Дејан Бараћ: Руска небајковита прича

У светској политици и економији, оно што је добро за одређене државе (или заједнице држава), није добро за неке друге државе. Наредни редови не представљају апотеозу Совјетском Савезу, већ илустрацију како у „светској арени“ нема милости међу „гладијаторима“; и како похвале и похвалнице за „реформе“, које долазе од економиста и аналитичара „у најам“, али и страних дипломата, нису гаранција да је увелико хваљена земља „на добром путу“.

Михаил Горбачов, совјетски генерални секретар 1985-1991, покушао је да реформише Совјетски Савез – кроз „гласност“ (либерализација јавног живота од 1986. године) и кроз „перестројку“ (привредна реформа спровођена од 1987. године). Међутим, недуго после почетка спровођења, „перестројка“ није могла да се контролише, држава се до 1990. задужила око 120 милијарди тадашњих долара и истовремено упала у дубоку економску кризу.

Совјети су 1989. године напустили „Брежњевљеву доктрину“ (1968-1989), која је подразумевала совјетску политику интервенционизма и самим тим ограниченог суверенитета осталих социјалистичких земаља Варшавског пакта. Свакој земљи Варшавског пакта омогућено је тада да слободно одлучује о сопственим унутрашњим питањима, па је ова спољна политика шаљиво названа „Синатрина доктрина“ (као инспирација је послужила песма Френка Синатре „Мој пут“, енг. „My way“). С друге стране, државе Запада нису одустале од промовисања и спровођења политике ограниченог суверенитета диљем света, чак су је у међувремену и „унапредиле“.

Запад је све време хвалио реформе Михаила Горбачова, 1990. године му је додељена Нобелова награда за мир „за одлучујућу улогу у мировном процесу који карактерише данашњу међународну заједницу“, а Совјетски Савез се децембра 1991. године распао. Као увелико компромитован политичар, Горбачов је покушао да се политички активира на председничким изборима у Русији 1996. године када је добио свега 386.069 гласова (0,5 %), да би дефинитивно „потонуо“ следеће године када је снимио рекламу за амерички ланац ресторана Pizza Hut.

Позови Сакса ради економског уморства

Као правни наследник Совјетског Савеза, (Јељцинова) Русија је током деведесетих прошла кроз праву економску голготу – што се и те како одражавало на њену спољнополитичку позицију. О том времену убедљиво сведочи режисер и публициста Станислав Говорухин у својој књизи „Велика криминална револуција, има ли Русија будућности?“[1] из 1994. године:

„Прошле године (1993) Естонија је заузела четврто место у свету по извозу обојених и ретких метала. Да нагласимо, Естонија нема ниједан грам руде у својим недрима. Мала земља са исправном историјском биографијом, која изазива симпатије, претворила се за две године у професионалног препродавца крадене робе.

Озлоглашени принцип социјализма: свако краде оно што чува. Е, а онај што не чува, шта он краде? Краде оно што се не чува. (…)

Раније, док пљачка још није постала суштина државне политике, лопови су нешто измишљали, напрезали мозгове. Рецимо, није се смео извозити бакар из фабрике. Плати се директору, и првокласни бакар се претварао у бакарну струготину. Струготина, тј. отпаци, могу се извозити.

Или, лопате од титана. Јесте ли чули за то? Ја сам чак и видео. На обичну, чак неотесану, јалову дршку стављена је лопата од чистог титана. Тиме су убијена два зеца. Прво, извозио се чист титан, а друго – (у питању је) наводно готов производ, и (тадашња извозна) царина је била два-три пута нижа.

Да се тачније изразимо: кренула је интеграција у светску економију. Тамо – роба, отуда – ваздух. Својим очима сам видео овакав уговор, (…) по коме је руска страна испоручила 18 КамАз-а (тип камиона велике носивости, прим. С. Говорухина) у замену за 18 тона жвакаће гуме. (…)

Недавно су ми донели чланак енглеског економисте Џона Роса. Ја сам га ,прогутао‘ наискап – као детективски роман.

