Шокантно: Трговина мртвим људима

И тако она, уз помоћ свог бившег мужа и менаџера Лазара Стојановића, годинама измишља злочинце, приказујући последњих година Албанце као јадне и напаћене људе. Некажњено ће пировати, све док једног дана Албанци за Вашингтон не постану, као и Срби, “‘лоши момци”‘.
Ова прича описује њена конкретна недела, која остају некажњена и којих се и њен двадесетогодишњи син, тешки наркоман који живи луксузним животом у САД трошећи крвави новац своје мајке, дубоко гади.

У писму које је почетком године упутио судији у процесу који се води пред специјалним одељењем за ратне злочине Вишег суда у Београду, сведок Зоран Рашковић Сердар навео је како председница Фонда за хуманитарно право Наташа Кандић “тргује лешевима”.

Ова констатација није далеко од истине, јер оно чиме се поменути фонд бави заиста је трговина мртвим људима.

Фонд за хуманитарно право је основала Наташа Кандић 1992. године са прокламованим циљем документовања “нечувених кршења људских права” која су масовно чињена током оружаних сукоба у Хрватској, Босни и Херцеговини и касније на Косову.

Од оснивања Фонда на његовом челу је Наташа Кандић. Пошто се ради о невладиној организацији непрофитног типа, Фонд се издржава од донација и добровољних прилога, бар би тако требало да буде.

Главни финансијери Фонда све ове године су Савет Европе, Национална задужбина за демократију (НЕД) из Сједињених Држава, Фонд за отворено друштво који финансира Џорџ Сорош, Шведска међународна агенција за развој и сарадњу (СИДА), Шведски хелсиншки комитет за људска права и други.
Оно што на овај начин пристиже у касе Фонда ни издалека није довољно да покрије трошкове рада четрдесетак, што стално запослених, што хонорарних сарадника, од којих већина има високу стручну спрему, као и посебне прохтеве Наташе Кандић и њене раскалашне породице. А ту су још и енормне суме које се исплаћују на сарадњу спремним сведоцима.

Због тога и Фонд, и Наташа Кандић, прибегавају намештању података у складу са жељама платежно способних налогодаваца, међу којима најистакнутије место заузима албанска нарко-мафија.

Познати случај Милића Мартиновића, који је на монтираном процесу у Шведској осуђен на доживотну робију за ратне злочине које није починио.

Сваки од албанских наводних сведока који се појавио на суђењу и теретио Мартиновићадобио је као награду 15.000 евра од Фонда за хуманитарно право.

Додају ли се томе итрошкови које је тим на челу са Мустафом Радоњићем, адвокатом Фонда, и Наташом Кандић имао док је проналазио и инструисао “сведоке”, сваки сведок на поменутом суђењукоштао је Фонд најмање 20.000 евра.

Одакле Фонду толики новац?

Оно што је одмах било уочљиво јесте чињеница да су само сведоци који су прихватили да терете Мартиновића били новчано награђени, док остали нису добили ништа.

Сведок Рашковић је четири сата сведочио путем видео-линка и инсистирао на томе даоптужени Мартиновић у време извршења кривичног дела у селу Ћушки није био тамо. Овом сведоку би требало веровати будући да је исти заштићени сведок у поступку против групе Шакали којој се пред специјалним одељењем Вишег суда у Београду суди управо за злочин у селу Ћушка.

Иако се скоро целокупна оптужница Шакалима, за које се сматра да су одговорни заубиства у Ћушки, заснива управо на исказима сведока Рашковића, његова реч у Стокхолму није ништа вредела.

Међутим, сведок и очевидац догађаја у Ћушки не само што је преварио преваранта Наташу Кандић и сведочио у корист полицајца Мартиновића већ се и јавно оградио од сваке трговине лешевима речима: “Шиптарским сведоцима са шведским азилом се не сме веровати”.

Резултат таквог Рашковићевог сведочења је изостанак било које врсте извештавања и доступности информација о овом суђењу српској јавности. Кандићка је све успела да заташка.

Заменик тужиоца за ратне злочине Драгољуб Станковић је својевремено такође истраживао евентуалну умешаност Посебне јединице полиције (ПЈП) у злочин у Ћушкој, а чији је члан у то време био и Милић Мартиновић. Материјали које је Станковић прикупио и сазнања до којих је дошао у потпуности аболирају не само целу јединицу већ посебно и самог Мартиновића, због чега против њих у Београду никада није подигнута оптужница за Ћушку.

