„Руски“ спин за преламање српског мозга

У недељу 22.12.2013. у Београду одржана је трибина под адекватним називом „Слободни избори – под принудом“, на тему недавних тзв. локалних избора у „Косови“ (на територији привремено окупираног Косова и Метохије). Међу присутнима који су напунили просторију нису примећени чланови или чланице џет-сета представника тзв. „цивилног друштва“, бар неки заштитник грађана или грађанки, „промотер демократије“, или нека од јавности већ познатих перманентно забринутих фаца са разних трибина о „суочавању са прошлошћу“, „масовним кршењима људских и грађанских права“, и сличним непочинствима. Није било ни Тање „Ферари“ Мишчевић да, турирајући свој Еуро 29 мотор, присутне ако ништа друго упути које се то поглавље преговора о ЕУ-придруживању тиче фер и демократских избора. Па да сви провере да ли тамо пише да се фер и демократски избори имају спроводити под претњом губитка посла и ускраћивања социјалне помоћи,[1]уз присутво жандармерије у цивилу која цепа плакате који позивају на бојкот, надуване и дупле бирачке спискове,[2]па чак и уцене трудница у деветом месецу трудноће.[3]Но, и без консултовања, изгледа да је одговор позитиван, и да су управо такви изборни услови по мери Европске уније.[4]Живела западна демократија!

Ипак, главни утисак са поменуте трибине нису представљала већ уобичајена набрајања примера западних двоструких стандарда.[5]Људи су или прочитали Купера или су већ одавно огуглали. Главна атракција вечери било је обраћање потпредседника Републике Српске професора Емила Влајкија. Ево како је тај део излагања цењеног професора пренела Срна исте вечери:

„Влајки је оценио да је Русија ‘дала на знање делу политичког естаблишмента у Србији да се питање Космета више не потенцира’, јер би то могло изазвати не само колатералне, него и друге последице, пошто српске елите нису до сада реаговале како је требало. „То је нека врста дила. Руси су рекли Србима: ‘Можете ући у ЕУ, али не смете у НАТО, иначе отпада свака помоћ’“, рекао је Влајки на трибини о изборима на Космету, коју су организовали Београдски културни клуб и Историјски пројекат Сребреница. Према речима Влајкија, Руси су, са становишта њихових реалних политичких интереса, проценили да се у овом часу, са оваквом геополитичком ситуацијом не може ништа урадити да би Косово било враћено.
Влајки је рекао да политика која је направљена са Русијом иде на то да се сачува остатак Србије без Космета и оценио да је на правом путу део српског естаблишмента, који је проруски настројен.“[6]

„Сасвим случајно“, истог дана је на порталу „медијског јавног сервиса европске Србије“ (који се још увек легално зове Радио-телевизија Србије), освануо је текст Весне Кнежевић, дописнице РТС-а из Беча, са следећим сугестивним закључним делом:

„Украјина за Србију?

Кроз бечку дипломатску заједницу курсирају и наговештаји да унутрашња логика ад хок ситуације није тек тако створена, већ једним делом усмеравана.

Русија и Европска унија су, према томе, прошле кроз неку врсту договора, или трампе – Украјина Русији, Србија Европи. Украјина тако остаје у руској зони утицаја, док Србија хвата директан прикључак са временом њеног првог значајнијег отварања према Европи око Берлинског конгреса 1878. године.

Шта је необичније – да би Европљани требало да славе Путина као спаситеља реално могућег и економски исплативог концепта Европске уније, или да би се на српским хит листама ускоро могао вртети препев хрватског шлагера из 1992. „DankeDeutschland“?

Напротив, то да је Србија заузела чврсту позицију на европској траси, није ни најмање необично.“[7]

Јасно је, наравно, да су оба ова става у чврстој вези, с циљем глајхшалтовања српске свести са „реалношћу“ сервираном преко тота(литар)но контролисаних медија у Србији, унутар већ више пута помињаног пентагонског идеала „доминације пуног спектра“.[8]А „реалност“ која је жељена изнад свих других је да Срби коначно утуве у главу да је „Косово изгубљено“. А ко бољи да их у том уверењу зацементира него („поново вероломна“) браћа Руси. Не говоре ли нам душебрижници све време – „не можемо против целог света“? И, ево, сада и „чврстих доказа“ да су се и „прагматични Руси“ придружили том целом (а и „нормалном“, подразумева се) свету. Шта још хоћете? Ствар је изгубљена. Дижите руке. Ионако „велики“ одлучују о нашој судбини, а наше је само да се томе повинујемо. То је пожељни, сугерисани закључак до ког просечни медијски конзумент треба да дође. „Својом вољом“, наравно.

