„(ОПШТЕ)SRPSKA LATINICA“ – ДОКАЗАН ФАЛСИФИКАТ

Осврт на грешку у интернетској Википедији

                  А) Чланак о непостојећој „(опште)српској латиници“

         Недавно смо имало прилику да (про)читамо чланак на интернетској Википедији о тобожњој „(опште)српској латиници“. Тако смо се уверили да, и после више од осам  година од сасвим стручног валидног оповргавања лажи да је икада постојала некаква „(опште)српска латиница“, у реченој Википедији није, ево, ни крајем 2013. године унета никаква измена тог доказаног тешког фалсификата, једног од највећих лажи у српској квазилингвистици и филологији 21. века, па се таква лаж шири међи читаоцима и корисницима Википедије. Реч је о лажним појму и појави које познати српски филолог проф. др Петар Милосављевић одавно шири без покрића једним јединим валидним доказом.

         Додуше, термин „српскај латиница“ у значњу „општесрпска латиница“ имали смо и пре П. Милосављевића, код Р. Маројевића нешто пре деведесетих година 20. века, али се то тада објашњавало на други начин[1]. А тек у 21. веку познати филолог проф. Петар Милосављевић „прогурао је“ путем „огласа“ – углавном преко својих студената и у књизи Српска писма[2]  – овај доказани фалсификат само на основу слободне наивне процене по ненаучном принципу: „Имам право да мислим шта хоћу.“ Та тврдња П. Милосављевића настала је, углавном, на основу фалсификованог 1978. репринт издања Вуковог Првог Српског буквара из 1827.године.

         Суштински, дакле, „српска латиница“, по основи доказаног фалсификата П. Милосављевића, ширена је чак и међу неким, лаковерујућим научницима[3] и путем субординације код Милосављевићевих „ученика“ а заснована је на основу ничега, тј. ни на једном једином стручно-научном валидном доказу. Тај Милосављевићев фалсификат детаљно је доказало више  истраживача, а њихове убедљиве доказе видећемо касније, пошто најпре, из методолошке, стручне и људске коректности, предочимо већи део текста који је чист фалсификат, тј. лаж. Ево кључних делова текста и томе из Википедије:

„Из Википедије, слободне енциклопедије

Скочи на: навигација, претрага

Srpska latinica je, pored srpske ćirilice, jedno od dva standardna pisma srpskog jezika.^[1] Sastoji se od trideset slova (27 prostih i tri dvojna), temelji se na latiničnom pismu, a prema prva četiri slova toga pisma (a, be, ce, de) naziva se abecedom. Srpska latinica je identična hrvatskoj i bošnjačkoj,^{[n 1]} a veoma slična slovenačkoj^{[n 2]} i predloženoj novoj crnogorskoj latinici.^{[n 3]}

Karakteristike pisma

Srpska latinična azbuka, ili abeceda sastoji se od 30 slova — 27 prostih i tri dvojna (lj, nj, dž). Slova su raspoređena prema sledećem rasporedu: a, b, c, č, ć, d, dž, đ, e, f, g, h, i, j, k, l, lj, m, n, nj, o, p, r, s, š, t, u, v, z, ž. Slovo đ ne treba pisati kao dvojno dj.^[1]

Digrafi

Slova dž, lj i nj smatraju se zasebnim slovima — digrafima:

·         Kada se pišu kao velika slova, to se radi po obrascu: Nju Džersi — NJU DŽERSI, Ljubljana — LJUBLJANA.^[1]

·         Pri vertikalnom pisanju dž, lj i nj bi trebalo pisati sastavljeno. Na primer, ako se reč menjačnica piše vertikalno, nj se piše u jednom redu.^[3]

На Вука се удара и фалсификатом:

„Srpski filolog Petar Milosavljević podseća na ulogu Vuka Karadžića ne samo u stvaranju srpske ćirilice već i srpske latinice. On podseća da se u uporednoj tabeli Alphabeti serborum iz prvog izdanja Vukovog Srpskog rječnika (1818) nalaze jedna pored druge srpska ćirilica i latinica.^[4] Vuk je kao aktuelna srpska pisma smatrao i ćirilicu i latinicu. Vukova srpska latinica je gotovo identična današnjoj; razlika je u pet slova.^[4] U tabeli se, pored ostalih latinica nalazi i hrvatska, koja se u to doba razlikovala od srpske u nekoliko znakova:

Uporedna tabela sa srpskom ćirilicom i latinicom iz Vukovog Srpskog rječnika (1818)[5].

