Срби – арнаути покренули албанско питање

Савремени развој ситуације око Косова и других подручја Балкана са већинским албанским становништвом актуализује питање о историјском пореклу албанског етноса, о формирању савремене етнографске карте Балканског полуострва и перспективама њене даље трансформације. У вези са тим неће бити сувишно нагласити да исламизација српског становништва у знатној мери представља историјску базу за развој албанског националног покрета, а самим тим и предуслов стицања неопходне доминације албанског етноса. Та исламизација је спровођена све до краја 19. века у подручјима са мешовитим српско-албанским становништвом. Албански национални покрет се нарочито интензивно развијао у областима где је српски елемент био проређен и раздвојен услед сеобе словенског становништва после пораза антитурске коалиције 1690. и 1737. Већ средином 19. века процес исламизације православних Срба попримио је размере и карактер сличних процеса којима су у 17. и 18. веку били захваћени Срби католичке вероисповести на подручју Призрена и Ђаковице. Тада о постојању албанске нације нису говорили чак ни лидери албанског националног покрета, тако да су Срби примањем ислама регистровани као Турци. Међутим, управо су потурчени Срби касније чинили знатан део албанског етноса који је крајем 19. века покренуо питање својих права.

Процес исламизације пре свега је захватио мушку популацију српског становништва. Још у попису српског становништва 1848. констатовано је да исламизација није у потпуности захватила српско становништво на подручју Скадра, Белог Поља и Новог Пазара, али је процес већ увелико био у току. „Новине читалишта београдског“ од 12. марта 1848. приказују следећу слику. „У тим областима никаквих закона власти нема… У овим пределима има таквих домова у којима се налазе по два брата, пак један верује Христа, а други Мухамеда, један клања, а други се крсти. У неким кућама има по три брата, и сва три држе се да су Турци, а отац им је Србин, и тако синови клањају, а отац се крсти; а кад Бајрам дође, сви заједно прославе, отац иде у цркву, а синови у џамију. У овим пределима и то се може наћи да два брата Турчина у једној кући живећи један држи за жену булу, а други христјанку, па једној име Ана, а другој Назија.“ Процес проширивања албанског етноса на рачун српског елемента нарочито је био интензиван у Метохији и околини Призрена, као и јужно од Шар-планине…

Из чланка Петра Искендерова, научног сарадника Института за славистику Руске академије наука