Да ли има основа за еуфорију поводом почетка преговора Србије са ЕУ?

Âèäû Áåëãðàäà

Поводом данашње прве међувладине конференције Србије и Европске уније у Бриселу, представници српске делегације су изразили уверење да ће Србија у року мањем од једне деценије притиснути звонце поред великих блиндираних врата на којима пише ЕУ, иако искуства неких других земаља упућују на сасвим другачији закључак.

Такво уверење је изнео и члан српске делегације Марко Ђурић, који је између осталог рекао да од овог тренутка „реформе улазе у убрзану фазу у којој је њихов ток и исход познат“, a тај исход је по његовом веровању – пуноправно чланство Србије у Европској унији, јер како је нагласио, он не очекује да ће Србија поновити судбину Турске која се још увек налази у европској чекаоници, са образложењем да Србија има бољу геополитичку позицију. Међутим, погледајмо у којој мери је оправдано његово очекивање.

Турска је још 2005. године, дакле пре пуних девет година, званично започела своје неизвесне преговоре са Бриселом, којима се не наслућује крај, иако је и за турски геополитички значај речено много лепих речи. Тако је на пример Карл Билт изјавио да ће Турска дати Европској унији „одлучујућу улогу у стабилизацији источног Средоземља и Црног мора“, што је по његовом мишљењу „у стратешком интересу Европе“, а британска краљица Елизабета је рекла да «Турска има улогу моста између Запада и Истока». Па ипак, очигледно да ни такав геополитички положај није помогао Турској у њеним евроинтеграцијама, па је отуда нејасно због чега чланови српске делегације сматрају да ће са Србијом бити другачије.

Штавише, управо на примеру Турске можемо да наслутимо шта очекује Србију на том трновитом путу, с обзиром да је само годину дана након отпочињања преговора са њом, Европска унија замрзнула разговоре са том земљом у свим поглављима због кипарског проблема, уценивши Турску да ниједно поглавље неће бити затворено до проналаска решења. Да ли треба бити видовит па претпоставити да ће Брисел једног дана сличан ултиматум да постави и Србији – да реши питање косовске независности у корист Приштине или се преговори замрзавају на бесконачно дуги рок?

А изјава коју је дао премијер Ивица Дачић пред одлазак у Брисел, у којој је рекао да не очекује да ће кроз поглавље 35, које се односи на Косово, бити дефинисани нови услови – само потврђује чињеницу да Европска унија може у сваком тренутку својевољно да постави такве нове услове у вези јужне покрајине.

Али Србија за разлику од Турске вероватно никада неће имати министра задуженог за Европску унију као што је био Егемен Багис, који је дословно рекао ове речи – „Европској унији више треба Турска, него што Турској треба Европска унија“, и још је додао „Ако буде требало, ми ћемо им рећи – губите се“. И зато, тешко је замислити српског министра који би макар по питању очекиваних уцена у вези Косова дао такву или сличну изјаву.

Па ипак, и поред свих стрепњи које се јављају у смислу будуће државне целовитости, Пошта Србије поводом почетка преговора са Бриселом свечано пушта у оптицај пригодне поштанске маркице. Међутим, лако би се могло десити да те исте маркице буду залепљене на нека будућа писма која ће грађани Србије слати својим пријатељима и родбини у иностранство. На пример, на Косово, ако се током преговора са Европском унијом као коначни услов постави чак и формално одустајање од јужне српске покрајине.

Ратко Паић /Глас Русије