Дарко Дачковић: БАУК НАЦИОНАЛИЗМА КРУЖИ ЕВРОПОМ

Баук кружи Европом – баук национализма. То су речи којима се најбоље може описати садашње стање духова у Европи. Свако ко је читао један децембарски број једних „озбиљних“ београдских дневних новина, могао је видети на насловној страни следеће наслове:

 ТЕМА НЕДЕЉЕ: УСПОН КРАЈЊЕ ДЕСНИЦЕ У ЕВРОПИ

Мржњом према ЕУ радикали освајају гласове [1]

 Ови наслови су били пропраћени мапом Европе на којој су обележене земље од Грчке до Финске, од Британије до Украјине, у којима „десни радикали“ имају подршку великог процента грађана тих земаља.

На две и по стране новина новинари се са ганутљивом забринутошћу баве „проблемом“ велике популарности „десничарских екстремиста“ пред предстојеће изборе за европски парламент.

Већ после читања поменутих наслова у тим новинама, сваки читлац са иоле развијеном способношћу критичког мишљења могао би поставити неко од следећих питања:

1. Зашто новинари навијају за једну страну, а против друге харангирају (лепећи јој етикете као што су „десничарски екстремисти“)?
2. Где се деде новинарска непристрасност и објективност?
3. Како може бити лоше то што ће једна странка (или група сличних странака) освојити велики број гласова, када су избори светковина демократије?
4. Простије речено, зашто новинар, као непристрасни посматрач, има да цмиздри што ће Пера на изборима уздрмати власт или преузети власт од Мике?

Оно што је јасно као дан је то да од објективног, непристрасног новинарства нема ништа. Новинари су данас само опслужитељи пропагандне машинерије владајуће идеологије, они су гвоздена песница спремна да полими зубе свакоме ко се усуди да мисли и каже нешто што се не сме мислити, рећи, чути. То је једна општеприсутна одлика данашњег новинарства у Србији, Европи и свету. Међутим, то није највећи проблем, највећи проблем је то што се ти исти новинари представљају као „лучоноше слободе (мишљења)“. Дакле, лицемерје је главна одлика данашњег „слободног новинарства“. А да ли само данашњег? Присетимо се само шта је било до пре двадесетак година, рецимо до пада Берлинског зида, у земљама Источне Европе. Шта су тада писале и говориле те „лучоноше слободе“? Није ли црвеним пламеном пламтео њихов луч? Црвени пламен је сада угашен (вала доста је жарио и палио!), али је одмах замењен другим. Овај нови – мондијалистички, шљаштећи, заводљив је, али опекотине које ствара подједнако пеку, само се пликови сада зову новим именима: морално-политичка подобност је сада политичка коректност, историјски материјализам – светла европска будућност, братство и јединство – толеранција и слободно тржиште, владавина радничке класе – људска права, итд.

Дакле, не представља нам никакву тешкоћу да одгонетнемо суштину „слободног новинарства“ – довољно је само да погледамо у чијој руци стоји новинарско перо.

Но, наш главни задатак није анализа „слободног новинарства“, него покушај одгонетања правог смисла поменутих новинских написа, односно докучивање онога што стоји иза њих.

Шта нам говоре ти новински написи? Не откривају ли они страх оних који стоје иза њих? Страх од кога? Од чега? То су питања којима се треба позабавити, јер су то права питања.

На поменутој мапи Европе видимо да „екстремна десница“ има подршку у Аустрији 20% грађана, у Финској 19%, у Француској 18%, у Мађарској 17%, у Норвешкој 16%, итд. Велика – и по свему судећи растућа – подршка „десним радикалима“ је извор забринутости. Страх од „десних радикала“ сличан је дакле страху од болести, јер се национализам посматра као нека заразна болест, као вирус који је захватио Европу, а број „оболелих“, који се мери у процентима, у сталном је порасту. Испада још да су националисти некакви болесници. Поставља се следеће питање: да ли је нормално третирати једно политичко становиште као болест? Или да се изразимо у духу владајућег принципа (ауто)цензуре мишљења: да ли је политички коректно третирати људе који заступају један политички став као некакве болеснике, а њихову идеологију као болест? Шта би било да је уместо „десних радикала“ на исти начин приказан проценат рецимо нео-либерала у Европи? Тешко је чак и замислити да се нешто тако може десити.

