Зоран Ђуровић: О лажним ватиканским писмима за аутокефалност тзв. Црногорске православне цркве

Протојереј ставрофор Момчило Кривокапић, тврдећи како је пројекат стварања македонске и црногорске цркве подржан од стране Ватикана, приложио је порталу ИН4С копије два документа: писмо које је Франциско Паловинети, изасланик папе Павла VI,  упутио 28. децембра 1969. године блаженопочившем митрополиту црногорско-приморском Данилу Дајковићу; и писмо које је Паловинети послао предсједнику СО Титоград. Писма са транскриптима су пренели многи медији и сајтови[1], укључујући и овај.

Поставља се неколико питања: Да ли су писма аутентична? Ако јесу, зашто тек сада излазе у јавност? Ако нису, из чије кухиње излазе и какав им је био циљ? Такође, ако су фалсификати, да ли су из времена Дајковића или су новији продукт?

Оно што се да приметити на први поглед јесте да су писма из истог круга[2], ако не и од исте особе. Изгледају, својом неписменошћу, аутентична, тј. да их је писао Италијан који је научио српски (боље, хрватски), али не неки висок српски. Писма јесу из једне куће. Одражавају сличне идеје (превођење Црногораца на Праву веру и сл., подмићивање „храбрих“ људи који би се те мисије подухватили, омогућавање да имају руководеће улоге итд.).

Међутим, иако су настала под „истим кровом“ нису написана ни потписана од исте особе нити су откуцана на истој машини.

Оригинална вест на сајту “ИН4С”

Наиме, писмо Дајковићу (даље скраћено ПД) нема увученог новог реда, док то има писмо председнику СО Титоград (даље скраћено ПТ). ПД када пише Св. Отац Папа, често ставља тачки иза Св., док је она у ПТ одсутна. У ПД се појављују велика слова С и П често изнад нивоа реда. Највероватније је да је једна те иста особа написала једно писмо лично, а друго издиктирала. Потписи нису од исте особе: ПД у почетном П клобук има изломљен и потеран лево унапред, док у ПТ је он кружне форме; угао главне асте почетног П из ПД је оштрији од онога из ПТ, као што је и њен доњи део заобљенији док је ове друге ригиднији. Такође, цртица на Т из ПД је другачија од оне из ПТ. Наравно, нека детаљнија анализа се не може извести јер потпис из ПТ је скоро невидљив, што значи да је и другим средством написан.

Дакле, из једне баналне анализе се види да имамо посла са једном особом која има свог сарадника, а издаје се за једног те истог. Форма писма и разлика у потпису то сведоче. Већ је то довољно да изазове подозрење.

Особа није ауторизована од папе. Лажно се представља. Ево и зашто, а саветујем да се читају фото-копије писама а не њихова транскрипција, јер је ова лоше урађена. Зато неко још и може поверовати да су у питању аутентична писма. Наиме, у транскрипту другог пасуса из ПД стоји: „Светог Оца Папе“, али у оригиналу пише: „Св Оца Папе Пија VI“. Тај папски „повереник“ не зна ни ко га је послао! Наиме, њега није могао послати у „поверљиву мисију“ Папа Пијо VI, јер је он умро 1779, а како је ПД из 1969, папа може бити само Павле VI. Дакле, ван памети би било веровати како се човек од поверења може збунити у једној таквој ствари. Ради се о шарлатану. Италијан такође не може писати „лира“ (ПД, 6. пасус) са великим, Л, јер се то пише са малим. Такође, ни име овог аутора није добро транскрибовано, јер га треба читати Палавинети а не, Паловинети, јер се види сасвим јасно да је посреди „а“ које он надовезује одоздо, док „о“ надовезује одозго, како се опет види из „Метковићи“ (све у ПД). На страну ове незналачке транскрипције, чињеница је да ни презимена Палавинети ни Паловинети не постоје у италијанском[3], као што нема Ђуровићића у српском. Никада није било никаквог Франциска (Италијани имају Франческа) Палавинетија.

