Распад Србије!

Улазак Србије у преговоре о приступању Европској унији, који нам се догодио пре неколико дана, сагласни смо сви, представља изузетан историјски тренутак, који ће се како и приличи – вечито памтити. Ситуација као кад се 1945. одлазило у четнике. При томе, данас немамо четнике, осим код Радоша Бајића, али имамо врло сличну процену за опредељивање као из тог доба, док нам окупације не мањка.

Много је пара, папира и времена потрошено да се народ убеди шта Србија добија уласком у овај ризичан аранжман са Бриселом, али џаба. Ако је већ све како нам лажно сладе Вучић и Дачић, зашто су два кључна документа за почетак преговора – Бриселски споразум и преговарачка платформа – тајна, у коју ни не покушавају да проникну храбри српски новинари. Истовремено, више нико не сме ни да помене Резолуцију УН 1244 или Устав Србије из 2006. године који на свој начин дефинишу Космет као саставни део Републике Србије.

Очигледно је да се ово последње може објаснити простом чињеницом да је улазница за бесконачне преговоре са Бриселом плаћена Косметом! И то је ваљда у реду кад се нико не буни, али српском проклетству ту није крај. Аналитичке процене говоре да је 21.јануара 2014. године отворено ново поглавље у историји Србије, поглавље новог радикалног и насилног распада земље! Отимање Космета не задовољава Европу до краја, а капитулантски снисходљив и недостојанствен став у комуникацији са светом, који смо као држава патентирали и усавршили у последњој деценији, обећава да од Србије може још што-шта да се откине.

На чему се темеље оваква очекивања? Свакоме, иоле обавештеном, јасно је да ће следеће неуралгичне тачке у уцењивању Србије бити Војводина, потом Рашка област, одавно циљано називана Санџаком, а ако се потрудимо у ревности предаје, брижне комшије из ЕУ отимаће нам и део источне Србије и ко зна шта све још.

Само површан осврт на доба после 5. октобра, када су нам разбуцани армија и војно-индустријски комплекс, демонтирана привреда, домаће банке и све што је радило, због чега смо већ дуго у стању социјално-економског колапса, познатијег у теорији као гладологија, наговештава да ће осиромашени и понижени највише да се баве собом уместо националним достојанством и очувањем државе.

Такво стање је најбољи предуслов за промену свести код Срба, историјски задатак и обавеза коју је на себе примио Тадић, широког срца преузео Вучић, а на чему ревносно инсистира Немачка. Потези у том правцу већ се виде, а богами и резултати.

Укратко, иде се на ревизију српске историје, систематски се уништавају национални идентитет и достојанство, фалсификује се садашњост и непримерено пројектује будућност, па се Срби лагано али сигурно претварају у безличну масу јефтине радне снаге која, необјашњиво, ћути и трпи чак и такве провокације какав је рецимо нови предлог Закона о раду, најаву о будућим пензијама од по само 200 евра и томе слично.

Фокусирани на преживљавање, Срби су данас као народ распарчани на појединце, опијени заблудом да ће их брига за преживљавање и породицу спасти од високе политике и националних историјских тема. Превиђа се да сваки Србин има свој Бриселски споразум и претњу да лично капитулира, јер га све више претварају у најамника у сопственој земљи, уз убеђења из власти да је то за његово добро и да он лично ту не може ништа да мења.

Препустити се таквој матици значи пристати добровољно на окупацију и најамнички однос каквог нема готово нигде у свету. Одупрети се значи дефинитивно рашчистити са оним што се међу Србима већ добро запатило: свако за себе не може ништа да промени, да пробамо заједно!

др Радивоје Петровић / Вести