Загрљај Наташе Кандић

Иако је данима најављивана изложба “Богујевци / Визуелна историја рата” нисам сматрао да је то вест којој треба посветити пажњу – а још мање да спада у категорију Вести над вестима.

Разлог за то јесте да је та прича, нажалост, “одрађена” на много вишем нивоу (нпр. оног трена када су запослени, за нас по злу познате, агенције “Ruder Finn” славили јер су у јеврејском мњењу успели да Србе представе као нацисте/фашисте или када су отворили шампањац поводом НАТО бомбардовања СРЈ). Нисам био присталица ни идеје да треба трошити енергију на протесте против те изложбе (или шта ли је већ, инсталација?) – много је пре требало протестовати када је председник Србије у виду Томислава Николића именовао свог представника у тзв. РЕКОМ и тако прихватио да нам, између осталих, Наташа Кандић истражује злочине са унапред донетом оценом да смо их само ми (на)правили. Тај ниво нам може оставити жиг за сва времена, а ово што су преживели чланови албанске породице Богујевци имали да испричају требало је оставити заинтересованима да чују и једноставно прескочити. Оваквом пажњом, уверен сам, постигли смо нови аутогол и успели да се упецамо на још један “мамац”.

Ако се баш морало нешто пратити, онда је довољна ова фотографија где су (с лева на десно) командант САЈ Спасоје Вулевић, премијер/министар полиције Ивица Дачић и Фатос Богујевци у загрљају Наташе Кандић.

Фотографија: “Српски сабор Заветници” (кликните за већу слику)

Супротно горњим редовима, Небојша Малић мисли да је ово парадигматичан пример “преумљења” и “преверавања”, део “удруженог злочиначког подухвата” на чијем је челу “Државно дно и квинслишки култ”. На његовом блогу прочитајте зашто сматра да једна фотографија, чак и кад је на њој Наташа К., није довољна Србима да би разумели какве им све омче висе над главом. Заправо, можда би и “Сиви соко” Н. Малић био задовољан једном фотографијом – али мислим да би на њој Наташа К. требало да грли Ивицу Д.!

Александар Лазић/Стање Ствари