ХРВАТИ У ЧЕТНИЦИМА

(на слици генерал Матија Парац у цивилу са Дражом)

Када су инжењера Владимира Предавеца, сина историчара и потпредседника Хрватске сељачке странке, Јосипа Предавеца, убијеног у атентату 1933. године – питали зашто је рат провео у четницима, одговарао је да је то био једини пут за некога ко је противник и нацизма и комунизма, а поборник демократије.
Један Хрват ступио је у четнике зато што се згрозио над злочинима својих сународника. Био је то Божо Лакић из села Косоре код Врлике. Он је побегао од усташа, отишао код војводе Ђујића и рекао: “Браћо, стид ме је што сам Хрват кад видим крваве усташке злочине. Дошао сам да се са вама борим против тих сатанских кољача. Ево моје пушке, па ме или убијте са њом или ме примите као брата саборца“. Постао је командир чете у Цетинској бригади, којом је командовао такође Хрват, Јанков из Сплита. Емигрирао је са осталим четницима. Преминуо је у Милвокију, где је и сахрањен, по римокатоличком обреду.1
Официри Хрвати из југословенских војних школа и академија углавном су служили у домобранима, па је током целог рата важила инструкција коју је мајор Захарије Остојић 17. јула 1942. године пренео војводи Доброславу Јевђевићу: “Са хрватском војском (домобранима) разговарати, а са усташама не.

(Из књиге Милослава Самарџића “Генерал Дража Михаиловић и општа историја четничког покрета“)