Благодарје господину Ђорђу Мирковићу из Алексинца

Поводом његовог коментара на видео запис

Поштовани господине,
Јутрос ми пријатељ јави за Ваш коментар, где велите: “Ajde Miloje daj neki komentar na ikonostas, zasto ne pokazes pravu sliku, zasto lazes i blatis ljude koje i ne poznajes mislim na one iz Zablaca”.
Будући да је ред да се позиву одазовем, иако не могу да се сетим од куд смо ми на “ти”,  пажљиво сам погледао снимак свог интервјуа, и благодарећи Вама, уочио три недопустива лапсуса која су ми се поткрала. Уз неизмерну Вам захвалност, овом приликом чиним исправку:
Прво,
Проф др Миодраг Петровић није научни сарадник САНУ (како сам погрешно рекао) него научни саветник  САНУ, што је виши научни ранг.
За овај лапсус се извињавам г. Петровићу и гледаоцима, а Вама благодарим.
Друго,
Говорећи о нарикању, тј глуми г. Амфилохија на гробу оца Јустина испустио сам да подсетим гледаоце да је тај на-рикач који се од туге буса у прса што “брат Артемије” није дошао (а они су га “звали” на Аввин гроб -што је неистина) јавно сведочио да је Синод 10 година спремао сечу главе владици Артемију, једином верном чеду авве Јустина (за којим лажне “сузе ронијаше” на представи за гледаоце http://www.youtube.com/watch?v=AOmW5pR0YEQ ). То његово сведочанство о десетогодишњем злоковљу овековечила је књига Тајна безакоња на стр. 187.
Треће,
За снимање емисије припремио сам више десетина иконостаса које су порушили екуменистички јеретици-зликовци по црквама и манастирима које су направили оци и ђедови наши. Јер, група хришћана спрема документарну књигу рушилачких злочина појединих архијереја и јереја, да остане траг о злочинима и злочинцима и да их једног дана изведе пред суд јавности. Те, досад сабране доказе су ми, љубављу својом, ставили на располагање.
Међутим, време није дозволило да све те фотографије покажем у првој емисији, па сам показао само Студеницу. Кад сам поменуо  Заблаће,  требало је да покажем једну од ових фотографија:

Веома сам Вам захвалан што сте ми помогли да отклоним лапсус, и тако у сећању људи сачувам успомену на овај предивни иконостас који је само безумље и вероломство могло порушити. (За Вашу информацију поменута група хришћана је од верног народа сабрала много фотографија иконостаса у Заблаћу).
Ваше речи из првог коментара “иконостас у Заблаћу НИЈЕ ИЗГЛЕДАО као на приказаној слици“ потврђују моју тврдњу да га више нема. (Имам и ту фотографију где га нема). Ја не знам одакле је дошао тамошњи поп Мирковић, али верујем да он отуд одакле је дошао није донео ту светињу, у коју је уткана нечија љубав, труд, молитвени уздах, пред којим су се деценијама узносиле молитве и примале свете тајне. А верујем да то није ни његов мираз.  Мудри, Божји и свети људи чувају оно што им је од отаца остануло. Они други помичу старе међе које поставише оци наши, и новотаријама руше вековни поредак, па чак и иконостасе, не знајући да тиме руше себе, своје достојанство и своје потомство.
Нека би им Господ опростио, будући да не знају шта раде.
Речи које сте ми упутили у свом питању (у другом коментару) су ми пордиле помисао да веома личите на свештеницике-новотарце који су заражени поганоустјем човека који је идол  многима. О том  идолу – г. Атанасију Јевтићу – коме се клања Давид из Лазаревог града  и још неки идолопоклоници говорио сам у свом интервјуу пре две године  који су објавиле Српске новине, Торонто, Канада у бр 665/12 а који је преузет и у књизи Тајна безакоња, треће издање, ИСБН  978-86-89093-01-8, стр. 264-296
Овде Вам дотурам краћи одломак:

