Први пут без геополитичке предизборне маске

Колика се само енергија изгуби у свим овим реторичким вртлозима предизборних општих места, отрцаних фраза и надреалних обећања. Време и новац да не помињем. Ипак, на предстојећим изборима биће нечега отрежњујућег. Они ће бити ако не зрење, а оно макар почетак врења свести о европском систему који испод парола о урођеној српској неспособности кочи, уназађује и разара Србију.

Јер, потребно је заиста да будете наивни или злонамерни па да, на пример, поверујете у недавну тврдњу једног од најзначајнијих политичара Србије да Срби немају или да су у најбољем случају негде изгубили предузетнички дух. Да ствар буде до краја апсурдна, сам функционер о ком је реч ван формата дневне политике не поседује ништа створено главом или рукама. Он деценијама тргује изборним опсенама, од Карлобага до Београда на води.

Ето, сви Срби желе да раде у државној служби, а он би да приграби право на ексклузивитет да такво стање мења, након што је пола живота примао плату и оне слатке министарске и посланичке принадлежности искључиво из буџета.

Не верујем у аутошовинизам, нарочито не из уста новоскројеног еврофанатика, када се због ЕУ целој нацији пришивају епитети какви су се, колико до јуче, приписивали околним народима као урођени генетски фелери. Не верујем ни у лековитост пренаглашене, а инструментализоване самокривице и самониподаштавања у име непостојеће светле будућности.

Зар управо сложен европски систем, са централом у Бриселу и толиким испоставама по Србији, не чини све да постанемо дужничка недођија, а непрестано слаткоречи о економији и животном стандарду? Зар се иза данајских дарова ЕУ не крије једно велико економско ништа? Уместо да штити своју пољопривреду и индустрију, Србија је све ово време трошила стотине милиона евра на субвенције исплаћене компанијама из ЕУ. Да бисте све то поднели, заиста треба да поверујете да не вредите и не умете ништа.

Све ово пишем јер је пре само два дана шеф Сектора за европске интеграција при Делегацији ЕУ у Србији, иначе у јавности слабо помињани Фрејк Јанмат, изјавио да би прва средства намењена руралном развоју Србија требало да повуче током 2015. године. До тада, треба да остане отворена, како би повећала конкурентност, побољшала приступ европском тржишту и фондовима.

Не постоји гора обмана. До 2015. године, када ће добити мрвице са европског пољопривредног стола, Србија ће своју пољопривреду толико осакатити, да јој неће бити помоћи. Уместо да почне да извози прерађену храну на исток, Србија се задужује, распродаје пољопривредне ресурсе и заглибљује у бајку о конкурентности ЕУ.

Званично, српски сељаци нису у стању да се удруже и извезу своје производе на отворена источна тржишта. Реално, држава до сада ништа није учинила да се такви подухвати остваре. Неко читаву ту ствар деценијама кочи, компромитује и уназађује. Закржљао предузетнички дух Срба или интерес? Сазревање свести о постојању тог интереса и менахнизма који га спроводи могла би да постане једина тековина предстојећих избора. Иза тих избора места за политичку машту и трпљење људи у Србији више неће бити.

Бранко Жујовић / Глас Русије