Мрско им све што је српско

На северу Црне Горе, где су Срби већински народ, а српски језик доминантан међу многобројним матерњим језицима који се говоре на том подручју, без много увијања, уз несебичну помоћ власти, „удара“ се на све што макар и „мирише“ на српско.

Ових дана одборници опозиционе ДПС-СДП коалиције у Пљевљима захтевају промену назива двеју главних улица – Николе Пашића и краља Петра Карађорђевића. Реч је о улицама које су некада носиле називе Маршала Тита и Бориса Кидрича, које је ДПС почетком деведесетих преименовао.

Називи улица нису део културно-историјске традиције овог града и Црне Горе, поручили су локални опозиционари, чије партије „дрмају“ Црном Гором, а историчар Звездан Фолић оцењује да су улице добиле имена по онима који су допринели „да 1918. године нестане Црна Гора“.

Кум нових назива је Беба Џаковић, дугогодишњи посланик Демократске партије социјалиста, присећа се посланик Демократског фронта др Новица Станић 1992. године, када су садашње власти на нивоу државе мењале имена улица.

– Пљевља су била и остала српски град у коме су већинско становништво Срби. То што се други преко ноћи мењају је њихов проблем, а наш став је да имена ових двеју улица остану непромењена – каже Станић, угледни пљеваљски хирург.

Да је све оно што подсећа на заједничку историју два народа на перфидном удару власти сведочи и пример из Мојковца, где су ДПС и СДП чим су се докопали власти одлучили да се уместо првог дана Божића, 7. јануара убудуће, као општински празник слави 13. август, датум када су, 1955. године, конституисани први органи власти општине у данашњим границама.

– Није било никаквог разлога за промену дана општине. Овде се ради о брисању сећања на Мојковачку битку, која је беснела тога дана, о њеном укидању, ради стварања новог идентитета и историје Црне Горе – каже лидер мојковачке СНП, Веселин Јовановић.

Најдрастичнији пример покушаја затирања српских корена и писмености стиже из Бијелог Поља, где су локалне власти порушиле стару и руинирану зграду прве Српске школе, која није нарушавала амбијент. Наиме, Српска православна црквена општина у неколико наврата обраћала се локалним властима да дозволе изградњу духовног центра који би објединио више области културе као што су: ризница, читаоница, просторија за веронауку и црквени хор. Уместо одговора, срушена је зграда Прве српске школе, прве не само у Бијелом Пољу већ на ширем простору.

– Рушењем те зграде уништавају се корени српске просвете и културе, али се истовремено уништава и удео цркве у формирању Прве српске школе у Бијелом Пољу – казао је за „Новости“ епископ будимљанско-никшићки владика Јоаникије. – Овакво брисање нашег памћења је атак на културу и повређује наша верска и национална осећања.

ФОНТАНА

ВЛАСТИ у Андријевици, где Срби чине 61,86 одсто становништва, а српски говори и овим језиком пише 76,97 одсто грађана, такође не „миришу“ Србе. У прилог томе говори и податак да је, у циљу сређивања центра варошице, у плану рушење фонтане. Јер, неко се досетио, она симболизује четири слова „с“.

СПОМЕНИК КУЛТУРЕ РУШЕЊЕ зграде Прве српске школе први је случај да се на територији Црне Горе уништавају објекти овакве врсте. Иначе, као споменик културе Прва српска школа евидентирана је и у просторном плану општине Бијело Поље 1985. године.

Новости