Шта ће од Србије остати по окончању преговора са ЕУ?
Прва рунда преговора ЕУ и Србије по питању европских интеграција поново је посведочила противуречност и сложеност проблема. По најскромнијим проценама преговарачки процес ће трајати 6 година (до 2020. године).[1] И по истеку овог рока политички, економски па чак и административни пејзаж Србије може се променити до непрепознатљивости.
Заиста, иза фразе коју је изрекао Штефан Филе, Комесар ЕУ за проширење и политику суседства – “почети преговоре – значи ући у веома захтевну фазу. Потребан је напоран рад. Много изазова је пред нама” – не скрива се само захтев за “нормализацијом” односа Београда и Приштине.[2] Судећи по информацијама којима располажемо, у скорије време Брисел ће од српске владе захтевати стваран напредак Србије по питању програма “регионализације” земље. Тај програм не само да коначно одбацује Космет од Србије, него и друге области у Србији чини максимално самосталним у економским, финансијским и политичким пословима – посебно имамо у виду Војводину и Рашку област (Санџак). Спровођење овог програма очигледно ће припасти овој истој владајућој коалицији на челу са Српском Напредном Странком чији се рејтинг уочи ванредних избора процењује на 45% + 11% рејтинг Социјалистичке Партије Србије.[3]
Aкако би последице тог процеса боље представили, корисно је пажљиво погледати на све ово што се данас догађа у Украјини.
Последњих неколико дана на таласу заоштравања унутарполитичких сукоба у Кијеву, у мађарским и румунским медијима појавиле су се практично истовремено, као по наруџби, публикације које је тешко другачије квалификовати него као стварање пропагандне основе за черечење суверене државе. Из Букурешта, са страница водећег румунског часописа Adevarul,практично је стигао позив на војну интервенцију ради заштите Северне Буковине, Херцевског округа и Јужне Бесарабије, који су пре Другог светског рата улазили у састав Краљевине Румуније. “Зар румунска држава у оваквој ситуацији не би требало да интервенише, између осталог и војно?” – новине су поставиле реторичко питање.[4]
Док румунске претензије на Буковину и Јужну Бесарабију још увек не излазе изван оквира новинских дискусија, то румунски сусед – Мађарска – сличну активност већ пројављује на партијском нивоу. Националистички кругови у Будимпешти не само да процењују могућност присаједињења својој земљи Закарпатја са 150 хиљада сународника, већ остварују и блиске везе по партијској линији. Екстремистичка партија Jobbikнајактивнија је по том питању и успоставила је тесне везе са лидерима закарпатских Мађара. Још крајем октобра 2013. године када су драматични догађаји у Украјини тек почели да промаљају, делегација те партије је узела учешће у раду друштвено-политичког форума у закарпатском граду Берегово. Учесници форума, између осталог и лидер Jobbik(за бољу Мађарску”) Габор Вона и мађарски посланик у Европском парламенту Бела Ковач, истакли су да је процес евроинтеграција Украјине немогућ без “регионализације” земље, заправо без издвајања у Закарпатску област Притисњенског округа са мађарским становништвом. Правни основ за такав корак би требало да постану закони ЕУ о регионализацији које Брисел већ практично намеће кандидатима за ЕУ – у првом реду Србији.
Зачули су се и гласови о могућем увођењу мађарске војске у Закарпатје.[5]
Јасно је да су западно-украјинске националистичке снаге навикле да у закључивању споразума са ЕУ виде начин да се Украјина “отме” од Русије. Међутим, претња да се од саме Украјине због тога могу отети западне области – изгледа може за њих постати непријатно откриће.
Колико је реалан сличан развој догађаја? Када би се радило о изолованим захтевима и покретима, тада би се све могло приписати “шачици националиста” и прикрити се иза општеприхваћене правне тезе о “неповредивости граница”. Али проблем је у томе што се громко изговорене речи у Букурешту и Будимпешти, као и захтеви за прекомпоновањем Украјине базирају на широј државној идеологији која потиче из потребе да се у овом или оном виду “сабирају” одговарајуће територије око Мађарске и Румуније.
