Нацисти нам отели 40 вагона докумената

Нацисти су опељешили српске архиве, између осталог и да би прикрили истину о Првом светском рату. Циљ орвеловске пљачке докумената у два светска рата био је исти – фалсификовање чињеница

ПОДСЕЋАЊЕ на писмо из 1913. којим је аустроугарски генерал и гувернер БиХ Оскар Поћорек пожуривао припреме за Велики рат изазвало је полемику која траје недељама. Шта би се тек десило да је сачувана и објављена цела тајна преписка Поћорека и аустроугарског министра финансија Леона фон Билинског, коју је српска војска пронашла 1918. у згради бивше аустроугарске Земаљске владе БиХ у Сарајеву.

Ту документацију су са још 40 вагона архивске грађе нацисти опљачкали из Србије у периоду од 1941. до 1944. године. То што неки аустријски и домаћи историчари тврде да Поћореково писмо никад није било у Београду открива континуитет пљачке докумената и фалсификовања историје. Уколико су тачни њихови наводи да је оригинал Поћорековог писма у Бечу, то доказује кршење међународних уговора по којима је архивско благо које су опљачкали нацисти морало да буде враћено Београду. Нажалост, враћен је само десети део украдене документације – каже Владимир Давидовић, уредник и приређивач књиге „Потрага за украденом историјом“.

У овом делу педантно су, с мноштвом детаља, описане две велике пљачке српских архива које су извеле Аустроугарска и Немачка у два светска рата. Оба пута циљ је био исти – манипулисање документима с циљем да Србији наметне кривица за Велики рат.

Ово непроцењиво сведочанство написао је др Војислав Јовановић Марамбо, дипломата Краљевине Југославије, начелник Историјског одељења Министарства иностраних дела СФРЈ до 1950. године, професор књижевности Универзитета у Београду, научни саветник САНУ.

– Јовановићева књига, на српском и енглеском, била је припремљена за штампу 1958, а САНУ је требало да буде издавач. Написана је да би се обелоданило избегавање Беча да врати опљачкану документацију, у чему су директно учествовали бивши нацистички сарадници. Из непознатих разлога од објављивања се напрасно одустало, а превод рукописа на енглески је нестао – каже Давидовић.

Не зна се ко је одлучио да се ова значајна књига не објави ни у Југославији ни у иностранству. Упркос покушајима да се она уништи, захваљујући академику Младену Лесковцу Јовановићев рукопис на српском је спасен. Објављен је и брзо распродат 2010, без икакве рекламе и помоћи државе, иако се бави прворазредним државним питањем.

– Судбина деценијама скриваног Јовановићевог сведочанства о орвеловској пљачки архива и преправљању историје доказује тезу из недавно објављеног Поћорековог писма – да Србима треба владати тако што ће се одржати у незнању и летаргији – сматра Давидовић.

Игром судбине, др Јовановић је од 20 вагона покрадених докумената у својој књизи описао баш пут Поћорековог писма од Београда до Беча. Она открива да су међу првим окупаторским јединицама које су ушле у Србију 1941. били специјалисти за архиве који су трагали за документима везаним за Први светски рат.

Средства у потрази нису бирана, од мучења до убистава. Др Голдингер, службеник бечког Рајхсархива, славодобитно 1942. извештава свог шефа др Битнера да је откривено „обиље материјала“ из аустроугарских тајних архива бивше Земаљске владе за БиХ у Сарајеву.

– Голдингер нарочито истиче да се у њима налази „врло важан“ материјал из такозване приватне архиве заједничког министарства финансија из тог времена Леона фон Билинског са својеручним писмима тадашњег „земаљског поглавара“ за Босну и Херцеговину „фелдцајг-мајстера Оскара Потиорека и других“, и то све до пред сам ултиматум Аустроугарске Србији – забележио је др Јовановић.

После Другог светског рата, упркос међународним уговорима и обавезама, као и после Првог светског рата, Беч је избегао да врати велики део украдених архива. Оно што је остало или је било враћено било је доступно само пробранима или намерно затурено.

– Ако је тачно да се препис Поћорековог писма све време налазио код нас, а није био доступан истраживачима, то значи да је неко у Југославији крио документе од суштинске важности. То је баш у духу Поћорекове препоруке из писма, да се Србија обмањује до задњег тренутка, како би се „анестезирала“ и остала неспремна за аустроугарски напад – каже Давидовић.

ОД ФАЛСИФИКАТА ДО РАТА ПРВИ покушај да се помоћу фалсификованих докумената баци кривица на нападнуту Србију и оправда евентуални „превентивни рат“ против ње датира још из времена европске кризе коју је Аустроугарска изазавала анексијом БиХ 1908, навео је др Војислав Јовановић Марамбо. – Тешке оптужбе су биле изнете против тадашње београдске владе, на основу тобожњих српских службених докумената, за које се накнадно утврдило од аустријских судова да нису ништа друго до најгрубљи фалсификат – записао је др Јовановић.

Новости