Саопштење Стручног одбора Удружења „Ћирилица“

Пукла правописна брука из Матице српске

Из Матице српске, најстарије српске институције за плаћену бригу о српском језику и писму, пукла је ових дана јавна брука. Сербокроатисти су у последњем издању Правописа српскога језика Мате Пижурице и комп. (Нови Сад, 2010, стр. 17) усагласили своје „приватизовано решење“ питања писма за народне новце не – како би се морало очекивати – с одредбом о решењу питања писма у Члану 10. Устава Србије, него с очигледно  сепаратистичким Статутом АПВ (оглашен у Уставном  суду 5. децембра 2012. у више од две трећине одредаба неуставним) у решењу питања писма језика Срба кроз писање српског језика писмом и (параписмом, двоазбучје, деоба народа), чиме су српски народ поделили по писму на оне који се служе „српском ћирилицом“, традициопналним српским писмом у последњих више од хиљаду година, и на оне који се служе по наметнутој навици, „латиничким писмом из времена српско-хрватског језичког заједништва“ (хрватском гајицом).

            Тим су сербокроатисти у Матици српској продужили, практично важност Новосадског договора о српскохрватском/хрватскосрпском језику и писму (1954), као и конспиративног доказаног налога комуниста из тога времена о „постепеној замени српске ћирилице хрватском латиницом“ и у Србији. Матици српској је, тако, нанета тешка љага од оних који се у Матици српској, САНУ, Институту за српск(охрватск)и језик и у Одбору за стандардизацију српског језика држе и даље само Србима наметнутог светског неприродног и на дужи рок неодрживог униката у решењу питања писма у једном (српском) језику, у коме је  насилним средствима и квазинаучним решењима дат апсолутни примат параписму у језику Срба, које је наметнуто преко разних врста политичког и голог насиља, као и честих законских забрањивања српске ћирилице (у Србији, на пример, у току окупације у Првом светском рату, а у Независној Држави Хрватској Законском  одредбом о забрани ћирилице 1941. године).

      Тако су се србокроатисти у Матици српској дрзнули да Правописом српскога језика 2010. практично стану и на страну чекићара против ћирилице у Вуковару и на страну оних који су разним средствима манипулације насилно привикли српски народ да данас у већини (преко 90 одсто не користи ћирилицу у свом  писању српским језиком).

       То се догодило зато што српска држава није имала снаге (или воље) да спроведе макар минималну научну лустрацију српских проучавалац мртвог „српскохравтског језика“ и да напусте стогодишњи смер у српској језичкој квазинауци који је довео до множења српског језика на Балкану у четири „заперка“, за сада. Сутра, ко зна хоће ли се то зауставити с оваквом бригом о српском језику и у самој Србији.

(Нови Сад, 9. јануара 2014. године)

Координатор Стручног одбора „Ћирилице“

Др Дарко Ј. Ивановић, с. р.