Преко Рачка до Велике Албаније (ВИДЕО)

7) Вилјем Вокер није до дана данашњег никада ни покушао да одговори на питање француских новинара у хотелу „Гранд“ где се налазе чауре од испалјених метака из пушака стрелјачког строја српске полиције? Невероватно је, али истинито, да никада није пронађена ни једна једина чаура метка којим су наводно стрелјани шиптарски цивили из Рачка. Уколико су све чауре пре напуштања места злочина педантно покуплјене од стране егзекутора опет се поставлјају два питања: (1) како то да су српски полицајци имали времена да покупе све чауре, али не и да склоне саме лешеве, и (2) како то да су успели да покупе ама баш све чауре тако да ни једна једина није остала у јарузи (хомо Балцаницус је иначе у европским оквирима познат по својој алјкавости за разлику од немачке педантерије).

8) Вокер је покушавао да убеди међународну јавност да је масакр извршен над недужним цивилима који су мирно испијали своје јутарње кафе на терасама својих кућа или у њиховим двориштима. КосМет је вероватно једино место на кугли земалјској на коме се кафе испијају на отвореном при температури испод нуле (15. јануар). Или су Албанци посебно генетички обдарена нација отпорна на ниске температуре.

9) Шеф ОЕБС-а, Кнут Волебек, је на истој тој конференцији за штампу у Приштини унапред оптужио српску страну за злочин у Рачку тврдећи да је „потврђено“ да је дотични масакр направила српска специјална полиција. Ко је „потврдио“ од стране правих и релевантних стручњака ко је, када и како починио овај наводни злочин није објашњено од стране Волебека који је ово тврђење изнео у светску јавност пре увиђаја првих до тада професионалних стручњака који су дошли на лице места да изврше увиђај, а то су били фински и српски патолози.

10) Ова међународна екипа финско-српских патолога је на основу свог заједничког првог и једино аутентичног извештаја уочила да су многи од усмрћених Албанаца пронађених у јарузи имали на ногама војничке чизме или трагове од ношења истих, истоветан доњи веш, ознаке УЧК/ОВК, на појединим лешевима су се налазили војнички каишеви и ременици за муницију, блузе војничких боја и дезена, док је у џеповима код извесног броја лешева установлјена одређена количина бојеве муниције. Дакле, нити се радило о цивилима нити о недужним грађанима, али оно што је најбитније, организаторима ове подметачине није чак ни стало да бар колико-толико уклоне очигледне доказе преваре обзиром да су били одлучни да њихова прича једноставно мора да прође онако како је они буду сервирали светској јавности.

11) Најбитнија ставка овог аутентичног патолошког извештаја је била та да су ране из ватреног оружја на телима убијених причињене са већег одстојања од одстојања које се обично користи за егзекуцију стрелјањем. Дакле, масакра није било јер су убијени усмрћени у борби на далјину приликом размене ватре.

12) Иако су први и једино аутентичан извештај финско-српских патолога потписали сви са обе стране, шефица групе финских патолога, Ранта, мења исказ финског дела ове билатералне екипе патолога и то вероватно под нечијим директним притиском. Овај нови и драстично измењени исказ се у потпуности уклапао у званичну Вокерову причу о Рачку.

13) Да је Албанцима био потребан међународни политички маркетинг „случаја Рачак“ говори и чињеница да је сахрана погинулих организована дуго након самог догађаја од 15. јануара како би се у међувремену погреб могао претворити у политички митинг и промоцију УЧК/ОВК. Стога је сама сахрана најпре личила на свеопшти косметско-албански политички митинг на коме се УЧК/ОВК јавно и без скрупула величала са сандуцима покојника покривеним званичним заставама државе Албаније (у многим цивилизованијим државама на свету и у Европи за истицање заставе друге државе на јавном месту државе пребивалишта се добија затворска и новчана казна са могућношћу гублјења државлјанства землје пребивалишта). На погребу је иначе свирана и певана државна химна суседне Републике Албаније.

14) Приликом погреба настрадалих у Рачку припадници УЧК/ОВК су одржали јавне говоре у славу убијених као истакнутих и заслужних бораца ове класичне терористичке паравојне формације, али и као верне следбенике идеологије стварања Велике Албаније[1] и тако још једном потврдили исправну политику државног руководства Републике Србије у борби против великоалбанског тероризма на својој сопственој државној територији. Симптоматично је да на ове великоалбанско-шовинистичке УЧК/ОВК говоре није реаговао Вилјем Вокер који је и сам овом приликом одржао прикладан говор који се апсолутно уклапао у сецесионистички рам организације ове политичке сахране. Чак шта више, у последњих четрнаест година Вокер је веома виђени и драги гост мештана села Рачка који своје место пребивалишта данас и називају „Вокеровим селом“, а брдо изнад села „Вокеровим брдом“. Далји коментар није ни потребан.

