Земља из фусноте

Сада, после Брисела, и наша власт и наша опозиција стоје на обали реке и као да гледају којим ће током историја

Подигнимо чаше, у Бриселу је постигнут велики успех. Коначно ћемо добити статус кандидата за улазак у ЕУ. Пошто су Србија и Косово опет заједно. У фусноти. Заправо, цела се битка око светле будућности уже Србије и њене јужне покрајине водила око те фусноте.

Хоће ли у фусноти, на коју указује звездица крај натписа Косово на плочици приликом регионалног представљања, осим Резолуције УН 1244, на којој смо ми инсистирали, бити наведена и декларација Приштине о независности Косова, поред мишљења Међународног суда правде у Хагу који ту декларацију није оспорио? Како смо ми пристали да и то мишљење Међународног суда правде у Хагу, које иначе не иде нама у прилог, буде у фусноти, неко паметан ваљда је у ситним ноћним сатима објаснио госпођи Тахири да не тражи „леба преко погаче”. Јер оно што је Приштина тражила већ је наведено у мишљењу Међународног суда правде у Хагу. И то је саставни део фусноте. Која ће, заједно са ауторима, сигурно ући у историју.

Ипак, нешто ми ту још није сасвим јасно. Наиме, како кажу, на плочици са ознаком Косово биће звездица која упућује на фусноту. Моја је стратегијска дилема хоће ли испод или изнад те звездице бити и садржај фусноте, односно натпис „Резолуција 1244” и натпис „Мишљење Међународног суда правде у Хагу”, или ће звездица упућивати на посебан приручник у којем је цела фуснота с оба документа. Ако је реч о приручнику са фуснотом, то ће поскупети сваки регионални скуп на којем се појављује Косово са звездицом, пошто ће домаћин скупа морати да одштампа посебне приручнике за све учеснике појединачно. Да би присутни знали чему та звездица, је ли то Косово већ ушло у ЕУ, или је реч о реклами хотела са једном звездицом.

Ако, пак, цела фуснота са документима буде поред имена Косово, то не може бити мала плочица већ плоча, што код других земаља може бити схваћено погрешно, јер и други могу онда да траже плочу са својим именима. Проблем је решив ако се учесницима важних регионалних скупова поделе двогледи, па је онда текст фусноте видљив и када је написан малим словима на уобичајеној величини плочице.

Та врста асиметрије, на коју смо сада сви, с разлогом, јако поносни, и због чега ће се убудуће на свим правним факултетима основати нова катедра „међународно јавно право у фусноти”, или „уставно право у фусноти”, могла би да потакне Србију да и она тражи звездицу изнад свог имена приликом регионалног представљања. Да наша звездица указује да смо ми Србија са Косовом, да је по важећем Уставу Косово део Србије и да смо, како с правом рече госпођа Јелена Триван, сада сачували наш територијални интегритет на Косову. Сентиментализам. Звездицом на звездицу. Уосталом, што би ми били без звездице када ћемо кроз који дан бити пуноправни кандидати за улазак у ЕУ. А у ЕУ су све саме звездице. На застави.

Сада је, дакле, време за шампањац и славље, време усхићења. Уз овакве догађаје тешко је не бити узбуђен.Нисам еуфоричан, то са плочицама и таблама не значи да је једноставније увек и боље, али нешто од усхићења, ипак, ми измиче из душе. Неки ће сада рећи: „Ево, Србија је коначно признала Косово, дух фусноте пуштен је из боце и никада више не може бити враћен у њу”. Велика заблуда. Помислимо само на 20. век, Русија је окусила слободу у фебруару 1917. године, после знамо шта је све било. Вајмарска Немачка је 14 година уживала у демократији, Хитлеру и екипи требало је само неколико месеци да то искорене. Мађари су пустили духа из боце 1956. године, после пет дана и са 4.000 тенкова Хрушчов је успео да га поново затвори. Чеси су 1968. године на само један дан осетили слободу, па онда опет по старом све до 1991. Срби на северу Косова имају своје органе власти, своје локалне институције које су они бирали, сада су у ситуацији да не знају хоће ли Србија и тамо расписати локалне изборе? Без тих избора они су нелегални органи, „паралелне структуре” за које Брисел тражи да се укину.

Историја показује да ништа није неповратно. Ипак, признајем да се дух не може вратити у боцу заувек. Неминовно васкрсне у некој новој генерацији. Класична тоталитарна теорија полазила је од испраног мозга, потпуно поробљеног застрашивањем и манипулацијом. Она полази од претпоставке да уздрмано друштво, са разореним посредничким структурама и конкурентским видовима лојалности (породици, цркви, компанији, синдикату), оставља усамљену јединку у раљама свемоћне државе. Али последња деценија прошлог века показала је да то није тачно. Чак и успешне револуције показале су да нису и последње. Ни моћ ни слобода нису трајне категорије, све победе су привремене. Па и око Косова.

Сада, после Брисела, и наша власт и наша опозиција стоје на обали реке и као да гледају којим ће током историја. Гледају догађаје на које ће убудуће мало моћи да утичу. Шта ће бити следеће? И куда води пут?