Prvobitna Vukova srpska latinica bila je slična slovenačkoj latinici (imala je ista slova za lj i nj).^[4] S druge strane, slovenačka latinica nije imala znakove za ć i đ, koje je srpska latinica imala. Takođe, srpska latinica je imala i neka slova karakteristična za italijansku latinicu.^[4]

Godine 1827. Vuk Karadžić je objavio Prvi srpski bukvar u kojem se nalazi tabela Alphabeti serbici sa prikazom njegove ćirilice (pod nazivom Serbic) i njegove latinice (pod naslovom Illyr). Ova vukova latinica je imala 30 slova, od čega je 29 potpuno identično sa savremenom srpskom latinicom. Vukova latinica je prvenstveno nastala za stanovništvo „rimskog zakona“ koje je govorilo srpskim jezikom, ali i za druge Južne Slovene koji se služe latiničkim pismom, tj. za Hrvate i Slovence.^[4] Samo je slovo đ pisano kao digraf dj (različito od digrafa hrvatske latinice dy).^[4] Latinicom koju je Vuk sačinio napisan je i Bečki književni dogovor o zajedničkom književnom jeziku. Težeći ujednačavanju pisma Južnih Slovena, Vuk je kao zajedničko pismo bio spreman da prihvati latinicu izmenjenu na fonetskoj osnovi.^[5]

Đuro Daničić, jedan od reformatora srpske latinice.

Vukova latinica iz 1827. godine se, uz neke izmene Ljudevita Gaja i Đura Daničića, upotrebljava do danas.^[4] Petar Milosavljević smatra da je Vuk istakao kao ideal da „i srpsku latinicu treba tako pojednostaviti da svaki glas ima jedno slovo“ (bez digrafa) ali da svoju reformu latinice nije uspeo da sprovede do kraja.^[4]

Đura Daničić je svoje najznačajnije delo, Rječnik Jugoslavenske akademije znanosti i umjetnosti, započeo pisati reformisanom latinicom čiji su znakovi u potpunosti odgovarali ćiriličkim i delimično pravilu „jedno slovo za jedan glas“. Prva sveska Rječnika koju je on uredio pojavila se u godini njegove smrti 1882. Daničić je pokušao reformu latinice oslanjajući se na Vukovu osnovnu ideju da svakom glasu odgovara jedno slovo. Zato je izostavio digrame lj, nj, dj i dž i uzeo nova slova ļ, ń, đ, ģ. Od njegove reforme do danas je ostalo slovo đ.^[4]

Zakonska upotreba ćirilice naspram latinice

Prema Pravopisu Matice srpske, ćirilica i latinica predstavljaju standardna pisma srpskog jezika.^[1] Ustav Republike Srbije iz 2006. u članu 10, „jezik i pismo“, propisuje:

„U Republici Srbiji u službenoj upotrebi su srpski jezik i ćiriličko pismo. Službena upotreba drugih jezika i pisama uređuje se zakonom, na osnovu Ustava.“

Došlo je do niza slučajeva primene ovog člana Ustava koji su izazvali izvesne kontroverze u javnosti. Presuda vođi neo-nacističke organizacije „Nacionalni stroj” Goranu Davidoviću je poništena zato što prvostepeni sud nije poštovao njegov zahtev da sudski spisi budu na ćirilici.^[8] Takođe, u Novom Sadu su poništeni mesni izbori zato što su birački spiskovi pisani latinicom. Ovo je učinjeno na zahtev jednog od glasača koji nije želeo „da mu ime bude pisano latinicom, jer je latinica ‘hrvatsko pismo’“.^[9]

Napomene

         1. ^ Odbor za standardizaciju srpskog jezika je odlučio da se jezik kojim govore Bošnjaci na srpskom jeziku naziva bošnjački jezik

         2. ^ Nema slova ć i đ, kao ni digrafe lj, nj i dž

         3. ^ Ima dva slova više — ś i ź ^[2]

         Izvori

        Правопис српскога језика, Митар Пешикан, Јован Јерковић, Мато Пижурица, Матица српска, Нови Сад, Завод за уџбенике и наставна средства, Београд, 2000. ISBN 86-17-07217-2 стр. 13.