Закључак

Цилј овог текста је био да изврши критичку анализу „случаја Рачак“ из јануара 1999. г. на основу досада познатог фактографског стања. Важност и актуелност ове тематике је велика обзиром да је овај случај послужио америчкој администрацији и НАТО званичницима да дају ултиматум властима у Београду да са Косова и Метохије повуку све војне и полицијске снаге државе Србије и Савезне Републике Југославије, а ову јужну провинцију Србије препусте на управу снагама НАТО пакта што је практично значило да се од Србије захтевало одрицање од дела своје државне територије па чак и своје независности. Обзиром да је овај ултимативни захтев Вашингтона и Брисела одбијен за време „преговора“ у замку Рамбује западна војна алијанса је директном војном агресијом на Србију и Црну Гору од 24. марта до 9. јуна 1999. г. коначно успела да натера државне органе Србије и СРЈ на потписивање фактичке капитулације у виду „Кумановског војно-техничког споразума“ након чега је војска НАТО пакта под формалним окрилјем КФОР снага ОУН окупирала читаву територију провинције Косова и Метохије која је у фебруару 2008. г. једнострано прогласила отцеплјење од Србије и формалну независност што је и био основни цилј политике Вашингтона и Брисела у току тзв. „Косметске кризе“ 1998. г.-1999. г. Остало је да се још само и формално прогласи уједињење за сада две албанске државе (Албаније и Косова) што би био први конкретан корак у реализацији обнове пројекта  уједињене и етнички чисте Велике Албаније из времена Другог светског рата 1941. г.-1945. г. са престоницом у Тирани за шта се и борила тзв. „Ослободилачка војска Косова“. Критичком анализом „случаја Рачак“ из јануара 1999. г. долази се до заклјучка да је овај инсценирани случај имао за свој крајњи политички цилј давање коначног моралног легитимитета и кредибилитета НАТО пакту да изврши војну агресију на СРЈ у цилју отцеплјења Косова и Метохије од Србије што се на крају и догодило. Стога није претерано рећи да је „случај Рачак“ из 1999. г. био верна копија „случаја Глајвиц“ из 1939. г.

Поговор

На крају овог текста да се осврнемо и на питање како се у принципу цивилизованије нације у свету боре против домаћег тероризма који има инострану позадину помоћи. Тако су нпр. дана 31. маја 2010. г. командоси регуларне армије државе Израела извршили у међународним водама (дакле не у територијалним водама државе Израел) десант на конвој бродова „међународне помоћи“ Палестинцима у Гази под изговором да се у конвоју од неколико бродова који су пловили под заставом државе Турске шверцује оружје за палестинске терористе типа Хамас и Хезболах. Том приликом је израелска армија отворила ватру и усмртила десетак особа затечених на бродовима, а 30 ранила и то зато, како је Јерусалим информисао светску јавност, јер су израелски војници при претресу конвоја нападнути ножевима и палицама (дакле не ватреним оружјем). У „случају Рачак“ је засигурно доказано да су албански терористи пуцали из ватреног оружја на полицију државе Србије исто као и на државног тужиоца те државе који је дошао на званични увиђај дан касније. Међутим, док је израелској армији у трагању за ватреним оружјем кога нису ни нашли јер га није ни било у конвоју бродова за Газу било доволјно да отворе ватру на „хуманитарце“ само то што су наводно нападнути „ножевима и палицама“, државној полицији Републике Србије се од стране тих истих „хуманитараца“ ускраћује право да узврати ватром на отворену ватру из дугих цеви и то на својој сопственој државној територији.[2]

Библиографија

Чланци

• Енрицо Милано, “Сецуритy Цоунцил Ацтион ин тхе Балканс: Ревиеwинг тхе Легалитy оф Косово’с Территориал Статус”, ЕЈИЛ, 14 (2003), пп. 999−1022
• Брадлеy Лигхтбодy, Тхе Сецонд Wорлд Wар. Амбитионс то Немесис, Роутледге, 2004
• Леа Л. Yпи, “Тхе Албаниан Ренаиссанце ин Политицал Тхоугхт: Бетwеен тхе Енлигхтенмент анд Романтицисм”, Еаст Еуропеан Политицс анд Социетиес, Вол. 21, Но. 4, 2007, пп. 661−680

