Зло се вратило – и шта сад?

Када је Ђорђе Вукадиновић у Утиску недеље изјавио да му данашњи политички живот „личи на времена за која смо мислили да су прошла“ (јер, „вратио се Станко Суботић, најављено је враћање Слободана Радуловића, ту је Владимир Беба Поповић…“, па и Горан Весић), ноторне Е-новине су са поносом ускликнуле да би заправо било сјајно ако би се вратило „време владавине српског премијера, ликвидираног атентатом 12. марта 2003“.

И док Е-новине, судећи по смеру њихове пропаганде, очигледно виде Вучића као новог Ђинђића, а СНС као нови ДОС, мене читава ова наша напредњачка епопеја неодољиво подсећа на све што се збивало још пред крај наше Прве републике (1944-1990) – дакле 1988. године, и доцније. Све је ту: од стварања режима личне власти, преко типа људи из кадровског окружења Главног политичара, униформности и безобзирности медијске пропаганде, па све до експлоатације идеолошких образаца којима се оправдава групно (кликашко) запоседање и коришћење државних ресурса и синекура.

Та 1988. година била је време изузетне популарности Слободана Милошевића. Он је пробудио многа очекивања у народу. Систем је био окоштао и озбиљно компромитован, а Милошевић је нудио „брза решења“ и „антибирократску револуцију“. Изгледао је доиста као политичар „другачијег кова“ у односу на склеротичне и досадне комунистичке функционере. Но, у пакету са „нашим Слобом“ и „догађањем народа“, ишла је заправо читава војска амбициозних и безобзирних медиокритета, намерачених да попуне сва виша места у комунистичкој номенклатури.

Оно што је посебно иритирало разуман свет било је једно неподношљиво лицемерје које је пратило управо наступе људи из Милошевићевог окружења. Тој псеудобољшевичкој камарили уста су била препуна критике бирократије, „антибирократске револуције“ и светле будућности која нас чека. У ту „светлу будућност“ спадала су најразноврснија чудеса: од „шведског стандарда“, до „10.000 долара по глави становника“. Добро се сећам прве странице „Политике“, на којој је крупним словима, преко три ступца, стајао наслов: „Србија прави турбомлазни хеликоптер“!

Но главни предуслов за дивоте које ће нас убрзо запљуснути био је тај да они преузму сву власт. Када су, после 8. седнице, запосели све функције у „ужој Србији“ могли су сасвим лепо да покажу шта знају. Али, уследила је галама да друштвени просперитет у Србији не може да наступи све док они не запоседну и све функције у обе покрајине. Када су, током 1988. и 1989, преузели покрајине, опет није могло бити напретка – сада им је недостајало да управљају и федерацијом. А када су, негде 1992, добили и федерацију (тј. оно што је од ње остало), онда су почели да се ваде на санкције, рат, опозицију, непослушне Србе у крајинама, и на шта све још не…

Некако исту матрицу пропаганде, лицемерја и алавости видим и сад. Оно што је 1988. био „турбомлазни хеликоптер“, данас је „град на води“. Оно што је ономад била „антибирократска револуција“, данас је „борба против корупције“. Оно што је онда било „догађање народа“ сада је „рушење жутих“, а онај некадашњи „шведски социјализам“ сада се претворио у „улазак у ЕУ“. Оној некадашњој камарили сметало је што немају власт у федерацији, а овима данас смета што немају сву власт у Београду, Војводини и парламенту, те посебно што немају премијера („јер бисмо онда брже спроводили реформе“).

Као што је то добро приметио Бранко Павловић, напредњачки ловци на синекуре непрестано стварају привид „новог почетка“ који ће нас коначно одвести у обиље „чим се почисте жути са власти“ „одмах по реконструкцији владе“, „убрзо после избора“… „Тако се на обично питање – па кад ће више то боље? – даје бесмислени одговор: ево само да узмемо сву власт“.

А дотле, најважнија тачка дневног реда у нашој (диригованој) јавности, као и најважнији посао наших напредних политичара, остају „кадровска питања“ – пре свега питање ко ће бити смењен, а ко постављен на коју функцију (и, наравно, „када ће већ једном ти избори“). Наш најзаузетији политичар се у јавности представља као неко ко је посебно заузет управо тешким послом кадрирања – сетимо се само да је Вучић, према извештају наших одушевљених медија, поломио ону чувену браву на вратима баш „у дану док је радио на финализирању списка свих директора јавних предузећа који би требало да буду смењени“. Е баш тада, усред тог напорног и одговорног посла, њему су дошли са причом о тринаестој плати – каква дрскост!