***

Душеломци

Биљана Диковић: Зашто то чине?
Грешни Милоје: Да што више људи угурају у зло издаје – мислећи, ваљда, да ће им тако лакше бити у јаду њиховом. Знате, несрећа се лакше подноси у друштву унесрећених, него у друштву срећних.
То је ђавољи рецепт.
Један је анђео отпао од Бога, а онда је настао ђавољи окот који прежа у заседи да превари сваког човека. Кога милом, кога силом, кога лажју, кога лукавством, кога разним справама за ломљење душе. Отуда ђавоимане људе, народ назива душеломци. Погледајте речи (и дела) г. Давида из Крушевца. Погледајте како је лепо открио ко су му идоли, што би он реко: узори – и све ће Вам са казати.
Међутим, ја сам уверен да су нам искушења кроз која пролазимо на спасеније душа нашијех.
Знате, није џаба казано: Без невоље, нема богомоље.
Што год вероломци и душеломци наши више зла учине, то ћемо се ми боље окалити, то ће се млаки угрејати и постати ватрени христољубиви војници.
А пред љубећим срцима, пред ватреним верољубљем, пред упаљеним кандилима вере наше, истопиће се лед окамењених срца њиховјех и сатреће се мржња њихова.
Тако им Бог помого.
Биљана Диковић: А ако се не сатре мржња њихова?
Грешни Милоје: Онда ће њихова мржња сатрети њих саме, што им не дао Бог.

Буди човек

Биљана Диковић: Молим Вас, кад сте већ иоменули г. Давида из Лазаревог града, како сте Ви доживели „бол његовог срца“ и његову претњу о изопштењу његовог пр- еосвештенства владике Артемија из СПЦ у интервију  у коме је, епископу неприличним речима, надмашио свог колос-идола Атанасија Јевтића?   У питању је интервију епископа Давида крушевачког који је дат листу „Богољуб“ који је објављен и на званичном сајту Епархије крушевачке 09. фебруара  2012. године.
Г. Давид каже: „Незнавени, добровољне и намерне незналице, (само) обманути, агресивни и задрти, сујетни, примитивни, острашћени и неразумни ревнитељи, ускогруди и кукавице, људи сужене свести с религијском психопатологијом и секташког менталитета, злуради, пакосни и намћорасти душегубци, прелашћени и једнострани умови, најнесрећнији од свих људи, незнавени, неразумни и пакосни зилоти, букачи и задрти уцењивачи, бунтовници, хистерици и безобразници, вајни браниоци православља, посељачени и примитивни, гочобије, психопатологијом обузети бојовници, нетрпељивошћу и мржњом заслепљени букачи, подривачи, истраумирани пла- шљивци, дангубе, људи с магијском свешћу и неутврђеном мишљу, несмирени и раздражљиви, домаће незналице богословља, полутани, завидљивци и рекла-казала смутљивци, мешетари, хулигани, копипеист богослови, пирати, дигитални скојевци, неуспели и неуспешни пока- јници, вампири, пета колона најновијих адских духова, пета колона инсајдера, демонски и паклени роваритељи, дојучерашњи црвени јахачи српске апокалипсе и холокауста, квази-ревнитељи, тројански коњи, зурлаши и тупа- нџије по сопственом кроју…“
Тако владика Давид о деци светосавској, о деци Божјој, сматрајући ваљда да су та деца дужна да слепују и иду за њим у екуменистичку поган.
Али, зато у звезде окива Зизјуласа, Иринеја, Амфилохија… И наравно „једног од највећих теолога – научника“ – Атанасија Јевтића.
Препоучујемо читаоцима: да текст ове фусноте упореде са стр. 78-79. ове књиге па ће јасно видети какав се злодух увукао у сам врх наше Цркве са циљем да испуни задатак зацртан у ватиканским кулоарима (http://Wikileaks.org/cable/2009/12/09BELGRADE.htm). А у  тој фусноти стоји:     „Све су то мирашевци, псевдозилоти, секташи, еврослинавци, трабанти, комуњаре, медиокритетски менталитети, скоројевићи, конвулзивни ‘духовници’ и њихови суфлери и епигони, духовни слепци који су веру учили по звездама и месечевим менама, новопечени ‘типичари’, зилоти, маловерни смућени и смушени људи окорелих савести, путујући циркузанти, дојучерашњи удбаши који срамоте храм Божји, црни магови, дозлабога срамне пропалице, неупућени и болесни људи са папистичком ‘непогрешивошћу’ који углас певају будибогзна шта и леже по патосу, људи који имају своје надимке, а не знају ни да бекну, велеучени ‘канонисти’, а уствари дилетанти и секташи, мутиводе и цркворушитељи, фамозни и неславни одметници, безаконици, бесавесници, антидуховници, несрећни народоразбијачи, заведени и незнавени богомољци, слични јеретицима, језуитски инквизитори, шпијуни, огавне уходе и жбирови, бескрупулозни лажљивци, клеветници и подметачи, фанатици који праве халабуку и брукају Цркву, хистерични људи неуротичне ускости, искључивости, незнања и бесловесја, инквизиторски, медиокритетски менталитети, штрајкачи, откачени попови… пљачкашка група, пискарала, шуша и тмуша, лопови, зилоти-зурлоти, монаси-немонаси, апачи и бандити, лудаци и несрећници…“ (Ове потоње речи избљувао је г. Атанасије).