То што новинари посежу за оваквим радикалним средствима показатељ је једног – да је та „заразна болест“ звана национализам достигла ниво пандемије. Дакле, црвена лампица је упаљена, и сада када је отпочео „свети рат“ против те „националистичке куге“, сва средства су дозвољена.

Oви новински написи су део антинационалне пропаганде, којом се харангира против националних покрета у Европи и против национализма као таквог. Они се нападају изнова и изнова истим тупим фразама, које силно звуче, а заправо ништа не значе. Погледајмо неке од тих „аргумената“ против национализма, који су овде представљени као пет приговора национализму:

1. Приговор: суштина национализма је мржња;
2. Приговор: национализам води у шовинизам;
3. Приговор: национализам је деструктиван;
4. Приговор: национализам је екстреман;
5. Приговор: национализам је мрачан.

Сада ћемо ове приговоре изложити и одговорити на сваки од њих понаособ.

Приговор број 1: суштина национализма је мржња. Националисти дакле мрзе све и свакога, национализам је инкубатор за развој свих могућих мржњи – хомофобије (мржње према хомосексуалцима), ксенофобије (мржње према странцима), расизма (мржње према припадницима других раса), шовинизма (мржње према припадницима других народа), а из новинских написа сазнајемо – чак и мржње према ЕУ (дакле, националисти су и некакви „еврофоби“!).[2]

Одговор: Када говоримо о национализму, анализом самог појма „национализам“, ми не откривамо никакву мржњу, јер је и нема. Наиме, код њега доминира љубав према свом народу, а не мржња према другим народима, или ма коме другом. Дакле, ако говоримо о мржњи ми ту имамо посла са шовинизмом, а не са национализмом. (То је толико пута поновљено, да се ни броја не зна, али без ефекта, јер се национализму изнова и изнова потура кукавичје јаје у виду мржње. Али, пошто се то кукавичје јаје стално потура у „гнездо“ национализма, националистима не треба да буде тешко да га стално из „гнезда“ изгуравају. Они на тај начин показују да се не мире са том лукавом преваром.) Према томе приговор национализму да је његова суштина мржња – отпада.

Приговор број 2: национализам нужно води у шовинизам. Они који нападају национализам, притиснути тиме што се показује да мржња не припада самом национализму, одговарају следећим лукавством, када кажу отприлике – Добро, мржња не припада самом национализму – јер она припада шовинизму – али национализам води у шовинизам, тако да је ефекат исти, јер национализму припада мржња у сваком случају.

Одговор:Да ли бисмо рекли за неког човека који воли своју или туђу децу да је педофил? Или, да ли бисмо можда неког човека који воли да уз ручак попије једну чашу квалитетног црног вина назвали алкохоличарем? Разложно је на оба питања одговорити одрично. Зашто? Зато што је љубав према деци једна ствар, која је добра, а педофилија је друга ствар, која је лоша; исто тако, умерено конзумирање алкохола је једна ствар, која је добра (по здавље), а алкохолизам је друга ствар, која је лоша (по здравље). Исти случај је и са национализмом, који је добар, и шовинизмом, који је лош. Оно што је важно истаћи је следеће: између љубави према деци и педофилије, и умереног конзумирања алкохола и алкохолизма, не постоји нужна веза, исто као што не постоји између национализма и шовинизма. Дакле, то што неко воли свој народ не значи да ће та његова љубав према свом народу нужно прерасти у некакву мржњу према другим народима (што је суштинско обележје шовинизма), која је (мржња) резултат љубави према свом народу која је прерасла у манију. Видимо дакле да и други приговор, по коме национализам води у шовинизам, отпада.

Приговор број 3: национализам је деструктиван. Шта се под тим мисли? Често се може чути да је национализам растурио бившу Југославију. Он је дакле нешто негативно, нешто што је лоше због тога што руши нешто је добро.

Одговор:  Показали бисмо брзоплетост уколико бисмо одговорили – Југославија није ваљала, па није ни штета што ју је национализам растурио. Тај одговор је тачан, али је у исто време тривијалан, јер је тако формулисан недовољан и нејасан, и према томе, он би био ништавне вредности. Зато ћемо одговорити пажљивије.

