Од Српских Моравица до Санкт Петербурга

Мој деда, протојереј др Душан Јакшић професор, је започео свој животни пут у Лици, у селу Српске Моравице. Рођен је 1875. године, гимназију је завршио у Ријеци и богословију у Карловцима, одлази у Русију, где завршава Петроградску духовну академију са степеном магистра богословља. Затим студира права у Лајпцигу и филозофију у Бечу, где је промовисан за доктора филозофије. Рукоположен је за свештеника 1901. године и постављен за пароха цркве светог Николе у Петрограду, а затим постаје парох Руске цркве у Бечу, при Руском посланству, а од 1911. године, као протојереј, постаје настојатељ руских цркава у Маријенбаду, Франценбаду и Лајпцигу. За време I светског рата био је интерниран у Саксонији, а онда се опет враћа у Петроград, где остаје све до 1924. године. Тамо је засновао и породицу оженивши се једном угледном Рускињом, ћерком губернатора Санкт Петербуршке области. Преживео је у Русији све страхоте револуције, па је био чак осуђен на смрт, али се чудом Божијим спасао, а патријарх руски Тихон одликује га златним напрсним крстом који се види на овој фотографији. Време које је провео мој деда у Санкт Петербургу било је плодно и садржајно, јер је написао запажено дело „Лично својство Св. Духа по учењу православне цркве са обзиром на римски догмат Филиокве“ и „Живот и учење Светог Јована Златоустог“ које му је објавио Св. Синод Српске православне цркве, он је такође био уредник „Гласника Српске православне патријаршије Свој живот мој деда је провео у друштву најумнијих људи тог времена, његов лични пријатељ и колега Ава Јустин Поповић је био и наш породични пријатељ, као и владика Николај Велимировић који је био чест гост у кући Јакшића. Мој деда је са породицом становао у порти садашње Саборне цркве у Сремским Карловцима у старој згради Благодејанија, где је такође била и Руска црква, прва загранична. Дошавши из Санкт Петербурга са самим кремом руског друштва, као и самим врхом црквених великодостојника од којих је најзначајнији Антоније Храповицки-митрополит Кијевско Галицијски, који је и становао у близини моје породице од којег се мој отац, Димитрије Јакшић, као дете није одвајао и од ког је научио чудесне приче са двора Романових.

У      следећим текстовима то ћу Вам илустровати и биће више речи о животу мог оца, који је био професор на Богословији у Призрену.         „Рад др Душана Јакшића са патријархом Тихоном: Одговор Лењину на проглас Бољшевицима да спале и пљачкају Руске цркве и манастире“

Сазнавши за мог деду, велики барон Николај Јегорович Врангел, је једне вечери изненада дошао у кућу Душана и Сузане Јакшић у Ст. Петербургу. Барон је за мог деду сазнао док је био у посети катедри филозофских наука у Бечу, где и сам има докторат исто као и мој деда, чувши велике похвале од бивших професора за мог деду и сам је желео да га упозна. Тако је почело једно пријатељство, које се протезало од Ст. Петербурга до Сремских Карловаца, где је барон Врангел такође био протеран са својом породицом. У дугим ноћним разговорима Николај је доста говорио о сусрету са Бакуњином, као и са писцем Александром Димом, Принцезом Паулином Метерних, са Принцем од Велса-будућим краљем Едвардом VII, такође је било речи о његовом коцкању у Монте Карлу где је упознао госпођицу Лидију, касније удовицу Николаја Соколова, која је била последњи изданак племићке породице Кикин, чији је предак у XVIII веку заузимао највише државничке положаје и друговао са царем Петром Великим (био му је венчани кум). Посебно спомињем госпођу Кикин којој је почетком века, током боравка са родитељима у Лозани, часове математике давао политички емигрант Владимир Илич Уљанов (Лењин), њихов земљак из Синбирска. Владимиров брат, Димитрије, похађао је гимназију заједно са Лидијиним оцем. Vrangel city Тек новембра 1918. године присуствујући митингу на Црвеном тргу у Москви, Лидија Петровна је схватила да јој је Лењин био учитељ математике. Том приликом је разменила са њим пар речи.

Мог деду са Лидијом је упознао барон Врангел, а посебно се обрадовала моја бака, која је познавала цара Николаја II Императора и његову породицу и дружила се са његовим ћеркама, јер је и завршила гимназију под покровитељством царице Марије Фјодоровне. А, Лидија је причала о својим дружењима са царским кћеркама, са којима је била у Царском летњиковцу у Ливадији, док је живела на Криму     У предвечерје Октобарске револуције већ се увелико знало о деловању тог истог Лењина, о којем су у дугим ноћима разговарали Лидија, барон и мој деда, који се питао шта он заправо хоће да постигне својим деловањем?! Познато је да је барон Врангел већ у току револуције емигрирао у Србију, као и грофица Кикин, а мој деда као што је било речи у претходном тексту је преживео све страхоте револуције у Ст. Петербургу до 1924. године.

Тадашњи патријарх Тихон, знајући за високо образовање мог деде, позива га у своју резиденцију и поверава му посао с благословом да заједнички одговоре Лењину на проглас Бољшевика о уништавању Руске цркве. Знајући из прича барона и грофице Кикин о Лењину, мој деда је закључио да у том одговору треба ставити акценат на правном основу о заштити приватне својине цркве као власника своје имовине, не рачунајући на оно друго веће право цркве као Божије куће, јер је Лењин био то што је био. Мој деда је завршио права у Лајпцигу, и био доктор филозофије, што му је помогло у раду на том послу. Патријарх Тихон је био ученик раније спомињаног митрополита Антонија Храповицког, који је у то време такође био на путу ка Сремским Карловцима. Деда је том приликом од стране патријарха Тихона одликован златним напрсним крстом, чиме се ја изузетно поносим.

С Божијим благословом, породица Јакшић, је преживела и дошла у Сремске Карловце 1924. године, где је заузела битно место у развоју Руске емиграције у Сремским Карловцима, што је најбоље описао у првом тому своје породичне хронике „Ефемерис“, коју је написао Дејан Медаковић. Посебно их је овековечила Вида Огњеновић у својој бриљантној прози „Отровно млеко маслачка.“

Са обала Неве дошли су у бурном историјском вихору и мирно почивају на обалама Дунава, на брдељку испред Николићеве капеле, на Чератском гробљу, Боже, молим те, уведи их у одаје праведника и подари им Царство небеско! А, Теби Господе Исусе Христе, нека је слава и хвала вавек!

Михаило Јакшић