Компрадорски консензус

Но има једна важна разлика – ако већ правимо паралелу са временом „антибирократске револуције“ и краја Прве републике. Држава је онда ипак била суверена. Такође, постајала је нада да је процес демократизације незаустављив и да ће народ, само ако га изневере Милошевић и његови, лако изабрати неко друго и боље руководство.

Данас, међутим, када нам законе пишу, а владу састављају чиновници Вашингтона и Брисела и када транснационалне структуре господаре великим делом економије (укључив и медијима), промена лоше власти уопште више не изгледа као лак посао. Иако формално почива на изборној демократији, систем данашње Треће републике (Друга је била она под Милошевићем, 1990-2000) тако је подешен – захваљујући контроли над економијом, друштвеним институцијама и медијима – да су „карте већ намештене“. Грађанин тренутно може да бира само између разних нијанси једне те исте политике коју заправо дефинишу центри моћи изван Србије: Вашингтон и Брисел у „класичној“ политици, Вол стрит/Сити и ММФ/СБ у економској и социјалној.

Пошто је, 2008. године, највећа антисистемска опозициона странка (СРС) претворена у још једну просистемску партију (СНС) и пошто се та странка bриселском капитулацијом (2013) доказала као „кооперативна“, у Србији је успостављен свеобухватни компрадорски консензус – сагласност компрадорских елита у политици, економији, медијима и у НВО идеологији. Симбол тог консензуса јесте другосрбијанска „подршка Вучићу и СНС“: од Е-новина, преко Ненада Прокића и Ненада Чанка, па све до Наташе Кандић.

Компрадорски консензус, који укључује и акламативну подршку Друге Србије, не почива, међутим, само на чињеници да Александар Вучић практично обистињује све „влажне снове“ београдских другосрбијанаца. Реч је, заправо, о цементирању „поретка који ради за нас“ – поретка који ради за крупни транснационални капитал и његове овдашње политичке, медијске и интелектуалне опслужиоце.

Карактер тог истинског господара који нам долази заједно са Вучићем, напредњацима и пропагандом о „борби против корупције“ најбоље се може видети по „реформским идејама“ које нас некад у форми законских предлога, а некад у облику „пробних балона“ непрекидно запљускују од Вучићевих „ванстраначких министара“ и њихових саветника-експерата:

– идеја да се укине обавеза послодаваца да уплаћују доприносе својим радницима за здравствено осигурање;

– идеја да се уведе право послодавца да може раднику да продужи радно време до 12 сати без обавезе да му плати прековремени рад;

– идеја о умањењу плате за време одмора;

– идеја да се уведе обавеза радника да буде 24 сата дневно доступан свом послодавцу и спреман да се одмах појави на радном месту (што се такође неће рачунати као прековремени рад).

– идеја о увођењу права послодавца да може радника да шаље, без рока најаве, на по 3-4 дана годишњег одмора;

– идеја о свођењу државних пензија на максимум 200 евра месечно;

– идеја да је „око 30 одсто запослених (или 140.000 људи) у јавном сектору вишак“, које онда, наравно, треба отпустити и тако „уштедети 10.000 евра по радном месту“.

Тај прави господар, који нам, дакле, долази баш у чизмама нашег „антикрупционашког револуционара“, подржаће, разуме се, претварање и медија у трансмисионе каишеве новонасталог министарства пропаганде. Јер, шта мари ако је у српским новинама вест да Мими Оро има нови пост на фејсбуку, а није вест када се најмоћнији српски политичар експресно разведе и ожени (што неодољиво подсећа на револуционаре из 1945. који су се ослобађали својих „шумских другарица“ и женили београдским балеринама). То ће значити, онда, да мејнстрим медији – и у много важнијим, економским или социјалним питањима – неће замарати народ другачијим мишљењима. Попут оног да је јавни сектор Србије заправо међу најмањим у Европи (а и најлошије плаћен). Или да ће опорезивање виших плата само у јавном, али не и у приватном, сектору, довести до тога да се најквалитетнији лекари и професори отерају код приватника – где ће лечити или предавати деци само оних који имају пара.

Али, баш о томе је реч. Иза привлачне маске „борбе против корупције“ крије се успостављање система диктата крупног страног капитала и његових овдашњих добро плаћених опслужилаца. Тај диктат ће значити коначну поделу Србије на два (неједнака) дела. На „добитнике“, који „сарађују“ и који, на основу „сарадње“, добијају нормалне („европске“) плате и пензије, па дакле могу себи приуштити нормалну храну, нормално здравство и школство, те нормални одмор. И на „губитнике“ који се „нису прилагодили“, који су „тржишно слабо употребљиви“ или просто „одбијају сарадњу“, па стога добијају „афричке“ плате и пензије, једу затровану храну, шаљу децу у лоше школе, лече се у сиротињским болницама, а своје шихте од по 3-4 дана одмора проводе чекајући да им послодавац поново цимне узицу и позове их на рад.

