Кијев – Бања Лука

Након Либије, чувеног трга Тахрир у Каиру (Египат) и Сирије, са арапског прољећа, местри планетарног политичког календара кренули су на стварање Украјинског прољећа и то усред зиме са (не)скривеном жељом да се та “прољећна грозница” прошири и на још неке Словенске земље (Русију и Белорусију) а, ко зна, можда један крак тог демократског прољећа са Мејдана крене и ка нашим просторима, тј Бања Луци. Јер су Срби кавзи и ме(г)јдану увек ради били.

Украјинци који ових дана “жаре и пале” своју домовину, годинама су дриловани енормном производњом илузија о бајковитом животу у ЕУ (која, гле чуда, ни тамо – нема алтернативу). Да би се дошло до бољег треба раскрстити са свим оним што је синоним за – старо (као у Југославији после 1945), треба похарати и у пламену  и хаосу расточити једну лијепу државу. Гледајући слике из Украјине, местри планетарног хаоса могу слободно да поруче тамошњим демонстрантима -“Ми вас плаћамо да рушите, а ви ћете после нама плаћати да вам градимо бољи живот” (мада чисто сумњам да ће се Грци, Португалци или Словенци сложити са констатацијом о бољем животу).

Украјина је још пре ових дешавања била држава која је пуцала по свим шавовима – религијским, идеолошким, политичким и сваким другим. Руси  са севера Украјине љуто замерају Украјинцима са југа (а таман тако сад Украјина и пуца) на унијатству. Такође код великог броја Руса (али и тамошњих Јевреја и Пољака) још увијек су свјеже и болне успомене на Степана Бандеру, озлоглашеног Украјинског националисту. Степан Бандера је са својим војним јединицама проистеклим из организације Украјинских националиста (ОУН), а под покровитељством  Нијемаца починио страховите злочине над Русима, Јеврејима и Пољацима. Бандера је након II свјетског рата избјегао у тадашњу Савезну републику Њемачку и под утицајем британске обавјештајне службе одатле дјеловао и упућивао наоружане групе у Украјину у борбу против НКВД-а, цивила и припадника совјетске војске. КГБ га ликвидира 15. октобра 1959 у Њемачкој. Бандера у последње вријеме доживљава потпуну рехабилитацију. Почетком  2010 (пред крај мандата) тадашњи шеф државе Виктор Јушченко постхумно је одликовао Бандеру орденом Украјинског хероја. Мада је садашњи председник  Јануковић годину дана касније то одликовање повукао – дух из боце је пуштен и национализам је показао своје право лице. Националистичка странка “Свобода” која је један од организатора про-ЕУ протеста почетком јануара ове године била је и организатор поворке националиста поводом 105 године од рођења Степана Бандере (са иконографијом сличном као што се то дешава приликом Томпсонових концерата и сличних манифестација по Хрватској) са обиљежјима и заставама из периода II свјетског рата . И поред првих жртви те оставке премијера Азарова и поред бројних уступака власти за очекивати је даље ширење конфликта и подјелу на сјеверни и јужни дио јер опозиција (односно њихови ментори) неће се смирити док не преузму потпуну власт без обзира на цијену коју ће ионако фактурисати самим Украјинцима.

Е, сад, питате се какве везе има Кијев  са Бања Луком? За сада никакве али …  И лаику је уочљиво да се врши прегруписавање старнака  и (политички) кондиционо припремање дијела опозиције, али и дијела НВО за варљиво лето и врелу јесен љета Господњег 2014 (7522). Већ сада је отпочела рововска борба  ко је за кога, а ко против кога. Тражи се и медијска ТВ “Бастиља”, а једна таква се већ дужи период  топло препоручује. Бројни амбасадори, отправници, замјеници и сви остали просто опсједају Бања Луку у жељи да једне охрабре, друге спутају, а народ слуде. Хоће ли Република Српска постати члан НАТО алијансе, хоћемо ли имати Србе са двије обале Дрине војно конфронтиране, хоће ли се играма око даље централизације БиХ доћи и до признања Косова од стране званичног Сарајева, чиме би Срби  били и морално и политички дубоко подељени око поимања историјског значаја Косова и Метохије. Поставља се питање шта ће бити од “Јужног тока” одн. једног његовог крака који пролази и кроз Р. Српску, хоће ли стићи из Србије, хоће ли га и високи, а и они нижи које чији представници аминовати, као намаћи паре све гласнијим, (али у односу на плате у другим гранама привреде сасвим пристојно плаћеним) буџетским корисницима у виду прегломазног државног апарата, како изаћи у сусрет оправданим захтевима социјално угрожених грађана, како поспијешити наталитет (резултати пописа довољно показују, а неки бошњацки лидери цинички опомињу да “чије су овце тога је и ливада”, како оживјети замрлу пољопривреду (новим уредбама о пререгистрацији газдинстава то се засигурно неће постићи него ће средњи сеоски слој полако клизити у економску пропаст, а подстицаће се којекакви агро тајкуни на укрупњавање својих поседа на рачун ових првих, а као резултат ћемо у догледно вријеме имати велику број незапослених на селу, беземљаше који ће опсједати велике градове), како пронаћи трагове индустријског развоја на овим просторима, како извршити ревизију приватизације, како …. Много тога како… Већ се лицитира хоће ли се, шта, кад и колико од надлежности Републике Српске предати Сарајеву као залог “мирне Босне”. И овдје имамо ситуацију да је за све крив један човјек ( или група њих) и да и ми требамо раскрстити са “старим” системима. (А видимо како то Украјинци данас рашчишћавају, и како су то 05. октобра 2000. рашчистили у Београду). А шта ће нам и опозиција и позиција ако ли изгубимо Српску или само дио ње? Руку на срце ноћна мора и самог Додика, али и његових политичких опонената је чувена Лењинова крилатица “мангупи из наших редова  доћи це нам главе” и то ствара једну дозу неповјерења свих према свима, али су на окупу и ћуте јер су многи спојени као систем спојених посуда. Овдје не мислим на физичку опасност, али бројни пријатељи, кумови, партијски кадрови добро су ухљебили и себе и чланове својих породица и као од шале ће и вјеру и странку очас промијенити за (не)заслужене лагодности са плеца сиромашног народа. Нико од новопечених народних трибуна не говори о властитим “гријесима прошлости”, јер су скоро сви сем ПЕСП-а (партија економске и социјалне правде Др Емила Влајкија) у ближој и даљој прошлости већ били дио извршне власти, али о томе не желе да причају. А наш народ мудро каже да је немогуће “мед врцати, а прсте не лизати”. Пуњење како републицчког тако и локалних буџета за 2014. је под великим упитником, а пристижу и наплате потраживања банака и иних кредитних повјерилаца и сада након грдне опијености милозвучним обећањима треба истини погледати у очи. А шта понудити народу гладном хљеба, ситом обећања и празног новчаника? Ништа сем зноја, рада и већег степена солидарности. Али веће солидарности и код оних који више имају. Да дио врате онима од којих је то и узето. Смије ли то неко међу овдашњим народним душебрижницима реци? Хоћемо ли се сачувати западних ововремених “Данајаца” и кад нам дарове носе и извући поуке из Кијева? Смије ли се понудити било шта сем наде у лијепо упакованој демагошкој причи у којој су само “они други криви” и да са њима долази потоп, а са нама процват.  А с јесени бар нас календар учи да долази – оцват.

Милан Митровић, новинар