ТУРСКА ЖЕЛИ ДА СЕ ПРОБИЈЕ У РЕГИОНАЛНЕ ЛИДЕРЕ

Тежња Турске да у оквиру теорије и праксе неоосманизма игра активнију улогу у широком региону Евроазије захтева од Анкаре да односе развија не само са балканским и блискоисточним земљама, већ и  са државама Централне Азије које се налазе на раскрсницама транспортних путева и које представљају незаменљивог учесника свих пројеката из области енергетике.  Главни центри  моћи са Запада, претећи обновом „Великог пута свиле“  у његовом антируском формату,  у својим геополитичким играма најбитнију улогу додељују средњеазијском региону. Ако ћемо да употребимо речи Збигњева Бжежинског, бившег саветника председника САД  за националну безбедност, ради се о обезбеђењу  „приступа развијених економија  и економија  које троше  много енергије енергетски богатим републикама  Средње Азије.“[1] Како је једном приметио помоћник државног секретара САД за европске и евроазијске послове Роберт Блејк, „Централна Азија лежи на изузетно важном стратешком раскршћу које спаја Авганистан, Кину, Русију и Иран. Зато САД хоће да прошире заједнички рад и сарадњу са тим регионом, важнијим од свих“.[2]

Турска, која је са Западом тесно повезана евроатлантизмом, приморана је да прихвати таква правила игре. Међутим  при том турско руководство у складу са својим глобалним спољнополитичким концепцијама покушава да за себе створи максимално широк „прозор могућности“ који би му омогућио маневрисање. У тумачењу Ахмета Давутоглуа, архитекте савременог спољнополитичког  правца Турске, та формула изгледа овако: „Неоосманизам +пантуркизам+ислам=Велика Турска“. При том: неоосманистички модел је оријентисан углавном на Блиски Исток и Балкан, пантуркистички на Централну Азију, а исламистички – на цео муслимански свет.[3] Овакав  прилаз у одређеној мери противречи  традицијама почетка последње деценије 20.века, када је Сулејман Демирел, председник и премијер Турске, отворено позивао на обнову „Великог пута свиле“.[4]

Данас је Анкара у одређеној мери своју активност у евроазијском региону смањила, али не треба да се сумња да се ради о привременом предаху који има везе са драматичним развојем ситуације у Северној Африци и на Блиском Истоку, а који је званичну Анкару у великој мери изненадио.

Ахмет Давутоглу  инсистира да Турска мора да буде „централна земља“ новог евроазијског  реда. Објективно – то је у супротности већини прошлих и савремених западноевропских концепција, у којима Турска наступа само као маргинална евроазијска чињеница. Последња околност се осећа и у извештајима многобројних организација за заштиту права, као и у   оценама западних експерата. Оно што се дешава данас у Турској Организација Freedom House  тумачи као благу верзију  „таласа новог ауторитаризма“. Издање The American Interest  је још оштрије. Оно тврди да   турски премијер Реџеп Тајип Ердоган, „користећи се подршком  конзервативне већине покушава да у земљи  успостави режим султаната“,  а да за њега лично Османлијско царство представља оличење „традиционалних вредности“[5]. Међутим, притисак Запада на Анкару  турску владу  сада само стимулише  да иде активније у различитим правцима.

Још један важан фактор у јачању активности политике Анкаре у централноазијском правцу су њени противуречни односи са Кином и тежња да се активније игра на геополитичку карту. У савременим условима управо је Кина та која за Средњу Азиију представља главног (уз Русију) партнера   – највише у сфери енергетике. Међутим, покушаји турске владе да у вези с тим ојача сопствене везе у Кини наилазе на објективне унутарполитичке  идеолошке противуречности. На једном тасу ваге су принципи „неоосманизма“, „стратешке дубине“, „меке силе“ и „узајамне зависности“ које захтевају  да се са Кином установе што тешње везе, између осталог и по питањима централноазијских енергетских пројеката. Кулминацију оваквог прилаза  представља успешна посета турског председника Абдуле Гила Пекингу, јула 2009.године. Тада је турски председник убедио своје кинеске саговорнике да чврсто подржава политику „јединствене Кине“, потписао је седам међудржавних споразума, па чак   уз сагласност кинеске стране  посетио и побуњенички центар ујгурске области Синђианг  – град Урумчи.

Међутим, одмах после тога у турском спољнополитичком  курсу је дошло до „пантуркистичких“ тенденција. Анкара је у ствари наступила као подршка антивладиним  наступима ујгурских муслимана-сепаратиста, при чему је премијер Ердоган је поступке кинеских правобранилачких органа   упоредио са геноцидом. Такве изјаве је у доброј мери диктирала околност да у Турској живи око 300 хиљада људи чије је порекло ујгурско. Али антипекиншке изјаве су Анкари објективно искомпликовале   већ постигнуте споразуме са Пекингом, између осталог и оне који спадају у централноазијске  проблеме.

Без обзира на то, у најскорије време присутност Турске на централноазијским тржиштима и у политичкој сфери региона може да ојача, између осталог и преко механизама Шангајске организације за сарадњу. Ево карактеристичног цитата из турског издања  adikal: „Окретање према Евроазији, које је почело од шале премијера Ердогана на састанку са председником Путином („Примите нас у Шангајску организацију за сарадњу и ми ћемо одустати од ЕУ), о чему су доцније учињени озбиљни конкретни кораци, почело је да се помаља у различитим областима, без обзира на различито гледање   и вођење политике у односу на сиријско  питање.