Избори – увод у промену Устава и улазак у НАТО

Најављене изборе – то је макар јасно свима са мало мозга – Вашингтерна може одобрити само под условом да из ње изађе парламент (и влада) који ће променити Устав. А то значи, избацити Косово из преамбуле, регионализовати (читај: конфедерализовти) Србију, омогућити „истополне бракове“, додати латиницу као службено писмо (латиницом је био исписан „српски део“ званичног паноа на отварању преговора у Бриселу, 21. јануара – толико о „чувању идентитета у ЕУ“) и шта још све не. Други услов за изборе јесте да Београд отпочне процес напуштања војне неутралности и да се стратешки окрене уласку у НАТО пакт. А то ће, у пракси, значити постизборно „отварање дебате о стратешкој безбедности“ (читај: почетак НАТО пропаганде), што ће се завршити, наравно, доношењем одговарајуће НАТО резолуције у скупштини Србије.

У том смислу, од садашње „проевропске“ парламентарне опозиције на предстојећим изборима човек једноставно нема шта добро да очекује. Владимир Милутиновић је ту „опозицију“ духовито описао у чланку под називом „Стратегија опозиције за следеће изборе“. Та „стратегија“ се састоји из једноставне лозинке: „Царе, царе, господаре, Вучићу: Прими нас у коалицију!“, праћене следећим програмом: „Ми:

1. нећемо тражити место премијера;

2. нећемо се бунити због Закона о раду;

3. нећемо се бунити ни због једног закона;

4. нећемо да причамо о прошлости;

5. ако треба, нећемо да причамо ни о будућности;

6. нећемо ни слова о таблоидизацији;

7. подржаћемо све болне резове (кога боли нек’ се буни);

8. ми имамо кадрове;

9. ко је тај Ђилас, ко, ко?

10. нема говора о култу личности Ваше, Ваша Висости“.

А што се тиче патриотске опозиције, парламентарне али и непарламентарне, она, нажалост, и даље демонстрира приличну политичку незрелост и одсуство капацитета за ширу политичку акцију. Основни њен проблем је сумњичавост и завађеност (спонтана, али и индукована) – баш по Монти Пајтон моделу из „Житија Брајановог”. Да посетим, у монтипајтоновској Јудеји против окупације Рима боре се: Народни фронт Јудеје, Јудејски народни фронт, Народњачки фронт Јудеје (ову групу чини само један старац), Јудејски народњачко-народни фронт, те Кампања за слободну Галилеју. И све су ове фракције много више завађене међу собом – улажући огромну енергију да објасне народу „суштинске разлике“ између Народног фронта Јудеје и Јудејског народног фронта – него што се ефикасно боре против окупатора.

Посебан проблем – али који је у вези баш са акционом блокираношћу патриотске опозиције – јесте идеологија која хара по патриотским медијима (претежно сајтовима). Да, проблем је идеологија – ма шта да нам причају разни постмодернисти о „крају идеологија“. Тачније, проблем су две малигне и деструктивне идеолошке крајности које доминирају у алтернативном политичком сајбер простору патриотске политике.

Прва малигна идеологија је криптоаналитичарски фатализам. Она се састоји из мантре да је „Империја супериорна, а Србија под њеном пуном окупацијом“ (Рецимо, Драгомир Анђелковић у Утиску недеље). Та идеологија вели да смо „мали и слаби“ и да „не можемо ништа да учинимо“. Уопште, узалудно је батргати се пред таквом силом, „треба се примирити и сарађивати док не дођу боља времена“. А баш то доводи до закључка да је „реални патриотизам“ заправо једино – садашња политика напредњака. Подршка СНС-у (чак и када испуњавају све захтеве окупатора), по нашим криптоаналитичарима, заправо је „добра за народ“, јер – пазите сад аргумент – „само моћни Вучић, сутра када куцне час, може да направи преокрет“ (Јао логике!). Зато су сви који говоре против Вучића и СНС заправо „лудаци, жути плаћеници или просто раде за Империју“.

Немојте имати сумње да су носиоци ове идеологије за свој деструктивни рад међу ионако већ збуњеним и деморалисаним патриотама обилато награђени од стране режима – између осталог и „масним копитом“ од пет милиона динара (око 47.000 евра), које је ономад, за само један пројекат, добио њихов новоформирани НВО.