Књиге

• Др. Радослав Ђ. Гаћиновић, Насилје у Југославији, Београд: ЕВРО, 2002
• Ханнес Хофбауер, Експеримент Косово: Повратак колонијализма, Београд: Албатрос Плус, 2009
• Мартовски погром на Косову и Метохији 17-19. март 2004. године с кратким прегледом уништеног и угроженог хришћанског културног наслеђа, Београд: Министарство културе Републике Србије-Музеј у Приштини (са измештеним седиштем), 2004
• Самуел П. Хунтингтон, Цивилизацијų сусидūримас ир пасаулио пертварка, Вилниус: Методика, 2011
• Тимотхy Снyдер, Крувинос жемėс: Еуропа тарп Хитлерио ир Сталинио, Вилниус: Тyто Алба, 2011
• Паул Роберт Магоцси, Хисторицал Атлас оф Централ Еуропе. Ревисед анд Еxпандед Едитион, Сеаттле: Университy оф Wасхингтон Пресс, 2002
• Борислав Ратковић, Митар Ђуришић, Саво Скоко, Србија и Црна Гора у Балканским ратовима 1912-1913, Београд: БИГЗ, 1972
• Владимир Ћоровић, Наше победе са својеручним уводом Нјеговог Величанства Кралја Александра у смотри главног Ђенералштаба, Београд: Народно дело, 1929
• Петер Бартл, Албанци од средњег века до данас, Београд: ЦЛИО, 2001

Интернет странице

• Текст „Кумановског споразума“:

http://www.nato.int/kosovo/docu/a990609a.htm

• Dr. Vојin Јоksimоvić, Kosovo is Serbia:

http://www.kosovoisserbia.biz

• Petar V. Grujić, Kosovo Knot and Destruction of Yugoslavia, Volume 1, Vilnius, 2014:

http://kosovo-knot.webs.com

• Rаdiо stаnicа Glivicе (Glајvic):

http://www.radiostacjagliwicka.republika.pl/foldery/FoldeRAng.htm

• This is Croatia:

http://www.scribd.com/doc/57463154/This-is-Croatia?secret_password=e2vqt6vpjcnsa6vyf27

• Washington Post, 18. 09. 2010.:

http://www.washingtonpost.com/wp-dyn/content/article/2010/09/18/AR2010091803935.html?hpid=topnews

• Edward S. Herman (ed.), The Srebrenica Massacre. Evidence, Context, Politics: http://www.scribd.com/doc/68314851/The-Srebrenica-Massacre-Evidence-Context-Politics-Edward-S-Herman-Phillip-Corwin?secret_password=ho0jij1u761p1xb9s6d
• Alexander Dorin, Srebrenica – The History of Salon Racism:

http://www.nspm.rs/nspm-in-english/the-qsrebrenica-massacre-is-a-western-myth.html

• Novinar:

http://www.novinar.de/2010/02/24/prvi-krematorijum-u-evropi-nakon-ausvica.html

• Pogledi:

http://www.pogledi.rs/galerija/sz/1.php

• Srpska mreža:

http://www.srpska-mreza.com/Kosovo/hoax/Racak/Tiker/RacakFile.html

Документарни филмови

• Bоris Маlаgurski, Kosovo – Can You Imagine?, 2009. g.:

• La Guerra Infinita, 1-2 :

http://www.youtube.com/watch?v=3jkwqnUI7sc.

• Маsаkr u Rаčku – Istinа i lаži Vilјеmа Vоkеrа:

[1] О питању процеса формирања и идеолошких оквира албанске политичке мисли крајем 19.-ог столећа видети у: Леа Л. Yпи, “Тхе Албаниан Ренаиссанце ин Политицал Тхоугхт: Бетwеен тхе Енлигхтенмент анд Романтицисм”, Еаст Еуропеан Политицс анд Социетиес, Вол. 21, Но. 4, 2007, пп. 661−680. Први конкретан план за стварање уједињене Албаније са свим тзв. „албанским земљама“ је формулисан 27. септембра 1878. г. у истанбулским новинама „Тумач Истока“ а чији је главни и одговорни уредник био Албанац Сами Фрашери. Тада је Фрашери формулисао програм уједињене Албаније као аутономне области у оквиру Отоманског Царства а та његова Велика Албанија би се састојала од читава четири отоманска вилајета: Скадарски, Косовски, Битољски и Јањински. Ова четири отоманска вилајета би се спојила у један јединствени „Албански вилајет“ у коме би се два пута годишње одржавала генерална скупштина вилајета, службени језик би био албански док би се турски језик користио само за комуникацију са отоманском централном владом у Истанбулу и у том уједињеном албанском вилајету би функционисала сопствена албанска национална милиција. Прва Призренска лига је овај програм и званично прихватила у јесен 1879. г. (Петер Бартл, Албанци од средњег века до данас, Београд: ЦЛИО, 2001, стр. 100).

[2] Видети документарни филм Масакр у Рачку – Истина и лажи Виљема Вокера: http://youtu.be/h6u-g-TgZWI.

Проф. др Владислав Б. Сотировић
Универзитет Миколаса Ромериса
Институт политичких наука
Вилјнус, Литванија
vsotirovic@mruni.eu

корени.рс