Тајна преписка Љубе Тадића и Милована Ђиласа

Ретко кад је неки интервју изазвао толико пажње, а вероватно никада један који је већ објављен 1979. године. Био је то интервју Милована Ђиласа америчком Енцоунтеру који је Данас пронашао у некој архиви и објавио га на насловној страни свог најтиражнијег викенд-издања.

Милован Ђилас: „Зашто су стрељани Тадићи“, наслов је Данаса иза којег се крије неколико узнемирујућих реченица водећег комунистичког првака, идеолога и на крају дисидента. У овом интервјуу Ђилас хладнокрвно на питање о прекланом ненаоружаном немачком војнику „чије је грло пререзао, па га затим ударао кундаком док није издахнуо“, или другог младог Немца на кога је показао руком „Раји Недељковићу да га закоље“, каже:

„О, апсолутно не осећам никакву кривицу због тога. Били смо у рату…“

Како би онда уопште могао да осећа кривицу због смрти тројице Тадића (четвртог је чак и заборавио) које је он лично осудио на смрт! А који су били његови саборци, па уз то и лични пријатељи. На крају, за у то време и у свету угледног српског филозофа Љубомира Тадића, кога је јединог поштедео, каже:

„Био је премлад да бисмо га убили…“ Па, онда још подвлачи: „Никад ми није опростио и можда је у праву – а можда и није.“

Шта је увертира за овакав Ђиласов интервју, и откуд он одједном прича о Тадићима, сазнајемо данас од супруге Љубомира Тадића, Невенке. Како је Љубомир тешко болестан, она нас упућује на његов лични архив у којем ћемо, како каже, пронаћи истину. А у архиву Љубомира Тадића коју су Архиву Југославије недавно предали његова ћерка Вјера Радовић и син Борис Тадић (бивши председник Србије) налази се и преписка Тадић – Ђилас, од које се и дан-данас леди крв у жилама.

Недељник је ексклузивно објављује после 36 година.

Љубомир Тадић, угледни професор и филозоф пише Миловану Ђиласу, најпознатијем комунистичком дисиденту 28.12.1977, револтиран његовим писањем о убиству своје браће у књизи „Револуционарни рат“:

„Господине Ђилас,

Пишем Вам све ове редове с осећајем муке и огорчења. Веровао сам дуги низ година да ћемо нас двојица моћи некако живети један мимо другога, грађански коректно, утонули у заборав минулих времена и невремена с њиховим више или мање неочекиваним расплетима и хазардима. Ви сте се, нажалост, потрудили да тако не буде. У последњој књизи Ваших ратних мемоара, која је недавно изишла на енглеском језику, Ви сте поново писали стари, крвави сценарио из априла 1942. године. Бескрајно сам запањен с колико хладнокрвности кривотворите опис збивања у којима сте били главни режисер погибије моје браће и рођака. Добро знам, сећање после више од тридесет пет година може да вара. Али Ви се помно сећате свих појединости о месту где су моја браћа имала да буду стрељана, о паролама које су несрећни млади људи, идући у смрт, извикивали (срећом нису извикивали имена вођа!). Ви се веома добро сећате како су егзекутори и партизани изгледали после егзекуције и физички и душевно, а сећате се и оне гнусобе о стрељању двојице осумњичених краљевских официра заједно с мојом браћом (цитат на енглеском, прим.аут). Такође се сећате, господине Ђилас, младића с „грубим лицем“ који је, у огорчењу, рекао: „Требало би бацити бомбу на комитет!“, али сте заборавили да се тај двадесетогодишњи сеоски младић звао Раде Тадић, који се, после тромесечног крварења по источној Босни, враћа кући и сазнаје у пивском комитету да је његов рођак, комунист, Тадија Тадић проглашен за ‘издајника’ и ‘петоколонаша’ који се ‘увукао’ у Партију! Ви се, такође, не сећате још једне окрутне појединости о злој судбини Обрена Вукосављевића, командира партизанске чете, који је то исто доживео као и Раде Тадић, јер се и он враћао из исте битке, па је, не схватајући ништа од тих бесмислица које сте Ви и Ваши верни следбеници, следећи потказиваче, конструисали, покушао да ослободи Тадију Тадића и био без икакве милости стрељан пред пивским манастиром по наређењу Неде Божиновић. Ви се не сећате да су била стрељана четири Тадића (Ви кажете: „Тхрее Тадићес wере сентецед то деатх, И белиеве“): Тадија, Радоје, Раде и Благоје, а с њима и Јовица Јововић. Ви се, углавном, сећате свих небитних појединости, а увек заборављате оне битне. Али за писца мемоара, који је себи поставио задатак да се обрачуна са својом сопственом савешћу, битан је податак да Благоје Тадић и Јовица Јововић нису имали више од осамнаест година!

