Припадници МУП-а Србије на КиМ се „добровољно под уценом“ интегришу у косовску полицију

На јучерашњем састанку министра без портфеља Александра Вулина, представника МУП-а Србије и запослених у МУП-у са простора Косова и Метохије, како полицајаца, тако и припадника ватрогасних служби, у сали Дома Културе у Лепосавићу, чула се следећа порука, додуше само из уста министра Вулина: Срби са Косова и Метохије воле своју Владу, Срби са Косова и Метохије поштују своју Владу, Срби са Косова и Метохије верују својој Влади, Срби са Косова и Метохије „радосно“ се одричу свог радног односа у МУП-у Србије и „весело“ ће се интегрисати и бити раме уз раме са косовским полицајцима (бившим припадницима терористичке ОВК-а), са којима су се до јуче гледали преко нишана. Они, као терористи, а наши полицајци као, сада не знам шта. Јер ако смо их јуче јурили по шумама и горама као терористе и сепаратисте који су убијали наше колеге, каже један од „радосних српских полцајаца“ који ће да се интегрише у косовску полицију, ко смо ми сада, пита се он? Јесмо ли ми сада „колеге“ полицајци или смо колеге сепаратисти и терористи? Они су убијали наше колеге, чек, чек како сада колеге, онда ја опет убијам комшију и колегу Милутина, кога је Фатмир убио  док је излазио из службеног аута, а ја Фатмира ранио, ухапсио и предао у станицу. Да није мени сада Фатмир неки „надређени колега“? Људи шта је ово?

Скоро да нема припадника МУП-а Србије који живи на Косову и Метохији да није слично нешто доживео и да сада не „пљује“ по својим мртвим колегама, интеграцијом или боље речено стављањем под команду онима који су, најблаже речено, били са супротне стране. Нешто овде није нормално или је све толико ненормално да нормалан човек не може да нађе никакве логичне законитости.

Јер ако мој непријатељ убије мог пријатеља, онда је мој непријатељ мој још већи непријатељ, а не мој највећи пријатељ, како иначе каже г. Вулин. Звучи ми ненормално, а још је ненормалније, ако то што знам да је ненормално, са радошћу прихватим као нормално. Јер, знате имам поверења у своју Владу, поштујем своју Владу, волим своју Владу, а она ми прекида радни однос, она ми удара границу, она ми уводи царину, она ми …

Апсурд до апсурда, а опет пролази и Срби иду овим апсурдом као „овца на заклање“. Ко није никада био на селу не зна да овца када иде на клање је једина животиња која се уопште не брани и не брани се чак ни кад почне клање, а онда у неком тренутку направи неколико трзаја и то је то. Ето зато метафора иде као „овца на заклање“ најбоље илуструје шта ми Срби сада на Косову радимо. Идемо исто тако као што рекох у претходној реченици, само се бојим да кад на крају будемо трзнули ногом, да то не буде прекасно. Ипак ми нисмо овце и требали би да се „бранимо“ пре него што направимо „финални“ трзај. Кад тај трзај направимо, тад је касно и за овцу и за нас.

Милан Јездић, уредник портала „СРБИ НА ОКУП“

__________________________________________________________