Свештеници у логору „Даница“ код Копривнице

(Из биљежнице једног преживјелог свештеника-логораша)

Пред рат напуштена творница „Даница“, постала је године 1941. – логор „Даница“. Као авет у подравској равници са својим високим водоводом и творничким зградама дуж цесте и, паралелно са друге стране магазинима до којих су стизали вагони, чија је утроба гутала људе и одвозила у непознатим правцима – равно на стратиште. „Даница“, насмијана дјевојка како је била раније приказана на кутијама од крема за ципеле, није више заштитни знак производа ове напуштене творнице; сада је крваво усташко знамење – слово „У“ – замијенило овај дражесни осмијак и цери се као авет из сваког кута овог здања – логораши га виде и тамо гдје није, из земље ниче, ноћ га рађа и пада са звијездама.

Страшно „рогато“ слово, међу задњима у азбуци, узели су као символ задњи људи у овоземаљском роду.

Пуцају леђа… раде кундаци, врисак и сузе.

Пет хиљада, а можда и више, људи донијело је овде своје судбине, пронијело своје патње и костуре, који су најзад покошени рафалима мржње негде у плачној долини Лике.

Три претходна затвора за мене су била три факултета. Ушао сам до ситница у начела по којима се ствара једна „држава“ на сузама и крви невиних, изван закона стављених Срба. Читам сакривене карте: знам приближно када ће да туку, одводе. Доручак и вечера обично су батине. Често се прозива ноћу и одводи у ноћ и смрт. До прозива чекања су страшна. Страх улази у крв и кости, скамени срце и охлади тијело. Људи претстављају само сјене, изгубљени погледи отсјечене ноге. Страх утањи човјека, смањује му тежину. Кад претученог убацују у бараку, пад му је млитав; само се сложи уз тупи пад. Не боле га ударци већ свијест о томе да је недужан. Сви носимо жиг кривице. „Најкривљи“ су свештеници и за стратиште први на реду; по усташким начелима за њих нема никаквог оправдања: крив си просто зато што си свештеник.

На земљи пред бараком бр. Х лежи прото Адам Марин. Згрчен у болу претучен до изнемоглости, хтео би да се подигне али нема зато моћи. Забо прсте у пијесак, једном се ногом одупире, али опет немоћан пада. Крајњим напором диже мало главу: „Убите ме пси крвави“ – патнички довикну усташама, а глас му се изгуби у пијеску у који зари главу. „Убите ме, зашто ме више мучите“ – шаптао је потмулим ропцем у врућем пијеску. Његов пјешчани пољубац усташе нису могле да чују. Такав је убачен у вагон за транспорт.

Већ неколико дана осјећам страшан предосјећај зла. Усташе су ужурбани као муве пред кишу: уједају ријечима и погледима. Зле слутње подгризају мисао. Ноћ је као у рогу. лежимо на мало срушене сламе. Буве, уши и стјенице имају своје путеве. Ноћу су те животињице неуморне. Боле руке од сталне одбране. Ни сто руку не би било доста.

„Сви доље“ – загрми наређење стражара испред бараке. Тај глас боде и пара срца као усијани мач. Као сјене на прстима улазимо у мрак, тихи, и по команди сједамо. Сједимо и чекамо глас из таме, – глас човјека или пушке. Зелено батеријско свјетло сјече помрачину. настаје прозив по списку. Двије стотине и двадесет људи одлази у ноћ, пуни језе и страха. Под цокулама шкрипи пијесак и одјекује у срцима логораша.

Међу првима прозивани су прото Никола Бан и свештеник Ђорђе Милојевић и унесоше у ноћ свој страх и мисао о смрти. Прото Никола заплива у ноћ као у воду, а Ђорђе, повијен као клас, приђе зеленом свјетлу, сломљен и скрхан од свјетла и – неизвјесности.

„Ово су они прави“ – цери се глас из мрака, „ови брадати“.

Прозивању никада краја, отегло се као ова досадна ноћ и равница под њом. Да бар мјесец мало освјетли пут, лакши би био и овај пут у смрт. Група најзад отабана у ноћ.

„Сви горе“ – расцијепа глас стражара муклу тишину, ноћ и срца.

Олакшани помало мишљу сами се тјешимо: још ћемо да живимо… још, макар и мало. Ношени том сакривеном мишљу, добивамо помало крила. Мала су то лагана крила, која нас ипак носе, носе кораке наше… Зашушта пљева на нашем лежају. Мала, крвожедна гамад стаде да послује, а кроз ноћ се опет проломи: „Сви доље! Жури стоко“.