Јасно је, ван сваке разумне сумње, да је реч о превари. Јасна је и намера овог преваранта, који покушава да искуша Дајковића – као и овог Т. председника. Реч је о пробном балону, да се види шта они мисле, јер кад год треба да се дође до неке конкретизације – овај је спречен да се појави.

Вест на “Стању ствари”

Ко стоји иза овог фалсификата? За одбацити је тезу митомана, јер у та времена тешко би се неко усудио да се шали на овај начин. Такође ми изгледа мало вероватном теза о усташкој емиграцији. За искључити је и да иза писма стоји Ватикан, како произилази из неколико већ наведених ствари (не зна име папе, лажно име „посланика“), као и из факта да Ватикан нема никакве везе са македонским расколом; да је имао везе, сигурно би један део расколничке МПЦ или народа – ако не цео – одбацио „расколничку јерес“ (и овде се види незнање фалсификатора, јер јерес је једно, раскол је друго) и прешао на „Праву Христову веру“, тј. на папизам. Не види се разлог зашто би Ватикан финансирао да православни Македонци остану православни Македонци!

Тако долазимо до вероватног аутора овог фалсификата, а то су они који су и направили, непосредно пре овог „пипања пулса“ Црногорцима, раскол у Македонији: тадашња УДБА. Да не бих улазио у подробности, скратићу све позивањем на ауторитет Ђока Слијепчевића, који вели: „Захтевано је од њих <македонског клира> да Светоме архијерејском синоду <СПЦ> поднесу писмено тражење, које ће бити поднето Светоме архијерејском сабору. Они су то и учинили 3. децембра 1966. године. У томе писменом тражењу изнели су примедбе на држање СПЦ. На заседању, одржаном од 23. маја до 1. јуна 1967. године, Свети архијерејски сабор је размотрио ово тражење Доситеја и његових епископа. Одлучено је да се не прихвати њихово тражење. Као реакција на ово дошао је сазив црквено-народног сабора у Охриду 19. јуна 1967. године, који је самовољно прогласио аутокефалност МПЦ. Да не би било сумње у то, да све ово није урађено без пристанка  СКЈ,  Јосип Броз Тито је пожурио да као поглавар државе одликује Доситеја Стојковића орденом југословенске заставе са лентом“.[4] Треба имати на уму да Југославија никада није била по укусу Ватикана, што је још један од разлога да они нису могли учествовати у конспирацији са Брозом – јер је овај све радио на одржању идеје Југославије, али је то у његовој визији значило сламање кичме српском народу, а управо преко цепања СПЦ, која је била стожер националне свести Срба. У том смислу комунисти десеткују црногорско свештенство, затварају цркве, обесвећују их, убијају и самог митрополита Јоаникија Липовца. Фаворизује се идеја непостојеће црногорске нације, а како се види из писма, предлаже се да се одбаци српство као и православна вера јер су, тобоже, наметнуте споља „јуначком“ црногорском народу. У том смислу, да би се добило на убедљивости, у игру увлаче Ватикан, који „ни лук јео, ни лук мирисао“, треба сада да охрабри Дајковића као једна моћна организација у којој би нашао заштитника. Игра се на славољубивост и похлепу. Обећана сума је знатна (500 милиона лира); неку идеју стичемо ако знамо да је нпр. у Вићенци 1970. стан од 100 м² коштао око 11 милиона лира[5], што би значило око 45 станова. У црногорским приликама можда и дупло.

Опет, ради убедљивости (јер се одмах поставља питање о противуслузи), „Ватикан“ тражи само да у маузолеј буду смештене кости Луције – Црногорке (Озане Которске)… која… ће бити оглашена Светицом. Ова Српкиња је светитељка беатификована од стране папе Пија XI 21. децембра 1927, али ми није познато да је икада покренут процес да са блаженог пређе на светачки степен (још једна измишљотина, али тада тешко проверива). Помињање Маузолеја се треба разумети и као још један комунистички притисак на Дајковића да мирно прихвати рушење Његошеве капеле и градњу истога. И „Ватикан“ то жели.[6]

Вест на форуму сајта “Поуке.орг”

