Зна се где је Дражин гроб

Подсећање:

Гардиста Титове гарде тврди да зна где се тачно налази гробно место ђенерала Драже и прилаже мапу на којој је оно означено

Један бивши гардиста Титове гарде тврди да зна где је Дражин гроб. Своја сазнања о томе испричао је историчару из Ниша Александру Динчићу, уз обећање да никоме не саопшти његово име. Разлог су репресалије које је доживео када је сазнао деталје око Дражине ликвидације, односно страх да ће се оне поновити.

Некоме ко се не бави размерама “црвеног терора“, овај страх данас свакако делује чудно. Међутим, Александар Динчић је на многим примерима, разговарајући како са комунистима, а међу њима и са официрима Озне, тако и са жртвама, видео шта значи термин “страх у костима“…
Укратко, овај гардиста служио је војни рок од 1955. до 1957. године у комплексу Белог двора на Топчидеру. Мозаик о догађајима из 1946. године склопио је на основу сведочења старијих гардиста и онога што је сам доживео.

Најпре је сазнао за страх Јосипа Броза Тита за сопстевни живот. Броз, који је одмах по приспећу у Београд, октобра 1944. године, наредио својим лјудима да се у Србији понашају “као у окупираној землји“, био је у грчу још више него претходни окупатори, Немци. И годину и по дана после “ослобођења“, он је често живео у склоништима од ваздушних напада, направлјеним испод Белог двора уочи Другог светског рата. Ту су га чували одабрани припадници тајне полиције Озне, односно, касније, Удбе. И за време Дражине ликвидације, као и непосредно пре тога, није напуштао ово склониште.

Иронија судбине хтела је да у истом том склоништу, нешто далје, у просторији коју су звали “пећина“, и која је имала оловна врата, последње седмице свог живота проведе и ђенерал Дража. Из те “пећине“ Дража је одвођен на суђење у Дом гарде на Топчидеру, који се налази у непосредној близини, а у њој је вероватно и убијен. Ту су остале његове ствари, које ће много деценија касније наследник Удбе, БИА, показати јавности и пренети у свој музеј.

Према сведочењу гардисте, Дражу су сахранили у комплексу Белог двора, у једној ували испод цркве Светог Ђорђа (то је она дворска црква у којој је негдашњи усташа, а тадашњи комуниста, Марко Месић, испалио метак у чело Христовој икони). На том месту терен се спушта у Лисичји поток, тј. дворска ограда, која се налази испод гроба, дели ову падину Лисичјег потока на два дела.

У време када се гардиста тамо налазио, Дражино гробно место било је оивичено камењем ишараним маховином. Тик изнад гроба налазило се рачвасто листопадно дрво, вероватно платан. Около је био травњак, а кроз травњак, поред самог гроба, пружала се пешачка стаза, којом су стражари ишли до ограде. Ова стаза одваја се од пута који од Белог води ка Старом двору. Гроб је од тог пута удалјен 30 до 50 метара.

Сведочење овог гардисте треба узети као озбилјно, јер се у основи поклапа са верзијом коју је потписнику ових редова саопштила Загорка Васић, обавештајац генерала Миодрага Дамјановића, команданта свих четника који су се у ово доба налазили у логорима у Италији. Загорку Васић, предратну секретарицу у кабинету председника Југословенске владе, Драгише Цветковића, Дамјановић је јануара 1946. године послао из Италије да пронађе Дражу и да му понуди извлачење из землје. Загорка је пронашла Дражу у Западној Србији, али он, као ни раније, није хтео да иде у иностарнство. Марта 1946. године Дамјановић сазнаје да је Дража зароблјен и одмах кује план о његовом ослобођењу. Као и под Немцима, четници су и у ово доба у Београду имали јаку обавештајну службу и доста илегалаца, на које се Дамјановић ослањао.

Дамјановићев план није остварен, али је утицао на развој догађаја. Видевши да се нешто дешава, комунисти су направили Дражиног двојника, кога је “марица“ сваког дана одвозила од затвора у Ђушиној улици до Дома гарде на Топчидеру. У ствари, Дражу су држали у подземним склоништима, која се пружају од Дома гарде до Белог двора. Када је Дража убијен, двојника су водили на различите локације, ради заваравања трагова.

Доказ да су четнички илегалци били близу је фотографија мртвог Драже, до које су дошли непосредно после ликвидације. Ову фотографију комунисти су направили у свега три примерка – по један за Александра Ранковића, Слободана Пенезића и Светислава Стефановића – а негатив су уништили, али она је ипак још тог лета објавлјена у четничким новинама у Италији. Тада су комунисти покренули опсежну истрагу, али никада нису сазнали како се фотографија нашла у рукама генерала Дамјановића. Касније, Дамјановић је предао фотографију Загорки Васић, а 1993. године, када се први пут вратила у Србију, из Калифорније, она је фотографију поклонила потписнику ових редова. Када је основана Комисија за проналажење Дражиног гроба, 2009. године, фотографију сам предао једном члану те комисије, ради анализе; анализа још није обавлјена, нити, иначе, има вести о раду ове Комисије.

Разлика између места Дражиног гроба до ког сам дошао на основу сведочења Загорке Васић, и места које је означио анонимни Титов гардиста, састоји се само у томе што је у првом случају гробно место испод ограде дворског комплекса, а у другом изнад ограде. У сваком случају, то је увала на падини Лисичјег потока која се спушта од дворског комплекса.

Према томе, крајње је време да се отпочне са процесом ексхумације.

Пише: Милослав Самарџић

“Слобода“, Чикаго