У случају Мађарске ради се о реализацији амбициозног програма владе Мађарске од пре пет година, о помоћи Мађарима који живе у границама средњевековне “Круне Светог Стефана”. Мађарска историографија сматра Иштвана Iкоји је владао почетком XIвека, за “сабирача мађарских земаља”. Територија “Круне Светог Иштвана” простирала се у средњем веку од Јадрана до Буковине (опет та Буковина!) и од Беча до Трансилваније. Као средство за данашње “сабирање” не служи само утицај новца под плаштом културно-хуманитарних парола, него и дистрибуирање мађарских “етничких” пасоша.
Што се тиче Румуније, тамо националистичке идеје гаји лично Председник Трајан Басеску и јака умешаност у проблем Придњестровља. Басеску је у свом новогодишњем обраћању већ обећао да ће учинити све да 2014. година буде година уједињења Молдавије и Румуније. А месец раније, уочи новембарског самита по програму “Источног партнерства” у Виљнусу, он је назвао Споразум о придруживању са ЕУ који је потписао Кишињев, првим кораком Молдавије на путу евроинтеграција, што може представљати угодан предуслов за могући савез са Румунијом. “Ми желимо да направимо једну државу” – подвукао је Председник Румуније.[6]
Није могуће да Трајан Басеску не схвата да се сличне пароле не могу реализовати без решења питања Придњестровља. Као што је познато тај регион је ушао у састав Молдавије у оквиру шире “размене територија” приликом које су Украјини припале Северна Буковина и Јужна Бесарабија. Сходно томе, у случају даље дестабилизације ситуације у Украјини, Букурешт и његове присталице у Кишињеву могу се кладити на обрнуту “размену” – повратак Придњестровља Украјини у замену за територије насељене Румунима. У сличном сценарију се појављује и лукава нада да ће се добити благонаклоност Русије која има кључну улогу по питању регулисања проблема у Придњестровљу.
Приликом разматрања овог проблема постоји још и шири аспект – општерегионални. Покушавајући данас да играју на “украјинску карту”, румунски и мађарски националисти као да потцењују претњу конфликта широких размера, па тако и са учешћем њихових земаља. На пример, већ помињана мађарска партија Јобик активна је не само у мађарском него и у румунском правцу деловања. Вођа партије Габор Вона је на лето 2013. године боравио у граду Жосен у Трансилванији који је насељен мађарским становништвом и у име своје партије која је ушла у парламент Мађарске, обећао је да ће се борити за стварање мађарске аутономије у Трансилванији. Чак је изразио спремност да на себе преузме одговорност за могући оружани конфликт између Букурешта и Будимпеште. Он је позвао Премијера Мађарске Виктора Орбана да успостави протекторат Будимпеште над Мађарима у Трансилванији у циљу стварања “аутономије Мађара у Румунији”. Са аналогним позивом иступио је и Ласло Текеш, добро познати у свету председник самопроглашеног Савета мађарске аутономије Трансилваније, бивши потпредседник Европског парламента и активни учесник румунске револуције из 1989. године. Тако да, делећи међусобно делове западне Украјине, познати политички кругови Мађарске и Румуније могу “догурати” и до конфликта не само због те Буковине, него и због Трансилваније. А ако се узме у обзир и сложени комплекс “историјско-територијалних” питања и узајамних односа Мађарске и Словачке – онда клупко узајамних територијалних претензија који су густо испреплетани у “историјском сећању” може да захвати целокупно источно крило ЕУ и НАТО пакта.
У насталој ситуацији много зависи од Европске Уније. Јер је управо упорна жеља ЕУ да што пре веже Кијев билатералним уговором и послужила као катализатор данашње нестабилности у Украјини – и не само тамо. “Регионализација” Србије би засигурно могла бити следећа.
Петар Искендеров / ФСК
Корисне Везе
СТОП ШИПТАРСКИМ ИЗБОРИМА!