И из једног општијег контекста испада невероватно да је папа Павле VI могао водити овакву прозелитску политику, јер времена прозелитства и унијатства су од педесетих година 20. века прошла код католика. У време овог папе (1965) се и окончао Други ватикански концил, где је претходни прозелитизам одбачен као неприхватљив. Лудо би било веровати да овај папа председава тим (видети декрет: Unitatis Redintegratio), за католике, васељенским сабором и намерно доноси одлуке са којима се не слаже! Још из Сократове апологије знамо да нико не жели себи да компликује живот: Ако би било тачно, парафразирам Сократа, да кварим младеж, онда бих био сам свој непријатељ јер бих се окружио злим људима.

Зашто документ није изашао пре, и да ли га је фабриковала ондашња или садашња тајна полиција? Из досад наведеног изгледа природније да је овај фалсификат настао у доба на које се реферише. Види се, нажалост слабо, на основу приложене фотографије предње стране коверте, да су маркице из тог доба (Титин лик, марка изашла 1969-08-15, дакле, врло „свежа“, каталошке ознаке: Mi:YU 1343, вредност 0,50 din., тип редовне марке). Такође има и препоручну налепницу под бројем 22384. Аутентичност писма потврђује – мада је увек могуће и данас га фалсификовати, али ми се чини превише скупим да се то уради, а да не помињем квалитет оних који бдију над добром наших душа; довољно је да се осврнете око себе па да видите како су нас сачували – и датум и ћирилични рукопис, где секретар пише од кога је: Света Столица, као и датум. Није проблематично ни латинично „Другу Владици“, јер смо у време када су сви били другови.

Два би била разлога зашто се тек сада појављује писмо. Најпре, последње године свога живота, митрополит Данило је провео трпећи од старачке деменције, тако да му је као помоћник најпре постављен Никанор Богуновић, а потом бивши епископ банатски Амфилохије Радовић. И сâм сам могао да се уверим како је било тешко његово стање: једном приликом ме је терао у Патријаршији да му по соби тражим пиштољ за који је веровао да су му га украли, а каже: Виђу, ево га оружни лист, њега нису ни такли. Да не помињем епизоду, за коју постоје многи живи сведоци, како ме је као ђакона зауставио да не уђем у олтар, јер је помислио да сам женско, будући да сам имао дугу косу. По смрти митрополитовој требало се све поспремити, а владао је хаос, где је све било горе-доле; нашли смо и лобању Махмут-паше Бушатлије међу документима. Но, архива се после средила.

Вест на порталу “Срби на окуп”

Други разлог би био тај што су о. Момчило Кривокапић inprimis и митрополит Амфилохије, по мом скромном мишљењу, крајње непромишљено одлучили да ово пусте у јавност, јер верују да је згодно у борби против тзв. ЦПЦ. Цене да је народ алергичан на помен папе и да би тзв. ЦПЦ убрзо потпала под папску шаку (слично је и са „бувом“, ничим доказаном, да тзв. ЦПЦ живи на рачун Ватикана). Но, не рачуна се са штетом која се тиме наноси; лаж добра не доноси, а ствара се само још већа омраза између Срба и католика, док се монтенегринствујући гурају у руке католицима. Ови су, ко им зна менталитет, спремни из тврдоглавости да прихвате и римо-католицизам, само да би се дистанцирали од српства. Нећемо да се научимо на грешкама, јер смо толико интелигентни, па да се сетимо поборника независности Црне Горе, који су „унитаристима“, кад су им ови говорили: Па зар не видите да сви муслимани, Шиптари и малисори гласају за независност, а то није по Горском вијенцу?, одговарали: Па шта, ми и муслимани смо браћа.

Разобличавање и спречавање ширења овог фалсификата (мада мислим да је касно), треба да буде руковођено идејом да је хришћанину забрањено служити се лажима, а поготово не на основу тога распиривати верску мржњу, док се на освећењу саборног Храма у Подгорици велича екуменизам, односно идеја окупљања верујућег народа у Црној Гори. Никакве „ватиканске планове“ није пореметио митрополит Амфилохије својим доласком, како би хтео Кривокапић.