Светосавска академија и бал у Будимпешти (ФОТО)

категорија Дијаспора / дана 01/02/2014 у 13:40 часова /

УСКЛИКНИМО С ЉУБАВЉУ!

Дан упокојења у Господу (27. јануар 1236.), рашког племића из владарске породице Немањића, Растка (Светог Саву), утицајног дипломату и првог српског просветитеља и архиепископа аутокефалне српске жичке архиепископије, законодавца, књижевника и ходочасника, Српска православна црква установила је као празник којим обележава успомену на његов живот и дело. Почетком 19. века спевана је позната химна Светом Сави, а многе занатлије из Србије сматрале су га својим патроном и узимале његов дан за еснафску славу. На предлог Атанасија Николића, ректора Лицеја у Крагујевцу, 1840. године установљен је и за школску славу. У одлуци тадашњег Попечитељског просвештенија, представници државе и црквене власти прописали су да се Свети Сава проглашава за „патрона свих наших школа и да се најсвечаније прославља“. И тако би више од века… За време бивше СФРЈ Свети Сава није се службено славио, јер су комунистичке власти овај празник укинуле 1945. У школе је поново враћен 1990. године (тај Дан је радни, али ненаставни). Као школска слава обележава се у школама у Србији и Републици Српској, као и у три једине државне школе Срба у свету на матерњем језику (од којих су две дванаесторазредне) – будимпештанској „Никола Тесла“ (Мађарска), темишварској „Доситеј Обрадовић“ (Румунија) и загребачкој „Катарина Бранковић – Кантакузина“ (Хрватска).

Институционализацију светосавског завештања и у матици и у расејању већ две и по деценије прате и бројне свечаности – академије и балови. Јер традиција, да светосавље буде морални основ нашег културног и друштвеног деловања – о б а в е з у ј е! То најбоље зна васколика српска дијаспора која, да би етнички опстала, свакодневно мора да потврђује духовно завештање Светог Саве. Да у потпуно другачијем окружењу, у довољној мери користи управо ту духовну енергију као могућност да на један адекватнији начин (с обзиром да се у расејању рађа већ четврта генерација Срба) – разуме себе, оно што јој се дешава, као и оне око себе! А да и даље остане у националном корпусу својих предака. Да у њему сутра буду и њихови потомци. Да трају и да се понављају!

Српска заједница у Мађарској, поводом Савиндана, има једну од најдужих традиција одржавања и академија и балова, како у европској, тако и у прекоокеанској дијаспори Срба. Овогодишњу, централну Светосавску свечаност, одржала је 25. јануара у будимпештанском хотелу „Рила“. Окупила је не само Србе свих генерација из Мађарске, већ и – региона (преко 350 присутних), а свечаност су увеличали и високи гости из Србије међу којима су били Јасмина Митровић – Марић (саветница Председника Републике Србије Томислава Николића) и Симон Ђуретић виши саветник у Канцеларији за дијаспору и Србе у региону. Уз представнике свих 44 српских самоуправа у Мађарској, преосвештенство Будимске епархије, председника Удружења Срба из Словачке Станета Рибича, манифестацији су присуствовали и комплетни дипломатски корови Амбасада Републике Србије и Босне и Херцеговине, предвођени амбасадорима Радетом Дропцем и Жељком Јањетовићем.

У програму су учествовали забавиштарци, основношколци, гимназијалци и студенти из свих Српских образовних установа у Мађарској (Будимпешта, Ловра, Деска, Батања, Печуј и Сегедин). Ловрани су отпевали Химну Светом Сави и одиграли сплет српских националних игара из свих делова Србије, Дешчани и Батањци на сцени приказали одломак из представе – „Свети Сава и животиње које су путовале у Јерусалим“, Катарина Јеремић извела „Пркосну песму“, Митар Кркељић водио програм са др Предрагом Мандићем, а оркестар „Вујичић“ из Сентандреје приказао сплет српских изворних песама. Светосавску беседу за памћење одржао је гост, историчар из Темишвара Стеван Бугарски (75), који је због „националног вербалног деликта“ од 1958. до 1962. године био ухапшен, прошавши потом затворски пакао Барагана (румунског Сибира или Голог отока).

Затим је уследила додела Светосавске награде Самоуправе Срба у Мађарској за 2014. За истакнути рад у српској заједници у тој земљи, Скупштина ССМ одлучила да је ове године додели Милану Вукосављевићу, који је од 2008. до 2013. био конзул Републике Србије у Будимпешти. Награду донедавном конзулу Вукосављевићу уручио је председник Љубомир Алексов.

Након тога, Свечана Светосавска вечера и почетак – Светосавског бала. Већ у уводу, бенд из Сомбора – „Голд“, најавио је изузетно балско вече. Смењивале су се српске песме свих жанрова, потом и кола. До ситних сати (већ је био 26. јануар) све генерације су играле, многи су заједно с музичарима и певали. А када је оркестар из матице засвирао „Мој Београде“, нису више користили микрофоне, сви гости на Балу, у један глас, запевали су ову, за васколику српску дијаспору – култну песму… И док је хотелом „Рила“ одзвањао њен последњи рефрен, потписник ових редова чуо је сигнал за примљену СМС поруку на свом мобтелу (држао га је у цепу кошуље). Погледао је. Порука је била из Београда (које ли коинциденције с управо отпеваном песмом!). Од Загорке Ђуровић – Вучинић, професорке Српског језика и књижевности, која му је четири године била разредни старешина у кулској Економско – Трговинској школи, данас пензионерком у Престоном српском граду. „Властимире, Власто, срећан Светосавски дан сутрашњи. Заувек се поносили њиме! Ми просветари, а за нама сво Српство. Недостају ми сви моји ученици, учионице и школско звоно… Тебе грлим. Зага“. Писало је у поруци!