         ^ Dva nova slova u pravopisu. Radio Televizija Crne Gore (10. jul 2009.). Dobavljeno dana 24. novembar 2009

         ^ Анђелка Цвијић (7. 3. 2008.). Српска латиница као ћирилица. Политика. Dobavljeno dana 25. novembar 2009

         ^ ^{а б в г д ђ е ж з и ј к} Petar Milosavljević, Vukova latinica

         ^ Miodrag Popović, Vuk Stef. Karadžić (str. 323), NOLIT, Beograd, 1987.

         ^ ^{а б} Tema nedelje: Odumiranje ćirilice / IVAN KLAJN. Politika (6. avgust 2006.). Dobavljeno dana 24. novembar 2009

         ^ Snežana MILOŠEVIĆ (27. oktobar 2001.). Vukovo pismo na umoru. Ilustrovana politika br. 2232. Dobavljeno dana 25. novembar 2009

         ^ Sud tvrdi da je odluka o Fireru u skladu sa zakonom. 24sata (19. 08. 2009). Dobavljeno dana 24. novembar 2009

         ^ Beta (27. maj 2009). Zbog latinice poništeni izbori. mondo. Dobavljeno dana 24. novembar 2009

         Истина, у Википедији се наводи однекуда „покупљено гледиште из Удружења „Ћирилица!“ ма овј начин:

Udruženje za zaštitu ćirilice srpskog jezika Ćirilica iz Novog Sada smatra da je „Srbima dvoazbučnost nametnuta pod pritiskom ideologije koja je, pokazalo se, uvek bila usmerena protiv srpskih nacionalnih, kulturnih interesa“. Po njima se više decenija ćirilica zapostavlja „nedopustivim i osmišljenim pritiscima“ i namerno se daje prednost latinici.^[7]

         То гледиште из „Ћирилице“ јесте тачно, али недостају доказивања да је то све у вези с непостојећом „(опште)српском латиницом“ настало на осниову фалсификата и да је то лаж.

         Ту је и гледиште неизбежног (мог личног пријатеља) академика Ивана Клајна за кога се вели:

         „Ivan Klajn smatra da je da je ćirilica izvorno srpsko pismo, ali da je latinica danas u srpskom jeziku znatno široj upotrebi od ćirilice. Po njemu su statistike koje iznosi Ćirilica – preko 80 odsto latiničkih natpisa u Beogradu, reklame isključivo na latinici i tako dalje – dokaz da Srbi osećaju i latinicu kao svoju.“^[6] 

         А то што каже И. Клајн само је једна (за упућене људе у ова питања) провидна манипулација. На пример, ми у „Ћирилици“ доказујемо како се и зашто затире српска азбука, а он то затирање српског писма узима као „dokaz da Srbi osećaju i latinicu kao svoju“. Такав начин коришћења језика код Ивана Клајна проф. Предраг Пипер назива „медијске вербалне обмане, нпр. у функцији обликовања јавног мнења“[6]. То потврђује да се Клајн служи и вербалним триковима како би упућивао српску јавност да се верује у његове тврдње како је  у Србији дошло преовлђивање латинице кроз „спонтани процес“, а да се занемари или скроз сакрије и заборави насиље комуниста, струке, правописа, школства у навикавању Срба да докрајче замењивање српске ћирилице србокатоличком и хрватском латиницом. У ту „спонтаност“ може да поверује само неко ко се овде случајно затекао или који не зна да је, најблаже речено, ћирилица на целом оподручју српскога језика, па и у Србији, „маргинализована и запуштена, од потискивања у службеној и јавној употреби до уметничке стагнације“[7], како је наведено и у неуставном Правопису, али си правописци дрско прекршили уставну обавезу из Члана 10. Устава Србије о ћириличкој једноазбучности српскога језика, па су, противно Уставу, измислили и друго, сасвим непотребно и недопустиво, као параписмо које зову „латиничко писмо из времена српско-хрватске језичке заједнице“[8].

Б) Бројни валидни  докази о фалсификату званом Вукова „(опште)српска латиница“

            Зарад уважавања чињенице да је „краткоћа срж знања“ а и због уважавања читалаца које не желимо да овде оптертимо претераном дужином свог текста, предочићемо имена истраживача, њихове кључне доказе о фалсификату П. Милосављевића и најкраће закључке из њихових доказивања супротног гледишта од налаза П. М.