Турска која је улазила 2012.године у НАТО, уз активну подршку Русије је у ШОС-у добила статус „партнера за дијалог“ (ШОС зову и „НАТО Истока или Будући Варшавски уговор) и то су морали да примете и Вашингтон  и НАТО.  За Кину и Русију учешће чланице НАТО-а у ШОС-у се посматра као главни показатељ чињенице да та организација не ради против трећих земаља, а за Турску је то највећи изазов и уцена ЕУ, САД и НАТО-у.[6]

Геополитичко интересовање Турске за Средњу Азију и Казахстан се базира не само на тежњи да се контролишу енергетски токови  како би  се Турска у региону изједначила са Кином и Русијом, већ и на конкретнијим финансијско-економским факторима, који доказују да за Анкару постоје велике инвестиционе могућности. Према подацима којима располажемо турске инвестиције у економији Казахстана износе  2 милијарде долара (углавном у сфери  грађевинарства и текстилне индустрије) од укупно 50 милијарди долара, колико износе укупне стране инвестиције у ту републику.

При том, ако је 2005.године учешће Турске износило укупно 1,2% спољне трговине Казахстана, следећих година су се обими  повећавали све брже – преко 10% на годишњем нивоу. За најбитније области за билатералну сарадњу су проглашени изградња капацитета за прераду нафте, као и пројекти  из области енергетике, транспорта и телекомуникација. Конкретно, 2006.године Турска  је постала један од најбитнијих организатора форума  у Астани увези са изградњом транспортног коридора од Централне Азије преко Закавказја у Западну Европу, који ће бити у стању да омогући  до 30 милиона тона испорука  годишње.  У том пројекту су  Турска, Казахстан, Азербајџан, Кина и Грузија.[7]

Ако се политика Турске у односу на Казахстан  развија највише на међудржавном, па чак и ширем међународном формату, узајамни однос Анкаре и Киргизије има „сакривеније“, али ништа мање активне облике. Како саопштавају независни извори – најмање трећина роба која стиже у Киргизију је произведена у Турској, а за развој  такве робне размене одговара приближно 500 киргиских представника који  се брину о директним испорукама роба из Истамбула и других турских градова, и при том користе могућности које су стекли знањем  киргиског, узбекистанског и руског језика.

Што се тиче идеолошког образложења све чвршћих веза  Турске и Киргизије, њих је обелоданио турски председник Абдула Гил у мају 2009.године, у току посете Бишкеку.[8] Говорећи на Међународном универзитету „Ататурк-Алатоо“, председник Турске је изјавио у вези са ширењем  концепција које се односе на истраживања о турској „прапостојбини“, да „Киргистан представља нашу „отаџбину предака“. „Увек смо се осећали као код куће када смо у „отаџбини предака“, када смо    у Киргистану“. Своју земљу је он истовремено  прогласио  за  „представника Бишкека у Европи“.[9]

Ако се упореди са Казахстаном и Киргизијом – Таџикистан је у централноазијској политици Анкаре мање прорађиван. Стране се за сада ограничавају на усаглашавање  позиција по питањима борбе са тероризмом, екстремистичких покрета, нелегалне  имиграције, шверца оружја и дроге, организованог криминала и ширења оружја за масовно уништење. Међутим, изјаве председника Гила које су се чуле у јуну 2009.године о геополитичкој важности Таџикистана као државе која са Авганистаном дели границу дугачку 1400 километара, омогућује да се прогнозира да ће се заједнички рад проширивати. „Авганистан је увек играо конструктивну улогу на том плану“ – подвукао је Гил. Према постојећим информацијама, када из Авганистана оде главни део западних контингената,  Турска намерава да ојача своје позиције у тој земљи и у граничном појасу, и са тог гледишта се правац премаТаџикистану и разматра као приоритетан.[10]

Један од експерата за област турске спољне политике, професор Краљевског института за међународне односе из Лондона, Едмунд Херциг, је још средином ’90. година  прошлог века констатовао да управо  централноазијски правац може да постане   геополитички приоритет Анкаре. По његовим речима „наслеђе империјалне прошлости  и турска етничност Турској омогућују индивидуалну одговорност за њене поступке према арапским државама, и истовремено  представљају и одређену базу за њено зближавање са државама бившег СССР-а које припадају државама  старотурског  говорног подручја. „Отварање“ Турске према Заједници Независних Држава у себи спаја савремену привлачност секуларизма, тржишне економије и капије за Запад уз позивање  на етничке и лингвистичке корене и културно наслеђе.    „Најидеалистичкији“  поборници улоге Турске  из земаља  бившег СССР-а верују  да је „право  место Турске овде, у центру Евроазије, међу сабраћом-Турцима.“[11]

Ова оцена данас само може да се потврди и да се предвиди да ће улога Турске у Централној Азији све више  јачати, посебно обзиром да  се    у односима Анкаре и Брисела све више продубљује ћорсокак, а у арапском свету јача нестабилност.

(Наставиће се)

Петар Искендеров / ФСК

[11] Security Dialogue. 1996.b December. Vol.27. Num.4. P.486.