Како је Југославија настала? Југославија је настала 1. децембра 1918. године (иако се тим именом звала тек од 1929. године) уједињењем Срба, Хрвата и Словенаца у заједничку државу – монархију под жезлом Карађорђевића. Југославија је била резултат занемаривања животних интереса српског народа, који су заповедали да се искористи тренутак победе у Првом светском рату и створи српска држава која би окупила све српске земље, које су дотад биле под туђинском влашћу. Међутим, ти животни интереси српског народа су били занемарени од стране краља Александра, који је њима надредио своје личне интересе; наиме, његово самољубље му је говорило да је таква проширена Србија мала за владара његовог калибра, па је он хтео да влада већим краљевством, и да исто остави своме сину. Тако је настала Југославија, дакле, негирањм животних интереса српског народа у самом старту. Она је према томе већ у самом тренутку свог рођења била један неспоразум, неспоразум између народа и владара, који је иначе тврдио да између њих „не сме бити посредника“.

Хрвати су имали своје визије Хрватске „од Земуна до Загреба“, Словенци своје. Национализам наплаћује дугове по оној народној – ко не плати на мосту, платиће на ћуприји. Оно што није наплаћено 1918., наплаћено је 1941. и 1991., када се та држава срушила као кула од карата.

Због става да национализам „наплаћује дугове“, који може изгледати преоштро, не желим да испадне да се овде у име национализма оправдавају хрватска издаја Југославије у Априлском рату, нити усташки злочини почињени 1941-1945 и они 1991-1995. То није нека прескупа цена која се мора платити да би се овде изложено схватање национализма одржало, и то из врло једноставног разлога – поменути злочини не припадају национализму, него шовинизму. (Питање је да ли нешто што је хрватски национализам уопште постоји. Склон сам да кажем да не постоји, да постоји само антисрпски шовинизам у Хрвата).

На исти начин се може објаснити и распад СССР-а и Чехословачке – национализмима три балтичка народа – премда нису само они допринели распаду СССР-а – и национализмом Словака: Литванци, Летонци и Естонци  су – благодарећи својим национализмима – 1991. добили наплату дуга од 1940. (када је СССР анектирао Литванију, Летонију и Естонију), а Словаци су – благодарећи свом национализму – добили 1992. наплату дуга од 1918. (када је створена Чехословачка).

Закључак до ког се долази јесте да народе не треба третирати на рђав начин (негирати народу његове животне интереса и вољу за слободом и самосталношћу), јер то узрокује реакцију национализма, а што је најважније, не треба ту узроковану реакцију национализма нападати као да је неузрокована, јер је то крајње лицемерно. Треба нападати само оне случајеве у којима национализам нестаје пред налетом шовинизма, јер се тада могу догодити ствари као што су поменути усташки злочини.

Дакле, и трећи приговор отпада, јер национализам није деструктиван, он само настоји да отклони неправде нанете народу.

Приговор број 4: национализам је екстреман. Видели смо у горепоменутим новинским написима да се националисти одређују као „десничарски екстремисти“ и томе слично. То је због тога што се национализам посматра као једна екстремна позиција у политици. А да ли је он то заиста?

Одговор:Национализам није ништа екстремнији од нео-либерализма, комунизма, анархизма итд. А разлог због чега се управо њему најчешће приписује атрибут „екстреман“ јесте то што он представља највећу претњу. Дакле, то што је национализам екстреман треба разумети као – национализам је екстремна претња по данашњи поредак у Европи.

Зато у приговору број 4 није садржан никакав аргумент против национализма, већ напротив, за њега.

Приговор број 5: национализам је мрачан. Када се ово каже, мисли се да национализам има „мрачну иконографију“ и да се позива на „мрачна времена“. Међутим, под том „мрачношћу“ национализма не мисли се само на то. Не, те две поменуте ствари би биле нека спољашња мрачност национализма; његова унутрашња мрачност је оно главно, и ту се национализам наводно показује као суштински мрачан. Наиме, национализам наводно представља неко мистично јединство, које је ништа друго него светковина зла уместо добра, неслободе уместо слободе, и смрти уместо живота.[3] Дакле, почевши од свог унутрашњег, метафизичког одређења, национализам је мрачан, а она „мрачна иконографија“ и позивање на „мрачна времена“ су само испољавања и одрази те унутрашње, дубинске мрачности.