         По нашем увиду, први је доказивао и врло убедљиво доказао Милосављевићев фалсификат[9] о „српској латиници“ у Вуковом саставу проф. Радоје Симић[10] (иначе, како знамо, члан Милосављевићевог Покрета за обнову србистике (Приштина, 1997).

         Убедљивост и научна непристрасност проф. Симића тим је већа што је и Симић „двоазбучњак“, али је био непристрастан у доказима да та латиница нема никакве стварне везе с Вуковим непостојећим реформисањем тога писма. Додуше, иако је непоткупљиво доказао да то није Вукова „српска алтиница“, Симић је ипак зове „српском“ по том основу шпто се и она користи после 1954. године већински међу Србима, а свеједно му је што је то латиничко писмо насилно наметано Србима. Међутим, како је код проф.П.М. то „српска латиница“ зато што ју је саставио Вук Караџић, а Ђура Даничић придодао једно ђ уместо двфознака дј,Петар Милосвљевић закључује: „Ако се 29 слова већ налазе код Вука, а последње, 30, слово đ (ђ) у абецеду је увео Ђура Даничић, онда је то и ова латиница  творевина српских филолога, дакле српско писмо.“[11] Закључак је „убуиствено“ оправдан. Прво, чак и да је истина да је то писмо састав Вука Караџића, а једно слово без сумње јесте Дничићево,откуд закључак научнику да је то „српска латиница“ кад нике Даничић то слово правио у београду за све Србе, него је изричито наглашавано увек да је то за писмо католичких Срба и хрвата. У време Вука Караџића, Српска православна црква била је толико јака да га је хтела „обесити“ за оно једно латиничко ј за Србе, а можемомо ли замислити шта би „истало“ од Вука и Даничића да су сачињавали неку латиницу за све Србе. Дакле, чак и да је Вук у илегали сачинио ту латијицу за све Србе, тада би  сигуирно био лишен  постојања као икаквог српског лингвисте и реформатора српскога језика и писма. Међутим, наравно, Вук није никакво латиничко писмо састављао за Србе тврди проф. Р. Симић на овај начин у свом истраживању предоченом у нашој овде фусноти 5. Симић, на основу свог обимног истраживања, каже да је Вук само у писмима открио намеру да сачини неки латинички састав за Србе католике и Хрвате (изричито, дакле, за њих, а не за све Србе), а резлтат је Симићевог закључка коначан:

         „Према томе, Вук је очигледно имао намеру да регформише латиничко писмо по узору на ћирилицу – тј. да сваком гласу одговара једно, и само једно слово – али је из неких разлога ту своју намеру није спровео у дело.“[12]

         Дакле, члан Милосављевићевог Покрета за обнову србистике познати стручњак Р. Симић одриче сваку везу Вука Караџића с дотичном латиницом.У наставку свог закључка, чини се невољно зато што је морао да стручно птротивуречи вођи свога Пикрета, проф. Симић, више хумористички, додаје: „Но свеједно, он је имао позитивно мишљење о употреби латинице, и сам ју је бар једном употребио.“[13]

         Оваква тврдња из додатка закључка је за „вицотеку“, али не за науку. Ми у „Ћирилици“, на пример, имамо још „позитивније мишљење“, овде приписано Вуку од Симића, о „употреби латинице“ у свим латиничким језицима и народима који су то писмо изабрали за писање свога језика. Уз то,ми смо лично многочешћеи многовише од Вука употребили латиницу, насупрот Вуку који је ту латиницу, како тврди млопре хумористички Р. Симић, употребили н хиљаде пута. А то колико смо је пута „употребуили“ поптуно је неважно за знање чињенице да латиница није нуикада сатваљана као писмо свих Срба.

         Ово доказивање Симићево тим је убедљивије што га је проф. сачинио пре него што је откривен фалсификат о Вуковој „илрској латиници“ у тобожњем Вуковом Буквару.