Већ сједимо. Требају још, мислим. Никада доста.

„Никола Докмановић, механичар“ – једва се кроз ноћ довуче глас из даљине, па онда све јаче, по вези, пред сваком бараком, те дође ред и на нашег стражара: „Никола Докмановић, механичар“, понови он.

„Ја“ – одазва се мек, скоро дјечачки глас испред мене, и изгуби се у ноћ.

„Дајте још седамдесет лопата“ – понови се глас по истој вези. Зачу се звекет лопата, кораци и – шум у ушима. Кад се све то утиша и ми полегосмо, зачуше се митраљески рафали помијешани са вриском, који су сјекли језиву тишину и крваво урањали у наша преплашена срца. У соби је било мирно, само се могло чути како неко у близини гута пљувачку, да овлажи суво грло. „Благо њима“ – шапућем у себи, дробећи прстима једну стјеницу на упалој бочини, „и нас ово чека, прије или послије, свеједно“.

Прошло је десет дана од ове језиве ноћи. За то вријеме збило се доста промјена. Мени је то већ трећа соба. Одабирају нас; сваки час – класирају. Сељаци полазе на рад. Свако јутро блискају лопате у колони, која подиже прашину у правцу према Копривници. Спочетка, ред је био овакав: најприје попови и „господа“, а послије толиких класирања – сами сељаци. Мјесец дана провео сам и ја у овој колони – сељака. Режим је све строжи. Лежим и мислим. Никада не могу ни једно ни друго. Сви путеви воде у смрт, бадава је све. Али ипак, нада у спас, и у најтежим тренуцима, не исчезава потпуно. Вараш се најстрашнијим предзнацима, на моменте долазиш до спознаје да су ти сви предзнаци лажни, али опет, праћакаш се у обмани, која је некако овдје и угодна и слатка. Увијек се некако испријечи преда те нека правда која подиже поклеклу наду: толики људи, па недужни, еј, каква кривица пред историјом… нешто нам ипак говори: бићете спасени. Лежим тако и маштам. Знам, да и сви то чине, а циљ нам је свима заједнички: спасити се само одавде. Ноћи се претварају у маштања и ишчекивања… сабласти се крећу њима. Мртви устају, дозивљу, и ми их јасно видимо. Ђорђе савијен као клас, преломио браду на прсима, уронио у мислима и иде право к мени.

„Мића – каже – баш тебе тражим“. Глас ме убоде у срце и занијемих. Ђорђе Милојевић је мртав, знам, чуо сам и рафал, и врисак.

„Ти долазиш из мртвих, знам – то је обмана и сан“ прозборих нечујно. „Не жив сам, сви смо живи – прошапута широко кроз браду – пуцали су преко нас… Него, имаш ли шта за јело? Десет дана већ гладујемо. Ништа – ни воде. Уловио сам ево прилику… украо се… свеједно, одавде никуда, глава ће најзад отићи.“ Сјео је крај мене, а вилице су пуцале и залогаји гласно путовали. Сутрадан су их помешали са нама и нашим невољама. Сви су били необријани. Испуцала уста знак су патњи. Ђорђева брада некако се одуљила, а глава утонула у браду. „Главу дајем, браде не дајем“ – знао је често поновити рећи – „с главом нек иде и брада“. Обиљежен брадом, био је тако често мета кундацима. Једном је сам бројао, било их је 70 – све на рачун браде. И поред тога, није је бријао.

Најзад је силом обријан, и опремљен из логора првим транспортом. Брада је остала у „Даници“, а глава негде у Лици – у Јадовну под Велебитом. Са њима је отпремљен протођакон Лазар Живадиновић, – тројица свештеника на три стотине људи. На повратку, усташе су радосно трљали руке.

Са већом групом Босанаца, набрзо су стигли у логор: прота Божић, из Сарајева и прота Магарашевић из Тузле. Један средовечан, ситан сељак из те групе имао је огромну рану на челу, да су му се једва назирале очи. Студент Лукић из Олова, убијен је пред магазином и бачен у латрину. Кад су га њихали над латрином висила је његова глава и плава коврџава коса. А из уста липтила му крв. Режим је пооштрен, а глад се увукла у наше собе. На жици, крадимице, могло се купити нешто хране. Али новаца нема. У потрази за новцем већ смо исцијепали сву одјећу. Прота Божић донио је нешто хране у логор. Првих дана већ је све раздијелио сиротињи која је са њим дошла из Босне. Да је од те сиротиње ко преживио, спомињао би доброг проту кроз сав живот.

