СРБИ И ХРВАТИ

Хрвати су један вјештаки народ који нема ни свој језик или су га временом изгубили. Користе србску штокавицу са ијекавицом ко књижевни, а имају још и словеначку кајкавицу са екавицом у употреби. Може се претпоставити да би изворни хрватски језик могао бити икавица са чакавицом, мада је и то дискутабилно. Мисле да ако убацују у језик што више новоговора и кроатизама да ће се удаљити од србског језика.

Они су једно мало словенско племе које је покрштено из Рима, а као народ су настали тек у IX вијеку мијешањем Срба и Авара (отуда та њихова прича да и нису Словени). Тако су се измијешали, а онда нестали ко држава 1102. добровољном унијом са Угарском, гдје су временом скоро изчезли. Мађаризација и германизација Хрвата је била темељна и једино их је могло спасити ослањање на Србе, који су такође били под угарском или касније Хабзбуршком влашћу.

Уз подршку Хабзбурга у Славонији и Хрватској тече процес кроатизације Срба. То није било могуће извести у Даламцији, Дубровнику и Војној Крајини или Јужној Угарској (Војводини СРбији). Хрвати стално траже савез и помоћ од Срба, а онда креће кроатизација. Ватикан је одлучио од 1900. да све Србе римокатолике у Хрватској и Славонији претвори у Хрвате. Тај процес је завршен у Југославији и у Далмацији, Дубровнику, дијелу Барање и Лике, а и Херцеговини

Млечани су тачно знали и знају гдје су Хрвати, а гдје Срби! У процесу игара Хабзбурга са Словенима, Хрвати су увијек имали најгору улогу. Негдје средином XIX вијека су гурали причу о братству са Србима и позивали Србе да их подрже или да уђу активно у Народну партију. Нарочито је то било потребно малобројним Хрватима у Далмацији против Италијана.

Срби су углавном и подржавали Хрвате, што преко те фамозне Народне партије или преко својих Србске странке за примороје или Србске самосталне странке. Но, ситуације се мијења из основа након 1878. год када је на Берлинском конгресу одлучено да АУ окупира БиХ (које су биле србске земље). Хрвати су то са одушевљењем поздравили, а Срби су били незадовољни и љути. Креће први талас мржње! Беч хушка Хрвате на Србе, јер тако слабе најопасније (Србе), а јачају најслабије (Хрвате). Била су чак и три велика погрома Хрвата над Србима у Хрватској и Славонији (1895.,1900. и 1902. год.) иза којих је стајала Римокатоличка црква.

Тако нешто није могло да се тада деси у Даламацији. Што због малобројности Хрвата, што због бројности Срба римокатолика (којих је било највише) а што због специфичног менталитета Срба у Далмацији (били су веома опасни). Него, Хрвати су након “вампирских балова” и општег лудила увидјели да су се залетјели. Јер уколко нестаде Срба, онда на ред долазе много слабији Хрвати, а Беч им ништа добро није дао. С тога од 1905. год. Хрвати у Славонији, Хрватској и Далмацији мијењају приступ. Опет пропагирају “троједно” краљевство Хрватске, Славоније и Далмације, гдје би навукли Србе да им тако подаре све три поменуте области.

Десила се Ријечка резолуција, па Задарска декларација и Срби и Хрвати имају већину у Далматинском Сабору у Задру и у Хрватско-славонском сабору у Загребу. Чувена, али наивна Хрватско-србска коалиција (1905-1918.). То није сметало Хрватима да чине гнусне злочине над Србима током рата.

Мислим да код Хрвата поново долази вријеме отријежњења након геноцида и лудила, јер ништа нису добили од Запада а све су Србе побили, протјерали или кроатизовали. Све више Хрвта схвата да је ЕУ велика лаж која им доноси само зло. Зато ће им опет требати Срби.

Е сад. Шта треба урадити? Највјероватније ће овакви никакви Срби данашњице опет насјести на подвалу Хрвата. Мада бисмо могли да ствари изокренемо у нашу корист. Да, треба подржати Хрвате у борби против ЕУ. Треба и морају имати своју државу, културу, националну и вјерску посебност. То је уреду, АЛИ им се мора ставити до знања ко су и шта су. Такође се мора једном за свагда разграничити шта је Хрватска, Славонија, Далмација, Истра, Дубровник, Лика, Кордун, Банија и Барања.

У случају да то они неће, е онда ми морамо заузети наш истинити и правични став од ког не одустајемо и посматрати како нестају. Ојачани лако можемо потом само ушетати у своје и донијети коначну слободу. Усташки злочини се не могу, нити смију икада заборавити нити опростити. Ми не можемо да опраштамо у туђе име. То могу да ураде само они којима је зло нанијето. КО смо ми да опраштамо Крватима у име Јасеновачких 700 000 мученика!? Да, да, Бог и Хрвати.Тако ће на крају и бити. Да ли ће Срби заслужити да их Бог сачува, остаје да видимо, али да имамо шансу имамо. Нарочито у односу на Хрвате, нашу драгу разбраћу у римској шизми.

Игор Војиновић/Повереник СНО „СРБИ НА ОКУП“ за К. Митровицу
8.12.2013. год.
Косовска Митровица