         Ми смо се два пута бавили Милосављевићевим оптужбама Вука да је он творац ове данашњње лоше латинице за пророду српскога јејзика због невуковска три двознака који често стварају забуну у значњу када се српски језик пише тим писмом. Први пут смо о томе писали у својој књизи Српски лингвисти…[14] Ту смо у посебном осврту на Симићево малопре наведено истраживање под насловом „Проф. Симић је доказао: Вук није саставио српску латиницу“[15], мало критикујући неке необичне аргументе друге врсте приф. Симића, свог личног пријатеља, показали да је чиста несмотреност и наивност у Миклосављевићевој тврдњи о лажној „српској латиници“ Вука Караџића. Одмноштва аргумената против, овде ћемо навести само два: Да је којим чудом Вук Караџић саставио ту лошу латиницу, она је изричито по Вуковим сведочењима могла бити само писмо Срба католика и Хрвата. Писмо осталиох Срба (православаца) ни у сну. Јер, пре комуниста, чак и у Ауртоугарској, Српска прабвославна црква је било толико јака да је – после више уредаба царева и царице Марије о забрани ћирилице и наметању латинице – органитзовала такве простесте Срба на подручју данашње Војводине и Аустроугарске да су цареви и царица брзо укидали све те забране. Према томе, Вук није имао нхи у примисли идеју да сачињава за свога живота ма какву латинјицу за све Србе.

         Други наш нарочити аргумент да је бесмислица Вука оптуживати за такву лошу латиницу за природу српскога језика и зато што и сам П. Милосављевић у својим Српским писмима, наводи из личног Вуковог писма Платону Атанацковићу (1845):

         „Овдје сад морамо напоменути још једно. Данашњи је Илирски или Загребачки првопис бољи него сви дојакошњи и остали садашњи правописи  јужнијех Славена Римскога закона , али још није онаки, какав би требало да је: они би ваљало према Латинскијем словима да сачине осам новијих слова (место ђ,, ж, љ, њ, ћ,ч, ш, џ), а č, ć, ž, š и ĕ да изоставе, па би тако они имали најсавршенији правопис на свијету, и по правди би могли казати, да је њихов правопис бољи и од Славенскога. Кад би се ово поправило, то Гајеву славу не би умалило, него би је још умножило.“[16]

         У вези с тим речима Вука Караџића, П. Милосављевић. је показао да има слаб осећај за логику а логика је у научном истраживању врло важна. Још смо истакли низ аргумената, али да овде то прескочимо, па да говоримо о другимм доказивањима овог фалсификата.

         В) Грујићева и друга откривања фалсификованог Вуковог Буквара

Други пут смо се бавили овим питањем када смо на сајту Видовдана више пута читали напомене Владислава Грујића да је репринт издање 1978. године Вуковог Првог Српског Буквара из 1827. убачена табела с називима писама у којој се налази назив „илирска латиница“ за коју је, како смо малопре видели, П. М. „оптужио“ Вука. Међутим, како смо се ми, и без тог фалсификата, уверили на основу Симићевоги свог истраживања тог питања и доказали бесмисленост тврдње П.М., напре нисмо ни мислилида треба да то проверамо што се тврдило на сајту Видовдана. Каснбије смо, ипак, отишли у Библиотеклу Матице српске да то проверимо. Добили смо оригинално издање Вуковог Првог Српског Букавра из 1827. и, када смо га упоредили с реченим репринтом из 1978. уверили смо се да је то инж. Владислав Грујић пре нас открио. Ми смо то само потврдили у својој последњој књизи у одељку под насловом „Фалсификовано издање Вуковог Првог Српског Буквара из 1827. у репринт издању из 1978. године“[17].

         То је био наш коначан печат на истине о фалсификату Буквара и Милосављевићеве „српске латинице“ на основу лажне оптужбе Вука да је састављач „илирске латинице“, касније „хрватске латинице“ најпре из поменутих истраживања  Р. Симића, Д. Збиљића, а онда и В. Грујића на сајту Видовдана, с тим што треба знати да је фалсификат у Буквару први доказао В. Гријућ, а ми тај фалсификат у Буквару накнадно поврдили, као и В. Ђорђевић који, такође изричито, налази на основу увида:  „У том малом Буквару не налази се никаква латиница.“[18]

