Беседа у Недељу 25. по Педесетници

СВЕТИ ЈУСТИН НОВИ (ЋЕЛИЈСКИ)

Беседа у Недељу 25. по Педесетници

1965. године у манастиру Ћелије

Опет и опет Благовест о Вечноме Животу. То је дело Еванђељa Господа Христа. Ми живимо у свету времена и простора, и мислимо да се живот наш састоји само из дана и ноћи, из тренутака и часова. А гле, Спаситељ кроз Своје Свето Еванђеље стално говори о Своме Вечноме Животу. Човече! Ти си у овоме свету ради Вечнога Живота, то стално бруји кроз Свето Еванђеље Господа Христа. Никада ти ниси пролазан, никада ти ниси смртан, ти си створен за Вечни Живот – не варај себе. Сав овај свет око тебе треба да те подсети на Бога, на Њега Вечнога Који из љубави велике створио и тебе вечним.

Чудесна данашња Благовест, којом казује данашње Недељно Свето Еванђеље, зато нек’ неки уче који се муче с тим питањем како добити Живот Вечни. Ја, човек у овоме свету, а са свих страна смрт ме вреба, а закон тражи, а заповести Божије траже да будем вечан. Како? Како да добијем Живот Вечан ја у овоме свету, свету који је пун смрти? И приступи кушајући Господа: „Учитељу, шта да учиним да добијем живот вечни?“Спаситељ је осетио да Га он куша, Њему је приступио не као Господу, него као Учитељу. А који то учитељ може дати Живот Вечни човеку? Који то човек може дати кад је сваки заробљеник смрти? Зато Спаситељ рече: „Шта је записано у закону Божијем“? – а он одговори и рече: „Љуби Господа Бога својега свим срцем својим, свом душом својом, свом снагом својом, свом мишљу својом, и ближњег свог као себе самог“. – „То, то чини и бићеш жив“ – одговори му Спаситељ.

Али, тек сад настаје мука за ученог законика. Знао је он, да, осећао је он да не љуби Бога свом снагом својом, свом душом својом, свом мишљу својом, Да Га је љубио тако не би постављао питање, већ би творио то и сам се осећао вечан у овоме свету. И да би оправдао себе сигурно пред људима који су били ту, као што је увек било пуно света око Господа Христа, он упита Спаситеља: „Ко је ближњи мој“? Тада му Спаситељ исприча чудан догађај: „Човек се неки силажаше из Јерусалима у Јерихон, на путу Га ухватише разбојници, израњавише, скидоше му одело, опљачкаше и отидоше остављајући њега полумртва. У том наиђе један свештеник, погледа и прође мимо. Наиђе левит из свештеничког колена, погледа и прође мимо. У том наиђе Самарјанин, туђинац, не Јеврејин, погледа рањеника, сажали му се, опра му ране, зави их, метну Га на своје кљусе и одведе у Гостионицу. Ту остаде око њега, и сутрадан даде крчмару два динара да се и даље стара и труди, и што буде потрошио да ће му платити кад се буде вратио“. И упита Спаситељ ученог законика: „Ко је био ближњи рањеном човеку“. Законик одговори: „Онај који се смиловао на њега“. „Да, одговори Спаситељ, иди, и ти чини тако, и добићеш Живот Вечни“.

Не мисли, немој мислити да је Живот Вечни у твојим рукама. Не, Живот Вечни није у твојим рукама, него у рукама твог ближњег, у рукама Бога и твога ближњег. Шта ти имаш да даш за себе и од себе да би добио Живот Вечни на ономе свету? Шта ти као човек треба да даш? Љубав. Љубав Богу, љубав ближњем. Даш ли то, ето, ти сигурно добијаш Живот Вечни. А шта треба ти да чиниш да би имао истинску љубав према Богу, истинску љубав према ближњему? Све срце предај Богу, сву душу своју предај Богу, сву снагу своју предај Богу, сву мисао своју предај Богу – то је љубав. И реци Господу: Господе, ето ја, ја не умем да владам душом својом, ја не умем да владам својим срцем, шта се све не збива са мојим срцем, шта се све не збива у мојој души, какве све мисли не пролазе, какве страсти, какве помрчине, какви мракови, какви греси! Господе, ето ти мога срца, ето ти моје душе, ето ти мојих мисли! Ах, моје мисли, колико пута моја мисао постаје тркалиште нечистих духова, колико пута ум мој постаје игралиште, игралиште нечистих мисли, прљавих жеља. Господе! Ето ти мојих мисли, очисти их, оздрави их, исцели их. Ја, ја не могу да владам собом. Ти Господе владај срцем мојим, владај душом мојом, владај свом снагом мојом, јер ја, ја лакомислени безумни човек, снагу своју често трошим на ситнице, на глупости овога света, на разна ситна уживања, на задовољства, а заборављам на Тебе. Заборављам да сам ја створен за Вечни Живот, заборављам да ме Ти чекаш, заборављам да си ми Ти ближње дао као помоћнике да заједно с њима стекнем Живот Вечни.