Станковић је и сведочио у судском поступку пред шведским судом у корист Мартиновића, али ни његова реч у Стокхолму није ништа вредела. Зашто?

Спремност да сведочи у корист Мартиновића изразио је и генерал Обрад Стевановић, командант посебних јединица полиције, који је био одлично упознат са положајима и кретањима припадника јединице током агресије НАТО снага када се десио злочин у селу Ћушки, па је тако знао и да је одред у коме је био Мартиновић тих дана био најмање 50 километара удаљен од места злочина. Суд у Стокхолму га није позвао да сведочи.

Посао Наташе Кандић у овом поступку био је да инструише и плати сведоке да несрећног Мартиновића препознају као једног од извршилаца злочина.

Исто тако је Кандићка, преко својих веза добијених од шведских спонзора њеног Фонда, издејствовала прво да шведско тужилаштво Мартиновића сумњичи да је узео лажни идентитет у тој земљи, а да се у ствари ради о једном познатом члану Шакала.

Пошто је од српског МУП-а добијена потврда о томе да је у Гетеборгу ухапшени Србин заиста Милић Мартиновић, који нема никакве везе са Шакалима, са фотографија помоћу којих су “сведоци” препознавали свог мучитеља изненада нестаје име правог члана Шакала и појављује се име Милића Мартриновића.

Помоћу овако манипулисаних доказа шведско тужилаштво подиже оптужницу, а суд избегава да на сведочење позове Стевановића који је био упознати са чињеницом да је у предистражном поступку из Шведске стигла фотографија на којој је био Милић Мартиновић, али на којој се наводило име другог човека, и који би својим сведочењем могао да докаже да је дошло до замене идентитета.

Овако нешто се никако није уклапало у финансијске планове Наташе Кандић.

ЛИЧНИ ИНТЕРЕСИ НАТАШЕ КАНДИЋ

Код Наташе Кандић се све врти око пара и личног интереса, а не око откривања истине.

Извор из Вишег суда тврди, да она не само да инструише сведоке кога треба да терете већ и чије име не смеју да помињу.

Чак и код ње постоје Срби који су изузети од сумње да су починили ратне злочине, али су то искључиво они чија помоћ јој је потребна како би наставила да сакупља паре на туђој несрећи.

О томе како Кандићка по потреби манипулише доказима, и то уз свесрдну подршку и помоћ домаћег правосуђа, имамо речит пример у случају који се под бројем К 3984/10 у Вишем суду у Београду води против Југослава Петрушића и других. Њима се, између осталог, на терет стављају убиства током рата 1999. на штету два косовска Албанца: Рахмана Идризиа и Хамдие Незириа.

У својој књизи Косово – књига памћења, Наташа Кандић на страни 108. наводи Идризиа Рахмана (од оца Бајрама), рођеног 11. децембра 1972. године, војника, убијеног у Јунику 5. маја 1999. године.

Оно војник у току каснијег судског поступка нетрагом нестаје, па се Петрушић и остали терете за злочин над цивилним становништвом.

У истој књизи на страни 188. уписан је и Незири Хамди (од оца Османа), рођен 14. априла 1957, цивил, убијен у Трстенику 7. маја 1999. године.

У судским списима, међутим, налази се потврда о идентификацији Незириа од 13. новембра 2006. у којој стоји следеће: као место нестанка наводи се Залч код Пећи, а даље да је тело нађено 13. септембра 2000. у Јунику – Дечани.
У потврди о смрти издатој 13. новембра 2006. стоји да је тело ексхумирано у Батајници?!

Како је могуће да једно те исто тело буде на два различита места и да два пута буде пронађено: једном у Јунику, други пут у Батајници?

И како је Кандићка уопште дошла до информације да је Незири убијен у Трстенику, који се нигде не помиње у судским списима?

Очигледно је, а на шта су указивали и браниоци оптужених, да у овом поступку Наташи Кандић из неког разлога одговара да се “пронађу” убице баш ове двојице поменутих Албанаца са Космета, па се “докази” намештају онако како оптужници у датом моменту одговара. Сигурно да је и ту у игри новчана награда.

Док су “сведоци” који су теретили Милића Мартиновића уживали у луксузу, а један од Албанаца са Косова је поред пара добио и азил у Шведској, главни и једини сведок који је тврдио да је Мартиновић невин од тада има само проблеме.
Оног момента када је постало јасно да Зоран Рашковић Сердар ни пред судом у Стокхолму, а ни пред овим домаћим нема намеру да сведочи како му налаже Наташа Кандић, његов положај се драматично погоршао.

Извор: getosrbija