Воде за пиће у Србији углавном загађене тешким металима

Од стандарда одступа 42 одсто водовода и 45 процената појединачних узорака вода пре него што се пречисте у фабрикама за прераду, које одавно чекају модернизацију. – Од 31 басена из којих се централна Србија снабдева водом неисправно је, према неким од последњих истраживања, чак 27

На било ком од вештачких језера направљених ради испумпавања воде за пиће већ сутра би се, зато што их лоше одржавају, могло десити исто што и у Ужицу – прекомерно загађење које ће их избацити из употребе, каже незванично директор једне од установа задужених за бригу о водама. Не мора контаминација ни бити толико висока да се с њом не може изборити савремена технологија, али наше фабрике за прераду воде су деценијама старе и питање је како би се носиле с првом озбиљнијом претњом, напомиње „Политикин” саговорник.

Претњи нам свакако не мањка. О стању војвођанских токова више не вреди ни трошити речи. У централној Србији, од 31 захвата из ког се вода прерађује за пиће, 2012. године исправне су биле свега четири, указују подаци Института за јавно здравље Србије „Др Милан Јовановић Батут”. Већина тих вода, чак двадесет, било је неисправно и физичко-хемијски и микробиолошки. Ни један ни други критеријум није испунило око 45 одсто појединачних узорака. Можемо, налик Краљевићу Марку, само пола да пијемо, али друга половина можда није ни за ата Шарца, него пре за краву Шаруљу. Срећом, објашњавају стручњаци, није свака бактерија у води шкодљива. Али, у Колубарском округу су на оба теста, микробиолошком и физичко-хемијском, пали апсолутно сви узорци. Наш понос, Златибор, једва је нешто бољи. Његове воде по та два стандарда нису ваљале у 90 процената узорака.

За први ниво подземних вода одавно се прича, иако поузданих података још нема, да смо га на многим местима упропастили. Сад се захвата из дубљег слоја, па – док не стигнемо до Кине.

Због свега тога, ваљда би грађани Србије требало и да буду задовољни тиме што се, према статистици „Батута” из 2012. године, неисправности бележе у течности којом грађане снабдева 42 одсто водовода. Могло је бити и горе, утолико пре што већина загађујућих материја нађених у тим случајевима није опасна по здравље. Али, у преосталим примерима где је утврђено одступање од стандарда било је и токсина и канцерогена.

Напослетку, тешко је имати претераног поверења у водоводе кад из године у годину све мање јавних предузећа која њима управљају достављају сопственом газди – држави – податке о томе какве су отпадне воде које враћају у реке и језера. Од 178 тих предузећа, 2011. године су такав извештај сачинила свега 42 а 2012. не више од 23, па чак ни они нису проследили, како је оценила Агенција за заштиту животне средине, релевантне приказе.

Кад не може да притегне сопствену кућу, држава се бољем не може надати ни од фабрика које баратају најтежим загађујућим материјама, па су такође дужне да извештавају надлежне о својим отпадним водама. Пре три године, од њих 110 податке је послало 70. Тек 67 таквих компанија је годину дана касније испунило обавезу.

Ту негде би се могао тражити барем део разлога из којих се већ хронично тешки метали региструју на четрдесетак локација, што је више од трећине мерних места на водама. Дужност да мотре на загађење вода имају инспектори министарстава животне средине и пољопривреде. Локалне самоуправе би морале одржавати акумулације и не дозволити дивљу градњу око басена из којих се снабдевају водом, нити да се ту изливају септичке јаме. Негде кроз мрежу свих тих чворишта надзора систем контроле очито пада – у воду.

Али, домаћа индустрија, како саркастично примећују упућени, срећом по животну средину, слабо шта производи, па нема ни много отпадака да их баца у реке. Добрим делом захваљујући томе, већина српских водотокова квалитетом досежу ранг добрих и врло добрих. Тај резултат, међутим, приписује им се кад се посматрају у целини. Од места до места, индикатори умеју драстично да варирају. Просек можда не би био толико солидан да се узорци захватају на двоструко више локација, као што би по стандардима требало да се ради.

За просек је спасоносна и величина. Србијом доминирају три велика слива – Дунав, Сава и Морава. У Београду, на пример, квалитет Саве и Дунава ни на једном мерном месту не пада испод доброг. Али, у тим границама је само 13 одсто притока те две реке и Мораве на територији престонице. Отрове који мање токове загушују највеће реке засад успевају да апсорбују и растворе. Питање је, ипак, колико још тога ће чак и Дунав моћи да прогута пре него што се загрцне.

Владимир Вукасовић / Политика