Ближњи моји, ко су они? Бог мој, ко је Бог? Ко је тај Бог у овоме свету, на овој земљи коју ми људи видимо, Кога ја као човек треба да истински љубим свим срцем, свом душом, свим бићем, свом снагом својом? Гле, у овоме свету предлажу многе богове. Грци су веровали, а и Римљани, у много богова. И данас многи људи верују у многе богове, лажне и измишљене. Колико је многобожаца у Европи који место Истинитог Бога поштују лажне богове? Колико њих поштују себе као само божанство. Колико лудих у овоме свету па човека прогласе за Бога, иду за њим као за Богом. А ја, Господе, који Тебе волим, знам: који је то од људи показао да је заиста Истинити Бог? Ко? Само Господ Христос. Чиме, како? Тиме, што је највећу муку узео на себе, тиме што је победио смрт и осигурао нам Живот Вечни. Васкрсењем победио смрт и вечно живи да даје Живот Вечни свакоме од нас. Ето, Јединог Истинитог Бога у свима световима! Ето Јединог Истинитог Бога роду људскоме, човеку, свакоме човеку, и мени и теби, свакоме који има ума и паметно мисли. Сваки такав човек мора изабрати Господа Христа за Јединог Истинитог Бога. И Њему, Њему поверити све срце своје, Њега волети свим срцем својим, свом душом својом, свом мишљу својом. Он Бог, Који је претрпео смрт ради нас, васкрсао да победи смрт ради тебе и ради мене, ето, Он је готов да прими срце твоје, да га испуни свим Божанским силама, да ти да бесмртност и Живот Вечни.

Како, питаћеш, како? Тако што је Он, ето ту, међу нама, Он вечно Жив, победитељ смрти у Цркви Својој. Основао Цркву у овоме свету и дао све Божанске силе које су нам потребне за Живот Вечни и спасење, све Божанске силе, силе јаче од свакога греха, јаче од свакога демона, Божанске силе које осигуравају свакоме човеку Живот Вечни. У Цркви Христовој ето Светих Тајни, ето светих врлина, све су то Божанске силе, Божанске силе увек јаче од свакога греха, увек јаче од сваке смрти, увек јаче од свакога ђавола. А од тебе, човече, шта се тражи? Од тебе, хришћанине? Тражи се да таквога Господа и Бога љубиш. Збиља, зар икога можеш волети као Њега? Зар је ико заслужио да буде вољен као Господ Христос, Који толике дарове даје свакоме од нас: Вечни Живот, Вечну Истину, Вечну Правду. Зато је Он имао право да тражи од нас да Га волимо више него ли родитеље своје, него ли браћу, ближње, него ли децу своју. Зато Њега прво да тражимо, несравњено више него свакога од нас, Он даје више него ли што могу дати родитељи, пријатељи, познаници, знанци, и сав род људски.

Јер, Он је дошао у овај свет као међу болеснике: људи, сви смртни болесници, сваки човек самртни болесник, сваки човек ето, као да је рањеник на путу кога су опљачкали разбојници. Не само то, него сав род људски, браћо, ето рањеника кога су разбојници ухватили, ђаволи ухватили, обезоружали, отели му све што је Божије, израњавили га, душу израњавили гресима, страстима и оставили полумртва, како се вели у Еванђељу, како Господ вели, полумртва. Род људски, пре Господа Христа и без Њега – полумртав је. Једва живи у гресима, једва живи у страстима, једва живи у страшним смртима које су око њега и у њему. Свештеник прође, мимоиђе, не помаже брате! Левит прође, не помаже! То значи браћо, да Стари Завет, да лекови из Старога Завета не помажу, не спасавају човека од смрти, не спасавају од греха.

А ко је тај милостиви Самарјанин који се смиловао на човека и на род људски, и пришао му и завио ране? Ко? Господ Христос! То је Небески Самарјанин! Он је сишао на земаљски свет и род људски, тог страшног полумртвог рањеника, Он је превио, ране му залечио, излечио, и однео у гостионицу, у Цркву Своју. Гостионица – Црква и у њој сваки лек за сваки грех. У овоме свету сваки је човек тежак болесник, болесник греха. Не мисли, него дубоко веруј, и ја и ти, и ја и ти смо рањеник тај који лежи на путу, коме никакви лекови људски помоћи не могу, нико те излечити од смрти не може, од те најстрашније и највеће муке наше. Нема таквих лекара! Нема на земљи лекара људских који могу излечити нас од смрти. Зато је и Небески Лекар и дошао на земљу – Господ Христос дошао, и донео лек за тај најстрашнији грех, за смрт. Донео лек од смрти, донео лек од греха, то што земља имала није, то што само Небо има, што само Једини Истинити Бог има!

Зато је у Еванђељу речено да је Господ Христос Једини Истинити Бог и Он је Живот Вечни. Он Господ Исус из Назарета, Он је дошао у овај свет и дао нам све лекове који су нам потребни да се излечимо од свих грехова и свих смрти. Свето Причешће – ето лека за сваки грех; молитва – ето лека за твој сваки грех, лека и од греха и од смрти; пост – ето лека од греха, јер пост сатире у теби све што је грешно, очишћава и тело и душу, и ти смираваш себе пред Господом, мучиш тело своје да истераш из њега главне мучитеље твоје: грехе и страсти, и Господ даје утехе, Господ даје радости ако ти заиста истински, искрено мучиш себе постом да би очистио себе од греха. Па онда милосрђе – шта је то? То је такође лек од греха. Смирење, кротост, благост, покајање – све лек до лека, и све то лечи од греха, лечи од смрти и дарује Живот Вечни.

