База у Бару

Годинама сам веровао да су три ствари код Црногораца практично непромењиве: црногорско чојство, јунаштво и гостољубивост, љубав коју гаје према Русији, и у то да су са Јапаном још увек у ратном стању. За ово треће, када сам о томе 1994. у Токију упитао начелника Генералштаба јапанских одбрамбених снага, генерала Тецуу Нишимота, само ме је немо погледао и почео да се смеје, дакле у ово треће сада нешто мање верујем. Додуше, и црногорски историчари сада се доста труде да негирају било какву помисао да је Црна Гора као савезник Русије 1904. године објавила рат Јапану. Кажу, било је добровољаца из Црне Горе који су се у том руско-јапанском рату борили на страни Русије, спомињу се и појединци као др Анте Гвозденовић, који је био у штабу руског генерала Куропаткина, па Јован Липовац, који је командовао црногорским одредом у том рату, па Александар Саичић… Руски цар је у то време тврдио „да је Црна Гора истински и једини пријатељ Русије”. Љубав је била обострана, Русија је финансијски помагала Црну Гору, обнављала школе и цркве у Црној Гори, слала чак и одећу за двор на Цетињу, слала жито за народ у Црној Гори, црногорски краљ је био и пуковник руске армије.

Године су пролазиле, много је Црногораца заглавило на Голом отоку због Стаљина, процентуално можда чак и највише, много је Црногораца било на дужностима политичких комесара у ЈНА. Зарађивало се на ремонту совјетских ратних бродова у „Арсеналу” у Тивту, долазиле су совјетске подморнице, разарачи, све по прописима што се тиче погона и наоружања. Југославија је водила рачуна да после сваког совјетског ратног брода у наше луке уплови амерички ратни брод и обрнуто.

Сада, после тачно 110 година и рата са Јапаном, Црна Гора је лупила прави шамар захвалности Русији. Наиме, Русија је била заинтересована да њени ратни бродови пристају у Бару и Котору, што је службена Подгорица одмах окарактерисала као руски захтев за отварање поморских база. Да би на путу ка чланству у НАТО-у добили додатне поене, у Министарству одбране Црне Горе нису хтели ни да разговарају о томе са Русима. Амбасада Русије у Подгорици је објаснила да није тражена војна база већ право тзв. хуманитарног пристајања, односно право да купе гориво, воду и храну, бораве у луци највише 72 сата. Из Министарства одбране Црне Горе је руској амбасади у Подгорици речено „да их не занима та прича”. Има ли некога у том министарству ко познаје поморско право, право „нешкодљивог упловљења у стране територијалне воде и луке”?

Руски ратни бродови већ годинама пристају у луке Грчке, Кипра и Малте, купују гориво, воду и храну. Све уредно плаћају, задржавају се тачно онолико колико тзв. хуманитарно упловљење дозвољава и нико од тога не прави питање. Овакав бахат, скоро непријатељски одговор Црне Горе Русији изван је традиционалне гостољубивости црногорског народа. Зар треба бити већи католик од папе? Да ли су црногорски главари свесни да оног часа када се приближе уласку у НАТО њихова употребна вредност престаје.