Попис заборављених жртава

Коначно почело прављење база података са именима Срба изгинулих у ратовима у двадесетом веку. Не постоји евиденција гробља ни тачни подаци о броју погинулих ратника до 1918. године

ИАКО је српски народ у 20. веку претрпео огромне цивилне и војне жртве, оне ни до данас нису побројане. На састанку 28 представника културних и научних институција, невладиних организација и удружења из Србије и Републике Српске договорен је конкретан план рада на прављењу јединствене базе података са именима и презименима, до којих се може доћи, свих страдалника у ратовима који су у прошлом веку дестковали Србе: два балканска, два светска, једном југословенском – грађанском и НАТО агресији.

– Величина једног народа огледа се и у односу према прецима. О томе колико су Срби у томе подбацили говори чињеница да не постоји евиденција гробаља ни тачни подаци о броју погинулих ратника Балканских ратова ни Првог светског рата. Не постоје чак ни тачни подаци о погинулим у рату НАТО против Србије 1999. Ове поражавајуће чињенице окупиле су људе вољне да започну прављење јединствене базе података српских жртава у 20. веку. Ово је последња прилика да исправимо, допунимо и објединимо постојеће податке – каже проф. др Вељко Ђурић Мишина, в. д. директора Музеја жртава геноцида.

Ова институција је с невладином организацијом МИПА била иницијатор састанка на коме је договорено како да се приступи попису страдалих

– Српски народ је у новијој историји у ослбодилачким и одбрамбеним ратовима поднео небројене жртве. Поштовање према њима требало је да буде исказано и кроз форму сакупљања њихових личних података, али то до данас није урађено – рекао је др Андреј Фајгељ из МИПА.

Републички завод за статистику на себе је преузео стварање информатичког решења базе података у којој ће именом и презименом, датумом и местом рођења и смрти бити наведне све жртве.

– Технички гледано, стварање такве базе лако је решиво. Бојим се да ће проналажење и упаривање података бити проблем – приметио је Бранко Јиричек, помоћник директора Републичког завода за статистику.

Историчари се слажу да је прикупљање података веома тежак посао много деценија после догађаја, у ситуацији кад су архиве, ако су и постојале, уништаване и растуране. Они признају да подаци не могу бити комплетни, али да их са сваким даном одуговлачења има све мање. Зато је договорено анимирање свих локалних музеја, архива, удружења и истраживача да учествују у овом подухвату.

У Музеју жртва геноцида истичу да су музеји у Крагујевцу и Краљеву пример савесног рада на сакупљању имена жртва које је немачка војска стрељала у октобру 1941. године.

– Ова истраживања су жртве после неколико деценија извукле из анонимности у коју су гурнуте паушалним политичким прбројавањем броја страдалих. Много је страшније кад прочитате имена и презимена 2.381 човека убијеног у Крагујевцу и више од 2.500 у Краљеву, него кад се наведе неки анонимни број. Индикативно је да су због политичког процењивања броја жртва, без сакупљања података, неке наше тужбе падале и на суду – каже Ђурић.

Учесници састанка признају да ће број имена страдалих Срба бити само доња граница укупног списка страдалих који ће заувек остати отворен.

– Ни режим краља Александра, ни касније Брозов нису били заинтересовани за пописивање српских жртава. Александар није желео попис српских жртава у првој Југославији јер би се појавило питање за шта су они гинули. Комунистички режим није хтео попис јер би он довео у питање такозвану југословенску револуцију у којој су лавовски део жртава дали Срби. Последњи попис жртава у Другом светском рату урадио је Субнор 1964. Ти подаци откривени су тек 1992, а имају и недостатке. Наравно, у њима нема жртава комунистичког терора чије су главне жртве Срби – каже Ђурић.

Он подсећа да је Озна 1945. отела архиве Дијане Будисављевић која је спасавала животе српске деце заточене у усташким логорима, тако што их је смештала у хрватске породице и објекте Католичке цркве. Павелић је дозволио да им се животи поштеде, под условом да буду одгајени као Хрвати и католици.

– Дијана Будисављевић је чувала картотеку с именима и подацима деце да би после рата могла да се врате породицама. Међутим, агенти Озне су јој 1945. одузели ту архиву и српски народ губи бар 10.000 деце која су прекрштена и одрасла несвесна свог правог идентитета – наводи Ђурић.

СТИГЛИ ДО
ПРВОГ РАТА ВОЈНИ архив већ годину дана прави базу података војних жртава ратова од 1912. до 1918. године. – Пописују се само војне жртве, јер само о њима постоје подаци, до сада их је 135.000 унето у базу података. Постоји укупно три милиона докумената о Првом светском рату само у централном архиву и сви они морају да се прегледају, али и локални архиви праве своје базе података – рекао је начелник Војног архива, пуковник Милорад Секуловић.

Б. СУБАШИЋ/НОВОСТИ