Зашто српске филмаџије и даље беже од национално-историјских тема?

Српске филмаџије и даље беже од национално-историјских тема. Овде је, пре свега, реч о великом недостатку талената и мањку храбрости. Чекамо да се прво појави, а друго да нестане

Не тврдим али верујем да не постоји ниједан амерички филм у којем застава (мања или већа) те земље не дефилује кроз минимум десет кадрова: на кући, на мотору, у кабинету, на радном столу, на зиду трошне кафане у дубокој провинцији, испред палате правде, позоришта, на огради ауто-отпада. У Холивуду је то нормално, ствар пристојности, нешто што се подразумева.

А српски филм? Е, ту се заставе доживљавају као провокација, национализам, чак увреда. „Марш на Дрину“ последњи је српски филм где национална застава има функционалну позицију и није предмет спрдње. Сличну улогу српска тробојка, истина, игра и у Драгојевићевим „Лепим селима…“, али око тог остварења постоје подељена мишљења. Они са негативним ставом крећу од позиције да „Лепа села…“ нису српски већ антисрпски филм. Неважно, бар у овом случају.

Жели се рећи нешто друго: српске филмаџије и даље беже од национално-историјских тема брже и даље него сотона од тамјана. По окончању ере партизанског филма, где је, истина, било „инцидената“ од аутора као што је Живојин Павловић, српски филмски ствараоци окрећу се најпре лаганим комедијама, међу којима је било баналних али и врло успелих, да би потом кренули с плагирањем смрдљивих холивудских сплачина, са готово идентичним сценаристичким поставкама, кадровима, ликовима, дијалозима.

То безидејно тумарање кроз паучину саткану од технолошког савршенства и застрашујућег неталента уништило је савремени српски филм пре него што је такав настао. Анационална, да не кажем антисрпска, позиција у стваралачком напону савремених српских филмаџија постала је подразумевајућа. Ако сценарио није бар критички интониран према свакој српској ствари, по њему се неће снимати. Образложење увек исто: нема пара.

У време издисаја класичног партизанског филма бивше Југославије, ваља подсетити, снимљен је 1981. године „Бановић Страхиња“; инспирисан српском историјом, али у изведби ту српске руке готово да није ни било: сценарио и режија Ватрослав Мимица, продукција немачко-југословенска, главни глумци Франко Неро, Сања Вејновић и Драган Николић. Једино је Николић из Србије.

Понет догађајима и посткомунистичким буђењем народа, Здравко Шотра је снимио 1989. године филм „Бој на Косову“. Такав историјски догађај не ставља се на филмску траку без најмање 100 милиона долара. Шотра није имао да плати ни локалне статисте, што се види у сваком кадру.

Изгледа да је тај филм, тачније неке оцене о њему у иностранству, улио страх у кости српским ствараоцима и довео до овога што данас имамо. Наиме, у документарном серијалу Би-Би-Сија „Смрт Југославије“, снимљеном деведесетих година, Шотрин филм „Бој на Косову“ узет је као пример српске националистичке еуфорије. Ко ће након тога да сними филм инспирисан Стеваном Синђелићем, Карађорђем, Војводом Вуком, Милунком Савић, мајором Гавриловићем.

Значи ли то да је српски филм заувек одбацио српску историју као инспирацију? Не.

Овде је, пре свега, реч о великом недостатку талената и мањку храбрости. Чекамо да се прво појави, а друго да нестане.

Ратко ДМИТРОВИЋ / Новости