„Прото гладан сам“… „Ево ти брате, само се чувај“, бринуо се прота за сваког човјека, чије рите од одела нису говориле да би и овакви сиромашни сељаци били неки политички кривци, како су били оптужени.

Прота Магарашевић, у плавој вести, сув и брижан – био је тежак болесник, али ко те је за то питао. Са њим је, рекли су ми, дотјеран и један ђакон, који је одмах сутрадан по доласку у логор отпремљен првим транспортом – на стратиште.

Набрзо, кренуо је и други транспорт, којим су се од логора растали прота Божић и Магарашевић.

Једно јутро зацрнио улаз у логор од масе људи: Личани. Пун их простор пред бараком број Х, у коју их трпају. „Ајме, мајко моја“, избија често глас из те масе. Туку их, видим. Један од њих сву групу надвисио. Познајем га. То је Стево Ћурчић из Огулина. Скаче уз њега усташа, чупа му браду, а он се на махове сагиње и купи по земљи чуперке од браде. Усташа једва дохваћа браду која поносно стоји на висини од два метра. Пљуште ударци. Уза зид забили људи главе, а одзад их туку. „Нос мора да дира земљу“ – командује усташа. Нос је свакоме крвав, а погледи заривени у земљу. Страшан призор. Разврставају их по собама. Све је већ пуно и мало се нађе још мјеста. Једне су збили у неку колницу до наше бараке бр. ИХ. Та барака је коњушница и ми смо смјештени горе на сјенику. Некада су ту становали дебели фабрички коњи, а сада су њени становници – гладни и изнурени логораши. У колници Ћурчић је сагнут – не може да се усправи. Гледа ме преплашеним погледом. Очи су му искрвављене ударцима, а на мантији је откинут рукав и раме му вири преплануло од сунца. У џепу чува дио ишчупане браде. Владо Боснић, трговац из Огулина пада мртав, раскрвављене главе. На њега се сваљује један жељезничар, отац шесторо дјеце. Ја сам сакривен за зидом порушене бараке, док у камион бацају мртве. Мрак полако пада и све се стишава. Улазим у нашу собу тешка срца. Ћурчић се код нас ту ноћ крије, али га одаје његов узраст. Убрзо, дочекао је и он транспорт за Лику, заједно са осталом својом браћом, а та ноћ проведена код нас остала ми је у дубоком сјећању.

Прича Стево о својим патњама: „Лежим тако у затвору на приткама, издуљен, каквог ме је Бог дао. Опази ме један италијански војник, разрогачио очи и зове своје другове. Хоће да ме сликају. Хтио бих да припалим цигарету. Подигох се и пођох према њима да тражим ватре, али они у тај час један преко другог главачке побјегоше са врата затвора. Дуго се чуо кроз ходник бат њихових корака и звекет аутомата…“

У једном магазину смјештен је читави црквени суд из Плашког. Први дан већ сам чуо да је у логору прото Исо Пејновић, а тако исто професор Милан Радека из Карловца. Сретнем проту Докмановића – Љутог и из његовог злог погледа и брзих широких кретња читам као да хоће рећи: „Иако убијају, не бојим се смрти“. Јаша Степанов прича ми о затвору и боравку у „Кули“ у Огулину. Страшна слика као и свуда. Прота Милан Рајчевић сав спласнуо и утањен. Остале му само крупне воденкасте очи. Ко раскова, мислим, ову ширину и снагу од човјека. Милан Ђукић, увучен у себе – размишља. Прота Владимир Дујић пун самопоуздања и достојанствен као и увијек. На саслушању питају га усташе: „За кога си ти гласао?“ – „За Мачека као и ти, отсјече прото, па ја крив а ти нијеси“. Илија Павлица обријан, јеромонах Нектарије Дазгић ћутљив, а ђакон Доситеј Обрадовић увијек у покрету. Многи нису могли ни да схвате свој положај. Перо Вучинић званичан као и увијек, у доњој и горњој мантији. „Перо, кажем му, скидај овдје мантије да сачуваш главу, а и себе од тежих мука, а послије… Знаш, логор има свој посебан закон: што мање запажен, а нигдје ни први ни последњи.“ Тако се скоро сав црквени суд из Плашког држао.

