Каменовани у Ђаковици, дотучени у Дечанима

Српска улица самим својим именом сведочи о једном историјском трајању Срба у Ђаковици, граду на крајњем југозападу данашње Србије. Дугачка је око 400 корака, и са 4-5 бочних сокака чинила је у турско време „Српску ма`алу“, део града који личи на оно непобедиво галско село, из култних стрипова о Астериксу и Обеликсу. Чак је имала и капију, све до ослобођења 1912, која се закључавала по потреби, а нарочито ноћу. Од симпатичних цртаних јунака Срби из Ђаковице разликују се у томе што нису имали никакав чаробни напитак. Њихов „чаробни напитак“ кроз векове била је њихова вера православна, са којом су састрадавали и преживљавали, и тако очували и себе и веру. Успели су чак и да обнове цркву-костурницу Свете тројице, минирану у време комунизма, а потом и марта 2004.

Са четрдесетим кораком Српске улице почиње порта цркве Успења Пресвете Богородице. Сама црква имала је интересантну историју. Турске власти су дозволиле Србима да имају своју богомољу, али нису дозвољавале да се из ње чују звона. Стари Ђаковчани су им доскочили тако што су у зидове око цркве уградили глинене ћупове, који су служили као „хватачи звука“, тако да је звук звона остајао у порти цркве, и одатле се директно уздизао на Небо.

Страдали су Срби по Метохији и на Косову 1998/99. веома много. Међутим и због близине границе и због специфичности борбених дејстава Срби из Ђаковице су изузетно много пострадали. Толико много да је и данас, 15 година након рата, одлазак у родни им град скопчан са великим опасностима, а о повраћају њихове узурпиране имовине нема ни говора.

Ипак, они сваку прилику користе да обиђу свој град, да посете гробља која су девастирана, а на којима почивају њихови драги родитељи, рођаци кумови… Одлазе и у обновљену цркву у Српској улици, која је недавно постала манастир, захваљујући ђаковачким хероинама, старицама које су 15 година преживљавале погром, а које су постале монахиње, како би још боље служиле Богу и роду.

Углавном, приликом тих обилазака доживљавају непријатности и разна вербална и физичка малтретирања. Тако је било и овом приликом, када су хтели да прославе најрадоснији празник у родном граду коме иначе немају приступа. Расељени по читавој земљи, сакупили су се у два аутобуса и упутили се према Ђаковици. Успут су даривали бадњаке Пећкој патријаршији и Дечанима.

Напоредо са њима, посету Ђаковици најавио је и министар задужен за КиМ Александар Вулин. Особа која је протеклих 7-8 месеци нанела огромну штету Србима преосталим на КиМ, а расељене довела у немогућ положај. Вулинове активности су унеле нове поделе у рањено српско тело, а када је Ђаковица у питању, сменивањем легалног председника општинског већа, старог Ђаковчанина Станојевића, неким момком за кога нико од Ђаковчана није чуо.

Вулин је своју посету најавио по систему „Држ`те ме да не одем“, и наравно није отишао. Али је својим дипломатским „умећем“ испровоцирао Шиптаре из Ђаковице, који једва чекају такве прилике, да своје суграђане дочекају каменицама.

Аутобуси стижу у Српску улицу око 1 сат поподне, али не успевају да дођу до цркве. Бивају блокирани аутомобилима и масом Шиптара организованих за дочек. Почиње каменовање и вербалне увреде, који трају читавих пола сата. Стакла на аутобусима су поломљена. Има и повређених. Једном момку повређено око…

Некако успевају да се извуку и око 3 сата по подне дођу до манастира Високи Дечани, како би барем ту присуствовали вечерњој молитви и паљењу бадњака.  А ту их је тек сачекало непријатно изненађење.

Промрзли, шокирани улазе у манастирску порту, али никога нема да их дочека. Нико да понуди топли напитак, нико да их смести у топлу просторију… Принуђени су да се врате у демолиране аутобусе и да се у њима како-тако загреју. Примећују да се тако нешто никада није дешавало.

Неки почињу да се присећају да то и није први пут. Протеклог Ускрса Шиптари такође демонстрирају против одласка Срба у ђаковичку цркву. КПС не дозвољава Србима да оду за Ђаковицу јер им не гарантују безбедност (као да су им икада гарантовали). За то време игуман манастира Високи Дечани Сава (Јањић) прима у манастиру Атифету Јахјагу и амбасадора САД Трејси Ен Џејкобсон.

Игуман Сава

Да ли су високе гошће могле да гарантују безбедност Србима? Сигурно је да јесу, а нарочито амбасадор САД. Да ли су знале да се у време њихове посете 20-ак километара јужније спрема линч Србима ако се дрзну да дођу? Јесу ли их домаћини о томе обавестили? Ако јесу, чиме су оправдале игнорисање те чињенице? Сигурно да нису, јер ипак су САД сувише озбиљна држава да би њихов амбасадор игнорисао такву најаву насиља. Не због тога што воле Србе, него зато што им таква врста насиља у њиховом тријумфализму не би одговарала.

Присећају се промрзли путници и других случајева изостанка гостопримства у том манастиру у последње 2-3 године. Поготову старији путници, а било их је и у 8. деценији живота, присећају се како су радо одлазили манастиру и у деценијама комунистичког атеизма. Како су заједно са њиме састрадавали тешке године. Иако је манастир тада имао једног монаха, преподобног Јустина (Тасића), заједно са Србима из Дечана, Пећи и Ђаковице, било је то једно велико манастирско братство. А о гостопримству које је манастир пружао се и дан-данас говори.

Неки од промрзлих путника предлажу да уђу у манастир и избаце игумана напоље да се смрзава, па да види како то изгледа. Међутим из обзира према великом празнику, а не према игуману, не одлучују се на тај корак.

Након три сата проведених у аутобусу, народ прелази из аутобуса у цркву на вечерњу молитву. Молитви присуствује и високи гост, Александар Вулин, иначе од скоро носилац ордена Светог Саве. Након молитве један од монаха позива путнике да се врате у аутобусе  и крену назад својим путем. Нису стигли ни да присуствују ложењу бадњака.

Промрзли, потиштени, не толико погођени дочеком од стране Шиптара, колико дочеком у манастиру, враћају се у места свога избегличког боравишта. Кроз сећања навиру слике живота у родном граду, док кроз поломљене прозоре аутобуса струји хладан јануарски ваздух.

А „високи гост“? Па вероватно му је указано пуно гостопримство. Можда та два третмана, један према „високим“, а други према „ниским“ гостима, немају много везе са хришћанством, али је и то наша стварност.

Богдан Живковић / НСПМ