Одмах треба напоменути да се овде никако не тврди да је Емил Влајки на било који начин (са)учествовао у спиновању српске јавности. Ако је било намерног спина, то је пре био задатак Срне, која је изоставила контратезе Влајкијевом излагању које су такође изнете на трибини. Ако знамо да је Срна новинска агенција Републике Српске и да је Милорад Додик, после почетне подршке Србима на северу КиМ, под притиском на Републику Српску и сопствену власт, окренуо лист и сада користи сваку прилику да дуне ветар у једра првом потпредседнику Владе Србије – закључци се прилично логично сами намећу. Сам Емил Влајки је на трибини доживљен као неко ко наступа искрено, као и увек, вођен часним мотивима обавештавања јавности о важним порукама које су му саопштене. Уосталом, није ли Емил Влајки, више него практично било који други српски политичар из Републике Српске (а и из Србије, част изузецима), протеклих месеци, јасно и чврсто заступао став да север Косова и Метохије треба одбранити, и да не треба допустити његово утапање у „независно Косово“?

У том смислу, реаговање новинара „Печата“ и још једног учесника трибине Миодрага Зарковића је вероватно на најбољи начин обухватило спољни контекст поруке и њеног гласника:

„Иако поштујем све оно што је Емил Влајки до сада урадио и све оно што ради, рекао сам му да се надам да није у праву. А у крајњем случају, ако се испостави да је био у праву и то је нешто што може да се промени. Русија има своје проблеме, своје интересе, своје углове посматрања – уосталом, та Русија 13 година чека да овде дође нека национална, родољубива власт. Пошто за све ово време никако не долази ништа да макар личи на то што Русија прижељкује, није сасвим неразумљиво да Русија у неком тренутку направи договор са политичким пајацима који тренутно руководе из Београда. То не значи да ће Русија исто тако да се понаша и док преговара са неком прижељкиваном следећом влашћу која би показивала много више одговорности према националним питањима него што показује ова.“[9]

Треба додати и следеће: може се сасвим мирно закључити да руска страна никога из садашње владајуће гарнитуре у Србији није морала да зауздава да не би мобилисао војску и кренуо у ослобођење Косова. Није ту било никаквих захтева из Београда према руској страни да подржи борбеност српске стране. Према томе, није Русија никога ту морала да саветује да не крене у „враћање“ Косова и Метохије – јер спремних за такав подухват ни у Немањиној ни на Андрићевом венцу нема ни у назнакама. Ако су Руси ишта морали да зауздавају, то би било само то да „српске“ власти не дају још више него што се од њих тражи. И на томе смо им, по ко зна који пут, веома захвални.

Треба рећи и то да су, у приватним разговорима, руски дипломати ближи ставу да је ствар у Украјини још далеко од тога да буде „готова“. А и без привилегије таквих увида, да ли је логично сматрати да би се Запад тек тако лако одрекао тако великог геополитичког плена као што је Украјина? Или да не би бар учинио све да Русима отежа ствар по том питању? Имајући то у виду, зашто би се Русија одрекла полуга и могућности асиметричних одговора на другим местима, укључујући и Србију? На крају, као што је истакнуто у излагању аутора (али не и медијски пренесено), делегација Привремене скупштине АП КиМ је примљена у Думи крајем октобра,[10]а затим и гостовала на једној од најутицајнијих политичких емисија у Русији, „Однако“ Михаила Леонтјева.[11]Русија је велика земља, са разним струјама, разним опцијама на располагању, за које су потребни и одговарајући пандани и партнери, који нису унапред истакли беле заставе…

Дакле, ствар није готова на Косову и Метохији, нити може бити готова, док постоји и најмања скупина људи који сматра да није. А, као што се видело и у недељу – постоји. Машану ни до данас нису преломили мозак,[12]а кад ће – не зна се…

Александар Павић / ФСК