У то вријеме често сам мјењао „стан“. Најсигурнији сам био међу сељацима. У једном од тих мојих „станова“ нашао сам старог проту Поповића из Добрљина. Дотјеран је из Костајнице овамо са већом групом претучених и изнемоглих Бановаца и Босанаца. Проти су почупани бркови и брада. „Теже је – каже он – када чупају бркове“. И тој је групи и неки Кијук без ноге кажу, да је герилски курир. За другог који је од Грубишна Поља и потпуно слијеп, усташе говоре да је био неки извиђач. Млади шегрт лимара Кукрике из Костајнице прича о свом мајстору, кога су усташе разапеле на кућна врата, а све Србе тамо поклали. Каже он да је и прото био ухапшен, али је пуштен као стар и немоћан.

Весела група Пакрачана ушла је у логор готово са пјесмом. Весели Славонци не помишљају уопште на смрт. Сјећам се, једног дана у бараци у којој су били смјештени заорила се пјесма. Пријатни гласови заиграше у нашим срцима пуним бола и чамотиње. Хтјели би да живимо, али нам се ето не даје. Пјесма је набрзо престала и гласови умукли.

У тој је групи и прота Јова Станојевић. Једна страшна масница преко читавих његових леђа. Ту су и свештеници Ландуп и Рајичевић. Опет сам пресељен у бараку бој ИХ, која је и њима додјељена. Ту је већ од раније становник прото Радека. Овдје је туча редовна. Некога понекад и прескоче. Чудно, ко прошао боље ко горе, али попови су увијек на реду.

„Устајте попови“, чује се још са дворишта, а онда – „мудролије“ настају.

Приликом сваког „преслушавања“ највише је плаћао рачуне свештеник Ландуп заједно са протом Станојевићем. Ја сам се довијао на разне начине користећи се већ стеченим искуством у логору. Једном сам био трговачки путник без посла, а мој спољашњи изглед управо је пружао такву слику. То је зачудо омекшало неког Хампу – усташу из Тузле, који ми је често био бранитељ. На другима се задрже, а мене прескоче.

За трећи транспорт требало је још двадесет људи да се попуни број. Хватали су тада по баракама ко им се „свиди“. Ја сам случајно остао. Прото Радека је узет, али га логорник задржа и тако је и он остао.

Број је намирен и транспорт је отишао.

Међу последњима стигли су у логор лепавински калуђери, јеромонаси Јоаким Бабић и Доситеј Стојановић.

Од споменутих 26 свештеника, колико их је прошло кроз овај логор, стрељано је њих 16 и то: прото Адам Марин, прото Никола Бан, Ђорђе Милојевић, прото Божић, протођакон Живадиновић, прото Магарашевић, прото Докмановић – Љути, прото Рајчевић, Милан Ђукић, Перо Вучинић, прото Дујић, прото Станојевић, Стево Ћурчић, Јаша Степанов, Илија Павлица, Пантелија Ландуп и још два богослова. У смрт са собом однијели су и своје вапаје за правдом коју су очекивали. Кад би проговорила њихова уста, чули би заиста за једну страшну причу о гладовању, мучењу и смрти, о страху и трпљењу сваке невоље, батинању до несвијести, враћању у живот и поновном умирању; о присилном скакању у латрине до гуше, вјешању из страха и очаја; чули би, једном ријечју, све што су нам са „новим поретком“, а задојени мржњом према човјеку, донијели у насљедство „хероји“ Јанка-Пусте и свјетски пробисвјети Хитлерове творевине тзв.. НДХ. Чули би даље читаву историју о херојском држању тога голоруког народа, коме су свештеници остали вјерни и у његовим најтежим данима – на путу у смрт, кроз невиђена страдања и натчовјечанске муке и патње. Чули би, најзад, и о величини немоћних, која улива поштовање и дивљење. Али, – жртве фашизма ћуте.

Црква је на олтар слободе принијела и овом приликом неизмјерне жртве, и уградила их у чврсте темеље наше отаџбине. Те жртве су и велике и драгоцјене, које се никада не могу нити смију заборавити. Од бројних свештеника, један сам од посљедњих, који је изнио главу из логора „Даница“, и свједок сам свих патњи жртава које су кроз њега прошле. Осим смрти, све сам видио и доживио.

У знак сјећања и дужног пијетета на све сапутнике из овог логора – и мртве и живе – народ и свештенство, ове моје ријечи нека буду умјесто воштанице и вјенца мртвима, на њихове гробове, расуте по разним крајевима и провалијама, које осташе обиљежене њиховом невином крвљу и жртвама, а живима за сјећање на те тешке дане проживљене у једном од најсудбоноснијих периода наше историје.

Димитрије Јока, свештеник

(Објављено у књизи „Споменица православних свештеника 1941-1945. године“) Јадовно.цом

Извор: http://sr.wikisource.org /Јадовно.цом