         П. Милосвљевић је, према томе, оваквим очигледним фалсификатом о Вуковој „српској латиници“ на основу фалсификованог репринт издања Вуковог Буквара у репринт издању нанео вишетруку штету српској језичкој науци и српској ћирилици која је пред изумирањем и Србији. Јер, борба за спасавање ћирилице неколико година је била гушена јер су многи борци за спасавање српске ћирилице која је вековима угрожаване, прогањана, забрањивана и затирана, говорили: „Па не треба да бринемо превише за своју ћирилицу кад ми Срби имамо и своју српски латиницу.“ Ипак су ови фалсификати покатзакли да српску ћирилицу никада никоније сачињавао за све Србе из много расзлога, а пре свега зато што нам друго писмо поред српске ћирилице хије ни потребно баш као што не требају два писма ниједном народу за писање свог језика, јер је подељеност једнога народа по писму штетно, јер то ствара народ шизофреним у деоби по писму. Такво понашање стручњака чини Србе јединим народом на свету да се двоуми којим ће писнмом свој језик да пише,па се, због тога, одлаже примена Члана 10. Устава Србије о ћириличком једноазбучју српскога језика посебно у јавним исписима и општој употреби српскога језика одлаже већ шест година. У том одлагању Милосвљевићеви фалсификати у вези с „српском ћирилицом“, као и преовлађујуће лоше стање у српској струци и школству, а, уз то, и захваљујући неуставном Правопису српскога језика[19], српски народ остаје једини на свету који у 21. велу нема природан избор једног писма за свој језик, него се држи неодрживог на дужи рок, непотребног и неприродног двоазбучја које се неприородно одржава уз помоћ српских квазилингвиста сербокроатиста у институцијама које треба да за плате које им обезбеђује овај осиротели народ да брину обогаћењу српског језика и (о)чувању српскле миленијумске ћирилице, много савшенијег писма и примеренијег за приороду српског језика. У тиоме су опасно заказали Одбор за стндардизацију српскогјезика, Матица српска с неуставним Правописом, САНУ, факултетске катедре за српски језик, Институт САНУ за српски језик и друге лаћене институцијеу Србији.

         Штета од фалсификата у вези с непостојећом „(оште)српском латиницом“ штетна је из због тога што се показује неприхватање понашања струке и иснтитуфција које су најодговорније за данашње изузетно лоше стање српскога језика и које се исказује у томе што је све мање ћирилице у општој употреби српскога језика у Србији, али и на целом пдоручју српскога језика.

         Овај текст о очигледном и доказаном од више истраживача фалсификовању Вуковог Буквара 1978. године с непостојећом тада „илирском латиницом“ (она се налази тек тачно 20 година касније у Вуковом преводу Новога завјета, Беч, 1847. године) нема намеру да омаловажава стручњаке у Србији који су у неким питањима имали успеха, али су у очувању изумируће српске ћирилице и у темељној реституцији српскога језика, не само по нашем убеђењу, недопустиво заказали.

         Морамо се надати и желимо да се надамо да ће се плаћени стручњаци од осиротелог народа, коначно, тргнути.

         Што пре схвате наши стручњаци да „Српска латиница“ (у значењу „општесрпска“) нити је икада постојала, нити је ико озбиљан сачињавао то друго писмо за стандардни српски језик, нити су природи ма ког језика, па ни српског, уопште потребна два писма – писмо и параписмо, српски језик и српско писмо имаће шансе за, надајмо се, вечно трајање.

         Свако од читалаца може да се увери у основни фалсуификат ако оде у Библиотеку Матице српске или Народну библиотеку Србије и затражи да погледа оригинлно издање Вуковог Буквара из 1827. године. Тамо ће се одмах својим очима уверити да у том делу, како га је Вук објавио, нема никакве латинице, па ни „илирске“, јер у то време тај састав латинице у том саставу још није постојао. Појавио се у табели тек 1847. године у спомеутом издању Вуковог превода Новога завјета. А тада су већ Гај и још њих неколицина дорадила своју ранију латиницу за Србе католике и Хрвате. Том њиховом саставу додато је само једно Ђурино ђ које је он за њих сачинио тек кад је седамедсетих година озишао на службовање на месту „тајника“ ЈАЗУ у Загребу и када је започео израду Рјечника српског или хрватског језика. Тада је први пут званично неко од стпских лингвиста из Србије сагласи да се векловима пре тога називани српски језик преименује у „хрватски или српски“.

         Уосталом, назив и постојање не само „(опште)српске латинице“, него ма какве српске латинице оповргао је, док је био жив, и сам Вук Караџић прилажући табелу у обогаћеном и побољшаном другом уздању Српског рјечника (1852) Вука Караџића у приложеној табели с називима тадашњих европских писама, међу којима је наведена „хрватска латиница“, а нема никакве „српске латинице“, чак ни оне раније србокатоличке латинице из првог издања Српског рјечника (1818). Очигледно је да су се две раније латинице из првог издања Вуковог Српскаог рјечника (1818) јер тада Хрвати још нису били прихватили српски језички стандард,па су Срби католици српски језик писали својом латиицом, сличнијом италијанској латиници,а Хрвати су имали своју латиницу која је била сличнија мађарској абецеди.