Друга малигна идеологија, која разарајуће делује на већину патриотских сајтова, јесте вулгаризација политичког активизма. Реч је о редукцији политике на псеудо-активизам, који по правилу поприма формувербалног радикализма и егзибиционизма. По овој идеологији, све је „јасно као дан“, не треба ни о чему више писати нити мислити, не треба трошити времена ни на какву анализу, а још мање на промишљање политичких или чак системских алтренатива. Решење је просто и „сви га знају“: „треба узети мотке у руке, па на улицу“. Сви који и даље нешто мисле и пишу заправо су само „мрсомуди“ убачени да „залуђују народ“.

Најлепше од свега је да ти вербални хероји мотке и улице, при томе, очекују да неко други све то одради. Дакле, неко други ће направити организацију (коалицију), окупити људе, направити план акције, повезати се са глобалним савезницима, извести револуцију, заменити стари систем новим (претходно га, наравно, осмисливши) – док ће они сами мирно да наставе да куцају на тастатури своје јуначке „ма-само-мотка-и-улица“ коментаре (и то искључиво под псеудонимом). При томе ће непогрешиво захтевати „да се дела“ у времену када треба мислити и разговарати, а „да се мисли и разговара“ баш у времену када треба одлучно делати.

Шта даље?

Ово што нам се сада дешава је као шумски пожар – морамо се заједно спасавати и морамо заборавити све разлике.

Ово не важи само за парламентарну и ванпарламентарну патриотску опозицију, то важи и за сваку другу могућу опозицију.

Јер, овај режим не руши само наше елементарне националне интересе, он уништава и елементарне економске (социјалне) интересе готово свих слојева становништва (осим компрадорске елите), као што поткопава и демократију, па и елементарне слободе.

Зато опозицију таквом режиму морају да чине не само патриотске политичке снаге (које мејнстрим медији често називају „десницом“), већ и политички (или синдикални) представници радништва и сваког другог радног света (дакле, истинска „левица“), као и политички представници либералне и продемократске интелигенције и средњих слојева („политички центар“). Компрадорском консензусу капитала, моћи и идеологије, успешно се може супротставити само народни фронт обједињених националних, социјалних и демократских снага.

Већ стварање само нечега што личи на народни фронт био би велики успех и могло би зауставити многе „реформаторске идеје“. Такође, обједињени или макар усаглашени (координисани) наступ „антисистемске опозиције“ (тј. антирежимских снага) на следећим парламентарним изборима могао би онемогућити компрадорску „олош елиту“ да освоји двотрећинску већину у скупштини, те би тако могла бити заустављена предвиђена натоизација и парцијализација Србије.

Не треба, наравно, имати илузије да ће се то моћи лако извести. Проблем није само у нашој (често индукованој) сумњичавости и пословичној зависти, већ и у одсуству елементарне културе самоорганизовања. Сви чекају да неко други нешто предузме и да уради посао уместо њих. Малобројни су примери удруживања и системастског рада – мада они увек дају резултат.

Рецимо, овај чланак не бисте могли да прочитате да није упорности једне групе интелектуалаца који већ 20 година штампају књиге и научни часопис (Нова српска политичка мисао: часопис за политичку теорију и друштвена истраживања), а већ 12 година уређују и одржавају овај информативни портал (са просечних 10.000 индивидуалних посета дневно). Нас нико није пројектовао и финансирао. Сами смо се организовали и уложили сате свог слободног времена. И резултата има – укључив и известан углед и утицај који смо стекли у јавности.

Други позитиван пример је вероватно група људи око Двери и још понеко. Зашто тога нема више? Зашто многи млади и образовани људи – али не само они – непрестано нешто коментаришу, кукају и закерају, а никако да се умреже и нешто предузму? Зашто таквих група нема још више на аутентичној, социјалној „левици“? У друштву у коме је индустријско радништво масовно ликвидирано (у смислу занимања), а они који су остали да раде код приватника имају статус енглеског слуге из 17. века, могло би се очекивати да све врви од удружења за самопомоћ или за синдикалну акцију. Али, слабо или готово ништа од тога. Такође, готово сва наша универзитетска интелигенција себе воли да представља као политичке „левичаре“. Али, скоро да нема интелектуалног клуба који би систематски неговао критички (антисистемски) социјални дискурс.

Стога, ова 2014. година биће добра прилика да видимо на чему смо. Зло се вратило – не само у смислу манипулативне праксе из осамдесетих и деведесетих година или компромитованих кадрова из двехиљадитих. Зло се вратило у смислу оживљавања друштвених пракси које наше генерације и не памте: од неподношљиве обесправљености на радном месту, до школовања и лечења само (танког слоја) најбогатијих.

Ове године ћемо видети да ли различите политичке снаге отпора могу да се организују и повежу. Или ћемо, можда, доживети још један пораз. Пораз који би могао значити и потпуни политички, али и идеолошки банкрот садашње генерације и српског друштва у целини.

Слободан Антонић / НСПМ