Но битније од свега јесу Ваша кривотворења података и догађаја. Идемо редом. Тадија Тадић није, као што Ви тврдите, био командант него политички комесар батаљона; није био студент, већ дипломирани правник. Но то спада, рецимо, у ситне, занемарљиве омашке једног писца мемоара. Ви даље тврдите да је Спасоје Тадић био „полицијски агент“. Речи „а полице агент“ објављене су 1977. године на енглеском језику. Ја вас стога питам: Ако вам је тај податак био познат, зашто га нисте употребили 1942. године кад сте на српском језику употребљавали све могуће и немогуће етикете за своје стварне или исконструисане непријатеље? А да ли се, можда, присећате да је тај „полицијски агент“, бежечи из италијанског и зеленашког затвора, посетио Ваш главни штаб у Горњем Пољу и, од ваших неометан, наставио пут за Пиву, настанивши се код своје сестре на Равном? У то време нисте ништа опраштали не само никаквим полицијским агентима, него и многима другима који су били у служби бивше Краљевине. Ако Вам је Спасоје Тадић био сумњив, могли сте с њим врло лако и тада да се обрачунате. Зашто то нисте учинили? Пре свега зато, господине Ђилас, што је Спасоје Тадић, као неустрашиви вођа комита из Првог светског рата, дакле: борац против окупатора, а затим као припадник левог крила Земљорадничке партије, који је, за време свих избора у бившој Југославији, седео у затвору, уживао не мали углед у никшићком и пивском крају. Да сте га тада назвали полицијским агентом, Вама би се ‘у брк’ смејали чак и они који су дрхтали пред Вашим терором. Или је посреди један други разлог, вредан помена у мемоарима Ваше врсте, али податак који ви прећуткујете: Ви и Ваши очекивали сте да синови и синовци ликвидирају свог оца (у овом случају: стрица!) уместо Вас, не би ли их на такав гнусан начин ‘крвно везали’ за свој покрет! Да ли је потребно да Вам наведем неколико познатих примера и преседана те врсте? Сећате ли се Ковачевића са Грахова и Војина Мићановића из Пиве?

Ваше сећање је детаљно кад описујете напад групе партизана на Спасоја Тадића. Но Ваша интерпретација је ‘фантастична’. Ви пишете: ‘Спасоје гот холд аф а субмацхине гун лика а мад дог киллед тwо Партисанс…’ Ви сте његову обичну војничку пушку ‘унапредили’ у машинку, а нападнутог човека који брани голи живот упоредили са ‘бесним псом’. Зар сте, збиља, очекивали да ће један стари комита, који је толико пута гледао смрти у очи, побећи с наметнутог ‘мегдана’? И да ли Вам је, можда, познат податак да је група партизана приликом напада узела његовог сестрића као таоца и да је његово преклињање спасило партизане од веће погибије? И да ли Вам је познато да је тај ‘бесни пас’ молио партизане да га оставе на миру пре него што је испалио иједан метак у своју одбрану. Не заборавите, забога, да и данас има живих сведока целог догађаја!

И тада, после бламаже и неуспеха, долази одмазда. Тражи се и налази денунцијант. Ви све то лепо описујете. Али, да бисте оправдали бесмислену егзекуцију Ви се служите приземним неистинама…“

Љубомир Тадић затим објашњава све што се одиграло око самог хапшења његове породице, која је била позвана на разговор о прекомандовању. Он се посебно осврће и на њихов наводни разговор, јер тврди да је Ђиласа виђао и за време и после рата, али да „с њим никад није проговорио ни пола речи“! Комплетан текст можете погледати на www.недељник.цо.рс и нашим друштвеним профилима, али оно што је важно за лични однос Тадића и Ђиласа јесте и крај писма Љубомира Тадића у којем закључује:

„У праву сте кад тврдите да Тадићи никад нису заборавили страшну судбину својих сродника. Али ми који смо се наставили борити на партизанској страни, следили смо започети пут своје браће, а не Ваш и Ваших истомишљеника из једне фанатизоване верске секте. Да сам којим случајем 1942. имао више од 16 година, свакако бих данас лежао у гробу поред своје стрељане браће. После свега што сте написали о мојој браћи и мени самом, тешко ми је поверовати у истинитост Ваших осталих казивања. Заиста сам принуђен да Вас упозорим да првом приликом и на адекватан начин у свету и на језику на коме сте објавили мемоаре дате сатисфакцију мртвим и живим Тадићима у чије сте се судбине тако окрутно умешали.“

У личној архиви Љубомира Тадића проналазимо и Ђиласов одговор после месец дана у којем „он каже како би поново учинио све исто!“. Писмо је насловљено на Љубомира Тадића, а нема ни уводног поштовани, нити било које друге уљудне формулације.

