважнији разлог зашто је то тако је географска близина Русије. Она узрокује и све јачу економску везаност источноевропских земаља за Москву, ширење културних утицаја и јављање идеја о тражењу нове развојне парадигме!

Отуда и панична реакција Запада у Украјини. Могао је Запад да отрпи једно украјинско „НЕ“. Поготово су то могле да отрпе САД, којима је украјинско противљење донекле и ишло на руку. Од трговинског споразума би највећу корист имала Немачка, што би ојачало њено присуство у Украјини, а то баш и није дугорочни интерес САД! Украјинско „НЕ“ је само повод. А, између осталог, искоришћено је као повод баш у овом тренутку и због Олимпијаде у Сочију. На пољу спортске дипломатије, преко којег је желела да себе представи свету у што је могуће лепшем светлу, Русија је највише инвестирала у два пројекта: Сочи 2014. и Светско првенство у фудбалу 2018. Док траје Олимпијада, Русија се неће мешати у украјинску кризу пуним капацитетом. Суштински, ово је последњи покушај Запада да се заустави јачање политичких, економских и културних утицаја Русије у Источној Европи. При томе, ово је покушај који показује сву немоћ Запада! Време за покретање украјинске кризе је било добро, али, показало се да је све остало килаво. Зашто?

У највећој мери зато што се показује потрошеност „западних вредности“. Идејама о равноправности и слободи, заштити људских права, поштеној тржишној утакмици и уређеном демократском систему, током шест деценија Запад је мотивисао и привлачио интелектуалне и пословне елите источноевропских народа. Ко данас брани „западне вредности“ у Кијеву? Неонацистички покрети и следбеници Степана Бандере, удружени са разнобојним тајкунима и њиховим марионетама у политици! О „западним вредностима“ у Источној Европи данас више не говоре Милан Кундера, Чеслав Милош, Ришард Капушћински и Бохумил Храбал. Већ кијевски „скинхедси“ и најгори олош. А што се источноевропске елите тиче, најгласнији појединци попут Адама Михњика, Јана Чарногурског или Оскара Крејчија, постављају сасвим другачија питања: куда свет иде и где ће стићи ако оваквим путем настави!? Запад више не може да мотивише елиту својим вредностима! Може покушати да то учини само новцем. И то и чини: последње су процене да само из САД у Украјину недељно „улази“ 20 милиона долара (ради поређења: Железара „Смедерево“ је продата за 23 милиона долара 2003. године). Али, ту се онда јављају два проблема. Први, што плаћена елита постоји само у медијима, она не оставља никакав дубљи траг у друштву. Таква елита ће постојати док је и новца. Када новца не буде распашће се за неколико недеља. Иза „плаћеничке елите“ не остаје „идеолошки утицај“ већ слинав траг који избледи на првом сунцу. И друго, што је новца на Западу све мање!

Што се финансијског дела тиче, све озбиљне економске анализе публиковане у Украјини током јесени 2013. године говориле су да је исплативије остати у „тесним економским односима“ са Русијом. Ово се може разумети и као глас оног дела украјинске пословне елите који највише пуни државни буџет.

Због овога Запад у Украјини не може победити! Чак ни неки текући успеси, уколико их буде, не обећавају ништа друго, до привременог поправљања позиције. Дугорочно, Запад у Украјини нити има са ким да победи, нити има са чим да победи. Осим да покуша да игра до краја на насиље и изазове грађански рат. Запад је, као и у Сирији, преценио своје могућности. Зашто је ово битно за стање у Србији?