Одговор: Што се тиче спољашње мрачности национализма, оно „мрачна иконографија“ није ништа друго него погрдни назив за националне симболе – националну заставу, слике националних хероја и сл., а „мрачна времена“ – на која се националисти наводно позивају – јесте погрдни назив за времена славне, херојске прошлости, времена победе и жртвовања, којих се националисти радо и с поносом присећају.

Што се тиче унутрашње мрачности национализма, национализам, као што је већ речено, наводно велича погрешне вредности – зло, а не добро; неслободу, а не слободу; смрт, а не живот. Да ли је то стварно тако? Или није? Пре ће бити ово друго, јер се националисти не залажу за негцију вредности, као што су добро, слобода, живот; не, они се залажу за враћање самим вредностима, преко довођења у питање владајућег система вредности. Дакле, националисти немају ништа против вреднсти – као што су добро, слобода, живот – они само доводе у питање систем погрешног тумачења тих вредности.

И старогрчког филозофа Хераклита су називали „Мрачни“. Немачки филозоф Хајдегер каже да је Хераклит заправо Светли, јер истина присутна у његовом учењу је оно што светли.[4] Зашто су га онда звали „Мрачни“? Зато што je светлост оно што заслепљује. И зато заслепљеним мрачњацима оно што је светло изгледа мрачно. Тако је и са национализмом и његовом „мрачношћу“.

То је дакле суштина „мрачности“ национализма, која му се спочитава у приговору број 5.

Видели смо главне приговоре национализму и њихову ништавност. И тим тупим оружјем  у виду квази-аргумената неко мисли да се могу побити национализам и ућуткати националисти?!

Они новински написи, који су део тог антинационалног дискурса, јесу показатељ нечег крупног што надолази, једне велике промене. Нужност те промене проистиче из нужности прекида процеса американизације Европе, тј. свођења Европе на један политичко-економски ентитет (и њему саобразан појам), уместо вредносног. Тој промени се не радују – и против ње харангирају – само они који су садашњим стањем задовољни, а таквих је мало. Европским народима преостаје ишчекивање, ишчекивање онога часа када ће се створити могућност да се оно што је данас смакнуто с врхова и бачено у блато, шутирано и гажено, поново вине у врхове, а да се оно што је данас узурпирало врхове сурва у то исто блато, где му је и место, и да ту остане – заувек.

У ишчекивању тога часа остаје нам да нас држи оно што је Драгош Калајић називао носталгија будућности:

„Носталгија коју наш тип човека може да изражава, није дакле усмерена оном што је прошло већ оном што је трајно, те ако се трајно повлачи из сфере друштвеног у домен личног, из реалног у идеално, из стварног у могуће, то значи да и носталгија трајног, будећи вредности и могућности човека, евоцира у ствари време будуће у коме тај човек очекује да се могућности изразе, вредности загосподаре. То је носталгија будућности.“[5]

Дарко Дачковић / Српски Културни Клуб

Напомене:

[1] Политика, 8. 12. 2013., стр. 1, 6, 12, 13

[2] У новинском наслову стоји: „Мржњом према ЕУ радикали освајају гласове“. Када је мржња у питању, разумем – иако не одобравам – када рецимо један пољски шовиниста мрзи Немачку и/или Немце, или када неки немачки шовиниста мрзи Француску и/или Французе. Државе и народи су због своје (вредносне) величине достојни да буду предмет страсне мржње. С друге стране, није ми јасно како ови новинари мисле да једна гротескна творевина звана Европска унија може да буде предмет икакве мржње – она је просто недостојна да буде предмет мржње; највише што она у европском човеку може произвести јесте гађење. Да ли они уопште мисле када пишу овакве глупости?

[3] Више о појму смрти у национализму речено је у мом претходном тексту „Живот и ништавило“, доступном на: http://www.srpskikulturniklub.com/zivot-i-nistavilo

[4] Хајдегер, Мартин, „Aletheia“, Предавања и расправе, Плато, Београд, 1999., стр. 207-208

[5] Калајић, Драгош, Упориште, Нолит, Београд, 1971., стр. 9