Ето, данас је Господ кроз Свето Еванђеље објавио да је први закон, прво правило, прва врлина у овоме свету – шта? Сажаљење, сажаљење према човеку грешнику. Не уображавај ако си, како ти мислиш, здрав духовно, када су сви болесници око тебе. Ако то мислиш, ти си баш највећи болесник коме је најпотребнији Господ Христос, јер гордост разара твоју душу. То је такав страшан грех, то је таква страшна смрт у души, да те из те смрти може васкрснути само Он, Једини Истинити Бог и Господ Исус Христос. Ми људи, стичемо Живот Вечни само тако ако предамо себе кроз љубав Богу и ближњем. То значи шта? Да живот је, мој Живот Вечни у рукама Божијим и мојих ближњих, у рукама твојим и њиховим, а и твој живот је исто тако, Живот Вечни је у ближњима твојим, не у теби. Ти дајеш од себе Богу своје срце, своју душу и Господ је испуњује светим силама да би ти могао љубити ближњег свог, да би ти могао имати у души својој самилост према људима, сажаљење према њима као сабраћи својој, грешној сабраћи својој. Сам си грешник, сам си сигурно болесник, сваки је под грехом од нас, зато је сваки болесник. Али, зато гледамо један на другога као на болесника који тражи и треба помоћ, тражи лек. И ми хришћани у овоме свету, уствари, онда смо хришћани ако имамо самилости према људима, према ближњима, према браћи.

У Цркви, приметили сте реч коју највише чујете: Господе, смилуј се на нас! Смилуј се на мене! То је нејпотребније човеку од Бога који је над овим светом – да се смилује на тебе, на мене, на сваког хришћанина, на свако људско биће. Али, то се и од нас тражи да и ми имамо те самилости према људима, према браћи као према својим сагрешницима, самртницима. Све нас мори иста невоља, исти грех. Све нас море исте страсти, исте смрти. Све нас муче и нападају исти ђаволи. И ми, ми се можемо бранити од њих само удружени, само испуњени Божанским силама Господа Христа, силама које су јаче од свих смрти, од свих грехова, и од свих невоља.

Ко је ближњи мој, ко је ближњи твој? Спаситељ је казао у данашњој причи: ближњи је твој сваки паћеник у овоме свету, сваки страдалник, свако људско биће које се мучи и пати – у чему? У гресима, у страстима, а такав је сваки човек у овоме свету. И то је ближњи твој па био он Србин, био Кинез, био Американац, био Рус, то су ближњи наши. Човек под тешком челичном плочом смрти и греха – то је ближњи мој, ближњи… Сваки је од нас такав, сваки је од нас под тешким воденичким каменом греха и смрти. Али, тај воденички камен греха и смрти, тежак и претежак без Господа Христа, претвара се у лаку чиоду када Господ Христос приступи теби, када ти душу своју предаш Њему, и срце кроз љубав к Њему. Тако је наше данашње Свето Еванђеље, Еванђеље сваког од нас, и ми смо кроз њега сазнали ко је ближњи наш и шта је он у муци: рањеник, полумртав. Васкрсава га из мртвих Онај Који има Живот Вечни и даје Живот Вечни, Истинити Господ Исус Христос, Једини Бог у свима световима.

Нека и од данашњег Свето Еванђеља научимо то, да је живот наш у рукама наших ближњих. Када ми добијамо Живот Вечни? Онда када кроз љубав предајемо себе Богу да Он води душу нашу, и мисли наше, и срце наше и сву снагу нашу кроз овај свет; да Он влада и душом и телом нашим; да Он управља нашим мислима, нашим осећањима, нашим животом свакога дана и сваке ноћи; онда, онда осигуравамо нама Живот Вечни, и онда, онда смо јачи од сваке смрти, од свакога греха, сваке страсти. Тада, хришћанине, не бој се! Када си ти вером уз Господа Христа ни један грех не може бити јачи од тебе. И ако паднеш у грех, дижи се, васкрсавај из мртвих. А Он очекује твој вапај као што је очекивао од Петра кад је почео да тоне у мору и пружио му руку. Само не сумњај, веруј. Маловерни, зашто да посумњаш? Не сумњај никада да Свемилостиви Небески Самарјанин, Свемилостиви Небески Лекар, Господ Христос, дошао је у овај свет, дошао теби болеснику да те излечи од греха.

Зато, што више љубави, што више молитве к’ Њему, и ти – ти ћеш кроз овај свет ићи као победник који се не боји ни греха, ни смрти. Јер је са њим (тј. са тобом) Онај Који је јачи и од греха и од смрти, Онај Који побеђује свако зло, сваки пакао, и сваког ђавола, Чудесни Господ Христос. Њему слава и сада и увек и кроза све векове. Амин.