Грешни Милоје: Прво, никаквог значаја за верни на род, за Једну Свету Саборну и Апостолску Цркву и за спасење наше нема то да ли ће људи попут г. Давида владику Артемија звати „монах“ или ће својој бруки и срамоти додати још једну, немудру, разбојничку одлуку. Ако то ураде, додаће уља на већ запаљену ватру, а пред историјом и својом успаваном савешћу мораће одговорити зашто то учинише. Можда због јереси? Које? Или можда зато што се владика Артемије није придружио својим пргонитељима у издаји рода својега и вере богоносних отаца нашијех?
Друго, то ће бити њихов велики допринос да се увећа стадо Христово окупљено око истинског чувара Светосавља – владике Артемија, и умножиће се бежанија од тих најамника, од епископа-екумениста који су се одавно већ самоекскомуницирали из наше Свете Цркве.
А треће, благо владици Артемију кад га наруже људи попут г. Давида, јер му неће плата изостати. Истовремено, тешко јадницима који за своју митру морају да исплате уговорену цену.
Тако он (г. Давид), Божјег човека, владику Артемија, мора да позива на покајање. Он мора да га, преко новина, „учи“ како му се ваља исповедити. Он, коме су идоли, колосучитељи, неки зизјуласи, буловићи, јевтипћи, мидићи… (о срама и грдобе!) говори о „тврдоглавости“ владике Артемија. Он и његови колос-каноноломци, и кичмоломци, и заседоловци говоре (о, бестиђа!) о „окамењености“ срца једног јагњета Божјег. Он, срећковић, који у страху од свог безакоња ни код љубостињских калуђерица не сме без наоружане пратње. Ваљда је зато и казано да се безбожник и сенке свије плаши. Он – срећковић и усрећитељ говори о „унесрећеном“ Артемију, чија љубав сабира децу светосавску, прослављајући име Божје, по пустињама земље Србаља, солећи је сољу Духа Светога. Он, „у болу срца“, брине с чим ће владика Артемије „изаћи пред Господа“. Он, у коме многи препознаше најамника, купца панагије, послушника, не канонима, но својим колосалним учитељима, трабуња како је владика Артемије „трајно осакаћен и упропаштен“. Он који би, кад би га са све митром, жезлом и паганијом коју му подарише колос идоли — господари, на мерила метнули, био би лакши него ништа — што би реко псалмопевац, његов имењак.
И да завршим, ако ми дозволите, најискренијим обраћањем г. Давиду.
Биљана Диковић: Изволите.
Грешни Милоје: О, господине Давиде, ако имате уши да чујете, чујте и почујте вапај светог Јустина: О, Господе, опет распињу светог Саву!
А ја, грешан, хоћу да Вам дошапнем две лекције које научих од посељаченог, простачког рода мојега, како нам се ругате поводећи се за својим идолима.
Прва: Путуј игумане, за својим узорима, не брини за манастир!
Друга: Стрефи Вас: Нашла се вила у чем није била!
Срећан Вам пут у овоземаљски рај!