„Мада сам Ваше писмо примио пре више од месец дана, нисам Вам на њега одговорио из више разлога, а главни су ови: Ваше писмо је, по мојој оцени, затворило сваки дијалог, а нисам имао при руци ни оригинал својих мемоара да бих могао сравнити Ваше наводе преузете из издања на енглеском језику. Но најважнији је разлог била жеља да избегнем полемику с Вама, упркос томе што сам налазио да је Ваше писмо неправедно, а у битним питањима и нетачно.“

Ђилас затим објашњава своје наводе у књизи, каже како му је Добрица Ћосић рекао да Тадић није ни био тамо (па пита Љубомира како умало није настрадао кад није ни био тамо), наставља даље писмо као да не причају човек који је побио Тадићима целу породицу и један Тадић.

„Није тачно да смо ми, тј. вођство ‘тада сваког убијали’ и да смо гонили људе да убијају стричеве и очеве. Таквих случајева је могло бити, свакако је и било, на терену: револуција има своје неконтролисаности и необузданости…

Нећу се расправљати с таквим начином гледања, а још мање с уопштавањима која се односе на мене. Но притиска ми памет и савест нешто друго: судбина, односно услови које нисмо сасвим кадри да контролишемо, бацили су и Вас и мене у спорове и сукобе с постојећом реалношћу. За мој удес је, држим, то важније од револуционарних збивања судбоносних за ову земљу, у којима сам потрошио пола живота…“

Завршава своје писмо Љубомиру Тадићу коме је побио целу породицу, Милован Ђилас, жалећи себе.

Љубомир Тадић је прекинуо сваку преписку. Очигледно му је било јасно да нема никакве сврхе. У његовој архиви у којој нам је супруга Невенка рекла да ћемо пронаћи истину, налазимо и оригинални извод из Ђиласове књиге. И део о ликвидацији Тадића.

„Похапшене Тадиће су спровели у Горње Поље. Истрагу су водили Дакић и Сава Ковачевић, али смо и Милутиновић и ја били у току и одобрили пресуду. Чини се да је било престрого према једном – момчини сировој и усплахиреној, премда је био рекао: ‘Треба бацити бомбу у Комитет!’ Из покора се једва ‘самокритиком’ извукао Љубо Тадић – данас познати леви филозоф: држим да је то био онај Тадић с којим сам и ја разговарао ради ‘коначног’ проверавања.

Одлучено је да се Тадићи стрељају пред стројем. Савини помоћници пронашли су лединицу у камењару. Тадићима су придодата и два краљева официра, осумњичена за роварење. Али то није учињено само због тога да све буде ‘о истим трошку’, него и ради поистовећивања судбина противника – партијских и спољних. Тадићи, нарочито Тадија, на стрељању су клицали партији и борби, док је један одицир псовао, а други намргођено ћутао.

Војска и функционери враћали су се са стрељања суморни, али не потиштени: нико није замерао пресуди над Тадићима – о официрима нико није ни хајао, као да их ни било није – свак се скаменио пред стварношу чији је саборац био: као да је нешто ужасно, судбинско, не само обрушило на њих, него преломило и у њима самима… Јер, мада се тада наша војска осипала и малодушност захватала и многе комунисте – свак је знао да Тадићи нису противници и да су их повукле исконске, живе братственичке жиле: Тадију је тај стриц ишколовао уместо оца, сам је био најузорнија глава братства и вероватно не би стрицу ни дојавио да је слутио како ће овај узвратити… Тадића братство се и потом борило у партизанима – гинуло и уздизало, али није заборавило страшни удес својих братственика. А једном приликом ми је Блажо Јовановић напоменуо да би Тадићи желели да пренесу стрељане рођаке – наше власти то, иначе, не допуштају ни до данашњег дана. Ја нисам био противу тога: обрачун с Тадићима сам слутио и као сопствену судбину.“

СУДБИНА: Годину дана после пада с власти Бориса Тадића, сина Љубе Тадића, јединог преживелог у масакру у Горњем Пољу, покренута је иницијатива да Милован Ђилас добије улицу у Београду. У исто време објављен је и интервју у којем се Милован Ђилас правда америчком новинару зашто није спречио ликвидацију својих пријатеља речима:

„Да сам покушао да зауставим стрељање, последице по мене као вођу биле би негативне. Био бих осуђен због благости, опортунизма, као неподобан да водим партизане.“

Сасвим довољно за једну улицу… Зар не?

(Текст објављен у штампаном издању Недељника 26.9.2013.)