Прво, зато што ће се врло брзо показати којим путем Украјина креће: путем мирног решавања кризе или путем грађанског рата. То ће се знати вероватно после завршетка Олимпијаде у Сочију. Какав расплет може бити у једном и другом случају? До мирног решавања кризе не може доћи без укључивања Русије. Русија ће тиме легитимизовати своју позицију и уз сагласност Запада (!?) осигурати своје интересе у Украјини, односно, у њеном источном и јужном делу. У односу на данашње стање, Русија ће много ефикасније штити своје интересе у северном делу црноморском басена, без обзира што ће Запад фактички контролисати западне делове Украјине. У том случају, прва линија одбране геополитичких интереса Русије на западу је у Одеси, где ће ионако јак руски утицај не само бити додатно утврђен, већ вероватно и некаквим правно-формалним механизмом осигуран (федерализација или конфедерализација Украјине, формирање аутономне јединице са широким надлежностима!?). Уколико, пак, дође до ескалације сукоба и криза прерасте у грађански рат, треба очекивати да се Русија умеша у овај сукоб, на начин на који то буде чинио и Запад и тако почне да осигурава своје интересе у Источној Европи.

У случају мирног, договорног решавања кризе, суштински, Запад остаје поражена страна и то неће моћи да се сакрије било каквом кампањом или пропагандним триковима. Као што се ни пораз у Сирији није могао сакрити. То отвара простор за расправу у Србији: шта чинити?! Пораз Запада у српском комшилуку не може остати без икаквих последица. И та расправа ће се тицати и питања будућности евро-интеграција, али и друштвених вредности, приоритета и правила игре на којима ће се темељити српски систем.

Посебно важну улогу у тој расправи може одиграти постављање Немачке. Током Самита НАТО у Букурешту 2008. године Немачка се оштро супротставила намери САД да се започне са процесом „увлачења“ Украјине у НАТО. Немачка није желела да провоцира Русију овим потезом! Међутим, пет година касније Немачка је свим силама вршила притисак на Украјину да потпише трговински споразум са ЕУ, без обзира на резервисан став, чак и негодовање Русије. Било какво повлачење САД из Украјине, макар и најмање, отвара маневарски простор за Немачку, а то опет најављује и могућност договора са Русијом. Без обзира на сукобљене економске интересе, Русија и Немачка неће ризиковати улазак у озбиљнији сукоб због Украјине. Логика намеће да ће зато, покушати да направе договор. А тај договор је уоквиравање решења које је и „европско“ и „евроазијско“, и „западно“ и „совјетско“! Украјина може постати копча између два трговинска и политичка савеза, можда временом и постати мост за стварање једног економског простора „од Даблина до Владивостока“. Ту се, у цео овај оквир може укључити и Србија, као земља која има стратешки споразум са Русијом, а истовремено је отворила преговоре са ЕУ. Пошто Србија неће постати чланица ЕУ у догледно време, украјински рецепт „и Европа и Евроазија“ могао би бити примењен и у Србији. Тај модел, уколико дође до развоја какав је описан, постаје легитиман и могућ и било која власт у Србији, па макар је формирала и само једна странка, неће моћи да га игнорише. Чак шта више, услед све дубље економске кризе мораће почети да га разматра као могућност.

Са друге стране, у случају решавања украјинске кризе грађанским ратом, може се очекивати и преношење кризе на Балкан. Подела Украјине ратом отвориће и низ „замрзнутих питања“ на Балкану. У одређеној мери, проблеми који оптерећују Украјину, од њених вештачких граница, преко религијске, језичко-културолошке и идентитетске подељености, до сукобљености интереса већег броја геополитичких играча, постоје и у БиХ, Македонији, Црној Гори, а о Косову и Метохији не треба ни трошити речи. Шта ће српска власт чинити ако дође до озбиљне дестабилизације у окружењу Србије? Шта ће радити ако се покрене „албанска лавина“ у Скопљу, па последично, започне нова „албанска интифада“ у Приштини? Позваће се на Бриселски споразум!?

Без обзира на резултат избора у Србији, решавање кризе у Украјини ће у наредних неколико месеци донети нове теме на дневни ред на српску политичку сцену. Средњорочно, може донети и сасвим нови оквир за будуће интеграције Србије. Док дугорочно утиче на обликовање промена у структури светског политичког система, што ниједна држава Источне Европе неће моћи да занемари. У овој кампањи Србија може остати без политике, али ће расплет у Украјини вратити политику у Србију!

Душан Пророковић / ФСК