***

Надам се, г. Ђорђе, да сам се коректно одазвао Вашем изазову и да ће те из ове размене мишљења закључити најмање две ствари:
Прво,  да се не треба  угледати на оне који каче “каноне мачку о реп”.
Друго, ни кодекс лепог понашања не треба качити мачку о реп – ако претендујете да будете хришћанин или бар отмено васпитан господин. У противном излажете се опасности да се убарабарите са онима који су васпитавани у КП домовима, или у школи Атанасија Јевтића и његових идолопоклоника, чиме бисте обрукали Ваш лепи Алексинац. Или још горе: личили би сте на оне којима је, далеко било, учитељ био Игњације од Браничева, што би их, ако се не преуме, могло одвести у погибао.
„Не тим путем људи!” – као да чујем вапај светог Владке Николаја.
И још нешто, господине Ђорђе: Недостатак  аргумената никад не могу заменити етикете, макар колко их опљунули. Неизоставно спадају пред поветарцем истинољубља.. То што сте поновили речи г. Атанасија (да ја лажем), на моју и Вашу жалост, не мења чињеницу да је безумље порушило светињу у Заблаћу. Али г. Атанасије је објаснио да га је васпитала маала у којој влада закон јачег. Ако ниси јачи, пљунеш неистомишљеника и побегнеш. А кад побегнеш онда његова мама изудара, не кривца, него првог на кога налети. (Ту његову школу сам описао у Другом делу моје књиге “Сине мој не пристај”, друго издање, 2011. ИСБН 978-86-88109-21-5 надајући се да Ви нисте одрасли и васпитали се у маали).
Но, да се вратимо порушеном иконостасу цркве у Заблаћу. Молом се Богу да тај вандалски чин не навуче проклетство на недужне људе који живе у том лепом и питомом моравском селу. Ни на свештеника и његов дом.
Ваша тврдња да не познајем људе из Заблаћа не стоји, па и она личи на произвољности г. Атанасија. Наиме, познајем веома много житеља Заблаћа и међу њима имам драге пријатеље, затим бројне дугогодишње пословне партнере и веома блиске сроднике. Познајем и попа у Заблаћу. Више пута сам био у заблаћкој цркви на Литургијама, као и на опелима и парастосима које је служио поп Мирковић, па чак и у његовом стану приликом једног крштења. Тада сам упознао његову супругу и децу која су, доправде, тада била мала. Више пута сам разговарао са тим човеком, лицем у лице (у његовој кући, за трпезом љубави у капели гробља у Заблаћу…)  и заиста немам ништа против њега. Ја само не могу да се помирим са безакоњем и рушилачким делима онога што нам је предано, без обзира ко је рушитељ. Да ло поп из Заблаћа, Иринеј Буловић, Игњаттије Мидић, Јован Младеновић… сасвим свеједно. Овде није реч о човеку, него о ГРЕХУ И ЗЛОЧИНУ!
Јер, ја немам идоле. Имам узоре, на које се са пијететом угледам трудећи се да им следујем у складу са својим немоћима. Моји узори нису атанасији, давиди, иринеји, мидићи… Православни људи су од Крститеља и богоносних светих отаца научили да јавно сведоче истину.  Ако је Крститељ  рекао  једном моћном цару Ироду: „Не можеш ти имати жену брата свога“ (Мк.6,18), зар ми, обични смртници, треба да ћутимо кад нам неко руши светињу. Тим пре и више што потпуно разумемо светоотачку поруку да се ћутањем издаје Бог. За то нам није потребно тумачење Игњатија Мидића и њему подобних.

Иначе, за Вашу информацију, лажни учитељи младе неојањичаре на Богословском факултету уче јеретичким небулозама као што су:
“Наш задатак није да видимо шта су свети оци рекли, него да протумачимо шта су хтели да кажу”.
“ Циљ хришћанства није испуњавање заповести Божијих и чување моралног закона”.
“ Ако је испуњавање заповести Божијих наша суштина, онда нешто није у реду са нама”.
“ Суштина Цркве није у испуњавању заповести Божијих”.
“Посматрање хришћанства са становишта испуњавања заповести Божијих катастрофално разара Цркву”.
“Погрешно је веровати у нешто што је било у прошлости”.
“Није задатак догматике да понавља оно што је Црква рекла и дефинисала, или што је Господ рекао у Светом Писму”. Итд итд – о чему ће, ако Бог даде изаћи ускоро сведочанство за далека нека покољења. Да се види пред Богом и родом ко је вера а ко је невера.

Народ каже: Од луда оца бидну шашава ђеца. Зато није никакво чудо што нам деца, коју уче  јеретици на Богословском факултету, руше иконостасе и богослужбени поредак. Јер њих вероломци у неојањичарској школи и уче да руше Предање, да газе моралне и Божје законе… Задатак њихових учитеља је да униште темеље Србске православне цркве,  што им недо Бог.

    С доброжељењем и са захвалношћу,
    Милоје Стевановић