Хрвати православци

Статистика показује и да је у Хрватској 2011. живело укупно 190.143 (4,44 одсто од укупног становништва) православаца, међу којима je, поред Срба, и других, и – 16.647 Хрвата

Ових дана сам на сајту Државног завода за статистику Републике Хрватске наишао на нове податке из пописа становништва из 2011. према држављанству, вери и матерњем језику. Прво сам погледао како у тој статистици стоје Срби. У Хрватској их је живело 186.633, апо вери су се изјаснили као:православци 159.630, католици 2.391,протестанти 350,остали хришћани 657, муслимани 24 (…),агностици 2.099,нису верници и агностици 17.385,не изјашњавају се 3.896,непознато 167. Наведена верска опредељења Срба нису ме посебно изненадила. Знајући колико је у Хрватској опасно изјашњавати се као припадник православне вере, очекивао сам да ће их се још више прикрити иза неверника и агностика, међу којима је поприлично било Срба и у СФРЈ, или да ће пребећи у друге вере. Очекивао сам да ће их се много више декларисати и као католици с обзиром на то да је процес покатоличења православаца присутан у тој држави. На крају сам закључио да се релативно мали број Срба католика може правдати и чињеницом да је процес покатоличења истовремено пратио и процес похрваћења.

Статистика показује и да је у Хрватској 2011. живело укупно 190.143 (4,44 одсто од укупног становништва) православаца, међу којима су, поред Срба, и: Македонци 2.401, Роми 2.381, Црногорци 1.882, Руси 729, Украјинци 341, Бошњаци 293, Бугари 158, Румуни 147… и – 16.647 Хрвата. Морам признати да ме је оволики број Хрвата православне вере највише и изненадио.

Ко су Хрвати православне вере? „Хрвати православци, православни Хрвати или Хрвати православне вере је израз којим се означавају особе које се у етничком/националном смислу изјашњавају као припадници хрватског народа, док се истовремено у религијском смислу одређују као православни хришћански верници.” Из ове дефиниције, коју сам скинуо са Википедије, нисам схватио ко би се од Хрвата у зла времена за православце у Хрватској изјашњавао као припадник те вере.

Давно сам учио да је Хрватску православну цркву (ХПЦ) основао Анте Павелић указом од 3. априла 1942. с циљем да покаже да у НДХ нема прогона Срба ида потпуно онемогући утицај СПЦ. За патријарха ХПЦ постављен је руски одбегли калуђер и емигрант Григорије Иванович Максимович Гермоген. ХПЦ је нестала нестанком НДХ 1945, а њен патријарх Гермоген је осуђен на смрт и погубљен после рата.

Уз мало труда на интернету сам, међутим, пронашао наследницу Павелићеве ХПЦ под називом „Хрватска православна заједница”. Основана је 12. марта 2010. у Задру, а 10. септембра исте године формирано је и „Удружење хрватских православних вјерника” којем је циљ „формирање аутокефалне хрватске православне организације и слободно идентификовање православних хришћана припадницима хрватске нације”. Шестог октобра 2013. ХПЗ се и прогласила аутокефалном, о чему сведочи докуменат под називом „праворијек”, који су потписали „Николај I, надбискуп Париза, митрополит Еуропе и патријарх Еуропске православне цркве познате под називом Патријархија Еуропе”, с једне, и „председник Удруге хрватских православних вјерника Задар, академик Иво Матановић”, с друге стране.

Ко су потписници „Праворијека” о поновном ускрснућу ХПЦ? На свезнајућем интернету нисам пронашао ни речи о патријарху Николају I ни о Патријархији Еуропе, осим чланака у хрватским медијима који преносе вест о потписивању „праворијека”. О другом потписнику, Иви Матановићу највише је чланака на сајту „Хрватске православне заједнице”, на којем се налази и оригинални „праворијек”, са утиснутим усташким грбом. У биографији му пише да је рођен 1930. у Шимићима код Бање Луке, да је бивши припадник „Усташке младежи”, да је преживео Блајбург, за разлику од његовог оца усташког официра у Јасеновцу, где је и сам пред крај Другог светског рата био на служби као стражар. Открио сам и одакле Матановићу титула академика. Пронашао сам га у (неслужбеној) „Хрватској академији знаности и умјетности у диаспори” (ХАЗУД) са седиштем у Базелу и Загребу. Поред његовог имена пише да је по звању виши техничар и писац више књижевних дела. Међу 248, што живих што мртвих, чланова ХАЗУД-а су и личности као што су Бруно Бушић, Стјепан Ђурековић, Анте Готовина, Младен Маркач… Ових дана на насловној страни њиховог портала постављен је велики постер Штаба за одбрану Вуковара и саопштење о предаји потписа подршке антићириличном референдуму.

И поред свега што нађох о ускрслој ХПЦ и њеним оснивачима, и даље се питам одакле толики број Хрвата међу православцима у време када је у њиховој матичној држави још увек присутан процес похрваћења и покатоличења Срба. Можда су ипак у процес „десрбизације” православне вере у Хрватској укључени много јачи играчи од „малог усташе”.

Информационо-документациони центар „Веритас“ / Саво Штрбац

Политика