         Није лако рећи (нагађањем да се бавимо, не желимо из поштовања према проф. Милосављевићу) зашто је тако поступио, али је превише очигледно да је он ту нешто много превидео и помешао.

         Значајно нам је да, најзад овде споменемо да је и проф. Милош Ковачевић оповргао било какво постојање „српске латинице“ на овај сасвим убедљив начин:  „[…] ћирилица и лтиница нису нити могу бити  у српском језику ни теоријски ни практично  равноправна писма. Оба су, наиме, писма српскога језика. Обома се српски језик исписује. Али само је ћирилица српско писмо. Зато с њом у српској употреби српскога језика латиница не може бити алтернативно, равноправно писмо.“[20]

         Треба ли ишта још рећи онима који су лингвисти или имају здрав осећај за истину о фалсификату званом „српска латиница“ у значењу „општесрпска“?

         Ово је изузетно штетан чин који је учињен с фалсификатом званим „(опште)српска латиница“. Не знамо тачну намеру оваквог фалсификовања Буквара Вука Караџића, као ни измишљања појма „српска латиница“ у значењу „општесрпска“. А чињеница да је то на интернету, тако се шири ова лажна појава, која ће се шрити међу младима, али и старијима. Зо је, свакако, све на штезу Срба и њиховог изворног миленијумског писма  ћирилице.

(Обрађено 21. децембра 2013)
___________________________________________________

Драгољуб Збиљић

                [1] Р. Маројевић је ту латиницу сматрао „српском“ у књизи Ћирилица на раскршћу векова – игледи о српској етничкој и културној самосвести (Дечје новине, Горњу Милановац, 1991, стр. 167), али по основи „чији језик онога и писмо“, што има само формалну општелингвистичку основу, али с обзиром на то да је латиница Србима у Србији стизала само најпре у току окупација и касније под комунистичким насилним латиничењем Срба кривотворењем тачке 3) Новосадског договора, као и због чињенице да је латиница вековима насилно наметна Србима, па и преко законских одредаба, а посебно због тога што су многи Срби убијани због писања ћирилицом, тај посредни лингвистички резон постојања „српске латинице“ данас звичи у суштини превише трагично!

[2] Петар Милосављевић, Српска писма, Бесједа, Бања Лука, Ars Libri, Београд, 2006, стр. 281-310)

[3] В.: 1. Увод Драгољуба Петровића за књигу објављену с коауторком Снежаном Гудурућ, Фонологија српскога језика, Институт за српски језик САНУ, Београдска књига, Матица српска, Београд, 2010, стр. 43).

[4] Овде смо убацили ову фусноту да објаснимо да онај ко је сачинио овај текст за Википедију, изгледа, није упућен да је у стндардном српском језику изабрана друкчија варијанта – „латиничке“, а не латиничне, абецеде“, са ЧН у тзв. хрватском језику. Но, сигурно тај текст није састављао неко ко се бави „хрватским језиком“, јер они овај садржај не би пустили из два разлога: прво зато што се они сигурно не слажу да се  изворно истовремено историјски србокатоличка а данас (и) хрватска латиница назива „српска латиница“ у значењу општесрпска, а друго што то изворно „(опште)српска латиница“ није заиста никада била. Некада некоме годи да све буде „српско“, али нема основа да се тврди да је икада сачињавана било каква латиница за општесрпско писмо, нити су латиницу Срби слободно изабрали. Она је њима увек била насилно наметано писмо. Једино данас они који ово не знају, због форсиране / наметане свикнутости на латиницу после 1954. године, мисле да је то сепско писмо.

[5] Заинмљиво је да П. Милосављевић и онај ко је саставио овај текст о лажној „српској латиници“ за Википедију нису схватили (намерно или из обичне неупућености?) оно што је сваки верник и „ћириличар“ тога доба знао: ова латиница која је у табели наведена на латинском језику „Serb.lat.“ нема везе с латиницом за све Србе, јер је и за српску ћирилицу наведено на латинксом „Serb. graec. Ту очигледност је тачно објаснио, на пример, Владислав Ђирђвић у свом раду „Шта нам говори Вуков Српски рјечник (1818) (Поводом књиге Петра Милосављевића Српска писма“, Шкиолски час српског језика и књижевности, бр.3-4, 2012, стр. 157. на овај начин: „Треће питање гласи: да ли је могућно да Вук у том речнику Србима предлаже латиницу као њихово писмо? По Милосављевићу то показује друга колона табеле (Serb. lat.). Но, то је писмо ,Срба латинског обреда‘“ (Serb[ii] lat[ii ritus]).“ Ђорђевић објашњава зашто је било немогуће да Вук католицима прави у то време абецеду.

