КиМ и Украјина – под чизмом „светле будућности“

Десетине, можда чак и стотине хиљада људи демонстрира у Украјини, протестујући што им је, по речима светског боксерског шампиона и једног од лидера опозиције, Виталија Кличка, власт председника Виктора Јануковича „украла сан“ о европским интеграцијама.[1] Кличко захтева да влада поднесе оставку. Други опозициони лидер, Јуриј Луценко, пак, не помиње само тек неку бедну оставку, већ позива на „револуцију“, што су чинили и многи опозициони посланици током скупштинске расправе о гласању о поверењу влади.[2]

Трећи опозициони лидер се нешто мање цитира у западним и београдским медијима, и то обично уз епитет „националистички“. Име му је Олег Тјахнибок, председник партије Свобода. Та извесна медијска стидљивост може бити узрокована тиме што Олегову странку, изворно названу  „Социјал-националистичка партија Украјинe“,[3] разне јеврејске организације означавају као „неонацистичку“ и „антисемитску“.[4] Дакле, профил јавног делатника који би, у бастиону медијске слободе званом Србија, засигурно заслужио епитет „фирер“ у првој микросекунди после регистровања странке. Осим, наравно, ако се претходно јавно не би декларисао да је за „евроинтеграције“, носио слику Вучића, Тадића, Чедомира Јовановића, Весне Пешић и осталог авангардног друштва (не нужно групну) у новчанику и јавно подржао геј-параду и тзв. бриселски споразум. Наравно, била би пожељна и спремност да силом, као у логору – јесмо ли, после свега, неонацисти или нисмо?! – спроводи људе да гласају на „локалним изборима“[5] на КиМ које је расписала „госпођица председница“ Јахјага, после чега би могао да га интервјуше неко са Радио-телевизије Војводина – на пример Ласло Тот.[6] Онда би му све било опроштено, као што му је већ одавно опроштено и у Украјини, пошто је на „правој страни“.

А на „правој страни“ је и Крстимир Пантић, па је и њему „про-европски“ део јавности у Србији одавно опростио. Не само зато што се кандидовао на „изборима“ „госпођице председнице“, већ и зато што су државни службеници у његово име били спремни – зарад „светле будућности“, еј! – да уцењују незапослену жену из северне Митровице која само што се није породила, да гласа за њега – прецизније „за Панта“ – да би добила социјалну помоћ.[7] Не да му је опростио, него је још и нашироко сликан и промовисан уз „победнички шампањац“. Заслужио је човек: уз невиђени медијски терор, двоструке бирачке спискове[8] и на силу доведене „гласаче“, „популарни Панто“ је успео да намакне целих 8% „регистрованих гласова“.[9] Узгред, бројање је почело тек после „изненадног“ нестанка струје у северној Митровици који је наступио 5 минута после затварања „гласачких места“ – баш као и после „поновљених избора“ 17.11 – и трајао читав сат. А Наташа Мијушковић, извештач РТС-а, уместо да извештава, вероватно је батеријском лампом покушавала да лоцира шампањац…

С друге стране, на потпуно „погрешној страни“ се нашла већ поменута трудница-јунакиња, Весна Ћосић, која је „понуду која се не одбија“ не само одбила, већ и о томе сведочила у камеру. И то јој јавност „европске Србије“ није опростила. Осуђена је, баш као и волшебни пост-изборни нестанци струје, на орвеловску меморијску рупу. Њено херојско дело је једноставно прећутано, игнорисано. Незанимљиво за Наташу Мијушковић, а и Инсајдер, којем је једино Јужни ток трн у оку, а не тамо неки балвани у плавим Филеовим очима. Ту чак нема ни оне чувене „женске солидарности“. Ко је трудници крив кад је била не само против „избора“ које је расписала „госпођица председница“, већ је још била и једна од „чувара моста“ у северној Митровици. Зар такви да одгајају децу у ЕУропској Србији? Зар такви да нас подсећају шта је то „владавина закона“, кад то може сасвим лепо да ради београдски Шумахер ЕУ-интеграција Тања Мишчевић? Истина, док нестрпљиво турира свој „ферари“,[10] шефица преговарачког тима за улазак у рај тренутно нема времена да се обазире на трице попут кршења Устава и закона, а камо ли на неке тамо труднице којима прете они који су драги гости у рајском Бриселу.[11] И ко има право да јој замери? Противници ЕУ-интеграција? Зар они имају нека права? Узгред, кад смо већ код Пантића, он би морао да се потруди да постане доста већи силеџија да би могао у Бриселу да буде једнако добродошао као „господин премијер“ Тачи, али – „Панто“ делује као дечко који обећава у том погледу. Зна то и Тања. Зато Поглавље 23 може још мало да причека. Неће га се држати као пијан плота…

Зна заправо новопечена Шумахерка из Немањине исто оно што знају и украјински неонацисти (пардон, „националисти“): ако јавно исповедаш вјерују „светле будућности“, бићеш попут „бојовника“ фра Срећка Перића, ослобођен од сваког греха[12] (као и повампирено усташтво у данашњој авнојевској Хрватској). И нећеш чак бити ни дужан да своје ставове аргументујеш. Само реци да си – за ЕУ спреман!

А, ако ниси у тој причи – жао нам је… Кажеш – Украјина ће банкротирати ако, потписивањем уговора о придруживању са ЕУ, примора Русију да, ради заштите сопственог тржишта, ограничи увоз робе из Украјине?[13] MonDieu– нека онда ти немогући Украјинци једу колаче! Добро, де, даћемо им још неку „понижавајућу понуду“ приде (речи Виктора Јануковича[14]), али ћемо зато да „одлучно осудимо позицију Русије“ – која, узгред, нуди „нешто“ врло конкретно – ако смо Барозо и ван Ромпеј.[15] И од нас довољно…

Лекција је ваљда јасна: све вам се може ако сте припадник клуба „светле будућности“ – и да вадите органе људима уживо, и да тргујете дрогом и белим робљем, и да уцењујете жене пред порођајем храном и новцем, и да шурујете са неонацистима, и да силом терате људе да гласају. Црвени тепих у Бриселу вам не гине. Или бар спавање поред њега, ако сте први потпредседник владе.

А шта чека оне који то нису? Сигурно је једно – ако су спремни да поступају са трудницама онако како су поступали у северној Митровици, за остале тек неће бити милости.

Александар Павић / ФСК