Босанско “пролеће” и српски “сутон”

Драматични развој догађаја у Босни и Херцеговини добија све драматичније изражен опште-балкански или чак опште-европски карактер. У динамици развоја конфликта могу се уочити више него карактеристичне паралеле, “сродне” са кризом у Украјини, које истовремено све апологете евроинтеграција Србије терају на размишљање.

Наравно, протести који су захватили босанске градове имају потпуно одређену национално-државну специфичност. Уосталом, у укупним социјално-економским показатељима Босна и Херцеговина спада у најслабију европску “тројку”, заједно са Албанијом и Молдавијом – а тамо су кризне појаве, како се то каже, “на површини”.

Упркос томе, све до недавно су владајуће елите у БиХ – муслиманска, хрватска и српска – ипак успевале да одрже релативну политичку стабилност. И притисак међународне заједнице – коју у Сарајеву представља Високи представник ЕУ, са пуномоћјима која немају преседана код суверених држава – имао је своју улогу. Ипак, европска криза, пораст незапослености, раширена “по балкански” корпуција и активирање спољњег фактора, радикализовали су ситуацију. У резултату тога харизматични Председник Републике Српске Милорад Додик и умерени лидер муслимана Бакир Изетбеговић знатно су изгубили популарност услед притиска радикалних снага. Није случајно сада на дневном реду питање ванредних избора. На то посебно позивају политичари који су на власти, који журе да “оседлају” протестне акције. “Народ жели да смени власт” – констатовао је Бакир Изетбеговић, очигледно рачунајући на проширење електората подршке себи, иако у овом тренутку он улази у највиши орган власти у Босни и Херцеговини – Колективно Председништво.[1]

Засад масовни протести протичу углавном на територији муслиманско-хрватске федерације Босне и Херцеговине, као једне од два ентитета која чине државу. Позиција хрватске стране је уздржанија услед специфичности њеног геополитичког положаја. Како је веома прецизно окарактерисао ову специфичност британски аналитичар Дејвид Чендлер, босански Хрвати јачају своје позиције у Босни “посредством гомилања и продубљивања својих веза са нешто богатијом” Хрватском.[2]Узгред – добар пример за Србе из БиХ и Србију.Не сме се потценити ни реалан ризик ширења данашње кризе на територију Републике Српске.

Индикативан моменат. Још 2008. године БиХ је потписала Споразум о придруживању са ЕУ – документ аналоган оном који је у новембру 2013. године Брисел предложио на потписивање Украјини. Као резултат тога у земљи се урушава чак и она индустрија која је преживела етнички грађански рат 1992-1995. године. Националне агенције за статистику износе податке о 44% стопе незапослености и уз то сваки пети становник БиХ живи испод границе сиромаштва.[3]Међутим, ЕУ и њени антикризни фондови, нити имају способности, нити желе да помогну земљи која чак није ни званични кандидат за приступање тој организацији. Да ли је исти сценарио Брисел припремио и за Украјину?

У међувремену, ЕУ је изгледа спремна да у БиХ одржи још једну демонстрацију војног “наметања мира”. Високи представник међународне заједнице у Сарајеву, аустријски дипломата Валентин Инцко у интервјуу бечком Куриру изјавио је дословно следеће: “Уколико ситуација настави да се усложњава, ми ћемо можда размислити о слању војске ЕУ. Истина, не баш одмах”.[4]Обзиром на сачувани потенцијал етничког спорења и после две деценије од завршетка братоубилачког рата – прерастање социјално-економске кризе у распад државе није уопште искључено. Вероватан је и следећи сценарио – Запад ће садашњу ситуацију искористити како би у убрзаном поретку форсирао евроатланску интеграцију Босне и Херцеговине на штету интереса босанско-херцеговачких Срба. Министар иностраних послова Велике Британије Виљем Хејг већ је позвао своје колеге из ЕУ и НАТО да “концентришу велике напоре да би помогли БиХ да се креће у правцу чланства у ЕУ и НАТО”.[5]

За сада власти БиХ успевају да локалним уступцима “одоле” манифестацијама које предводи радикална коалиција “босанско пролеће”. Руководиоци кантона Сарајево, Зеница и Тузла већ су поднели оставке, као и начелник полиције Мостара. Међутим, босанска криза има системски карактер. И изгледа да ново “препакивање” те многострадалне бивше југословенске републике није далеко. Председник Републике Српске Милорад Додик већ је изјавио да се Бања Лука неће сложити са било каквим мешањем међународне заједнице у послове Босне и Херцеговине “који нису предвиђени Уставом и нормалном процедуром”.[6]Упркос свему, тешко да ће Запад пропустити прилику да још једном заигра на “босанску карту”’на штету интереса Срба и Србије. Наравно – у случају ако успе да сачува сопствено јединство и преодоли околностима које се могу окарактерисати као “многобројност увучених међународних актера и сложеност њихових узајамних односа”.[7]

  Петар Искендеров / ФСК