[6] Предраг Пипер, Српски језик измеђи малих и великих језика, треће издање, Београдска књига, Београд, 202010, стр. 13.

[7] Правопис српскога језика, Матица српска, Нови Сад, 2010, стр.15.

[8] Исто, стр.17.

[9] Лично ми је много жао што проф. П. Милосављевић, који је мој драги земљак и велики стручњак за област књижевне критике, теорије књижевности, а и аутор је поетских оригиналних текстова, није пристајао да са мном о томе озбиљно разговара у личнум сусретима, па нисам никако могао да унапред утичем на њега да не фалсификује и гледишта и упозорења из Удружења „Ћирилица“, него нас је чак повезивао с идејама некаквог његовг Томе Матасића о „распарчавању Срба и Србије“ на основу нашег мишљења у „Ћирилици“ да је латиница Србима увек наметана насиљем и да је заблуда да је коросно за Србе и њихов језик да изгоне ћирилицу преко наметања насилно и заблудно увек православним Србима туђе латинице и преко специјално смишљене светски уникатне заблуде о „богатству двоазбучја“ само за језик Срба. Милосављевић никако није успео све досад да схвати да у вези с писмима у српском народу постоји дијахронија и синхронија. Тј. да су у историји Срби прихватили добровољно ћириличко писмо, а латиничко им је наметано врло разноврсним средсвима насиља још од 1060. године. Он не схвата да је једно питање колико су писама у прошлости насилно или милом имали Срби, а да је сасвим друго питање којим писмом треба да пишу данас Срби српски језик у службеној употреби. И да не постоји ни један једини разлог да Срби задрже данас оба писма кад им је сасвим довољна ћирилица која је о по Уставу у Члану 10. потврђена на рефрндуму за Устав Србије 2006. године. Неуставно писмо које није већинска воља Срба, чак и да је само српско друго писмо, није потребно Србима, јер су писма у једном језику самоискључујућа и по једно од два писама практично, природно затирућа. Да то није тако, него да је то „богатство“, ко зна колико би се наерода одлучило за синхрону употребу два писма у истом језику и народу.

[10] Видети: Радоје Симић, „И латиница је српско писмо“, Нова Зора, Прољеће, 5/2005, стр. 153-160. (Ту је Симић, као што то раде многи српски лингвисти који писмо сматрају само „техничким средством за записивање језика“, латиницу означио „српском“ само по томе што је она после 1954. године осведочено смишљено наметнута као већинско писмо и у Србији).

[11] Петар Милосављевић, „Распарчавање Срба и Србије“, Нова Зора, Број 28-29 (зима–прољеће, 2010/2011) стр. 89.

[12] Р. Симић, исти извор (фуснота 5), стр.158.

[13] Усто.

[14] Драгољуб Збиљић, Српски лингвисти двоазбучјем затиру ћирилицу – књига која је обесмислила последње двоазбучје у Европи, Ћурукуца, Нови Сад, 2009, стр. 732-744.

[15] Исто, стр. 732)

[16] Цитирано Вуково писмо о коме је реч дао је и П. Милосављевић, Српска писма, Бесједа – Ars Libri, Бањалука – Београд, стр. 293.

[17] Драгољуб Збиљић, Латиничење Срба по прописима српских лингвиста сербокроатиста, Ћирилица, Нови Сад, 2011, стр. 51-64.

[18] Владилсав Ђирђевић, „Шта нам говоре Вукова писма Платону Атанацковићу из 1845. године (Поводом књиге Пертра Милосављевића Српска писма, Бесједа, Бања Лука, 2006)“, Школски час српског језика икњижевности, Број 2, Година XXIX, 2012. стр. 105-107.

[19] Измењено и допуњено издање Правописа српскога језика Матице српске из 2010. године остало је у решењу писма неускалађено с Чланом 10. Устава Србије и с целокупном европском и светском праксом.

[20] Милош Ковачевић, Против неистина и српском језику, Српско просвјетно и културно друштво „Просдвјета“, Источно Сарајево, 2005, стр.