Године 1992. и 1993. (период економске катастрофе Русије, прим. С. Говорухина) биле су године највећег благостања у земљама Велике Седморице (група Г7, тј. тадашњих седам најразвијенијих држава, прим. Дејана Бараћа). Инфлациони процеси су се смањили готово до нуле, повећала се инвестициона активност, смањила незапосленост.

Којом ценом је плаћено то благостање, читалац вероватно погађа и без помоћи енглеског економисте. Плаћено је Русијом.“

Кретање руског БДП-а по паритету куповне моћи изражено у милијардама долара (при чему је узета вредност долара из 2008. године)
Извор: ММФ

Током деведесетих, Русија је бележила суфиците и спољнотрговинске размене и платног биланса, али кроз девастацију сопствене индустрије. Mastermind руских економских „реформи“ био је Џефри Сакс,амерички професор економије који данас носи „референцу“ тзв. „белог поглавице“ – због његових „шок терапија“ у Боливији (1985-1988), Русији и Пољској (током деведесетих) итд. Земље које држе до себе одавно се клоне овог „стручњака“, док је у Београду радо виђен гост. Подсетимо, његови овдашњи домаћини (да не кажемо ученици којима је љубазно нудио своје „знање и искуство“) били су Анте Марковић (премијер СФРЈ 1989-1991), Божидар Ђелић (док је био министар финансија и привреде Владе Србије 2001-2004), а данас (2013) постоји немала опасност да то постану први потпредседник Владе Србије Александар Вучић, министар финансија Лазар Крстић, али и Вук Јеремић.[2]

Реформама до банкрота

Да се вратимо на Говорухинову књигу:

„Суштина Гајдарових реформи (према Росу) је следећа. За последње две године Русија је значајно повећала извоз енергената и метала. При томе се и једни и други у земљи све мање производе. На рачун чега је плаћен њихов извоз? На рачун нагле редукције снабдевања домаћих грана, пораста њихове цене, као и стреловитог пада индустријске активности у самој Русији. Ту нам ништа не треба објашњавати, то видимо и својим очима – бројна предузећа су потпуно затворена.

Извоз је повећан, а добит од извоза умањена. Наравно, ми смо сами оборили цене. Сада Запад може мирно сачувати своје изворе нафте, угља, метала; они леже као у банци. А кад се залихе Русије истроше, тада…

То је први стадијум одлива капитала. Други (стадијум) је крађа новца. Према Џ. Росу, до две милијарде долара месечно одлази на Запад. Тај новац потпомаже повећање западног капитала, инвестира се у западну индустрију.

И на крају – трећи (стадијум).

У априлу 1993. године, у дане спровођења референдума, земље Велике Седморице су изјавиле да додељују Русији помоћ од 43 милијарде долара. Сећате се? То навелико рекламирано обећање Запада одиграло је велику улогу: становништво Русије је гласало за Јељцина и Гајдарове ,реформе‘ (проширење Јељцинових председничких овлашћења и реформе тандема Гајдар-Чубајс, прим. Дејана Бараћа). Али, обећање – лудом радовање. (…) У ствари, ММФ и Светска банка су уплатили Русији само две милијарде долара.

,Зато – пише Џон Рос, тврђење да Русија помаже Седморицу Великих, а не обрнуто, то није изјава екстремно настројених руских националиста. То је објективна констатација чињеничног стања. (…) Русија је доживела највећи индустријски крах у својој целокупној историји, фактички, то је највећи крах индустријске економије у мирнодопско време који се икада догодио у историји‘.

И зато се Западу свиђају Гајдарове ,реформе‘.

Не помаже Запад Русију, већ измучена, искрвављена земља храни добростојећи западни свет. Слика је јасна и разумљива.“

Спирала „реформи“ коју су 1992. покренули Јегор Гајдар и Анатолиј Чубајс, тадашњи председник и потпредседник Владе Руске федерације, зауставила се августа 1998. године када је држава ефективно банкротирала, јер је била принуђена да затражи мораторијум на сервисисрање спољних кредита; док је за само неколико сати рубља „крахирала“.[3]

Сломљени излог у нашем дворишту

Заблуду идеје да се просперитет може остварити кроз деструкцију (енг. prosperity through destruction) отклонио је француски класични либерални економиста Фредерик Бастија (1801-1850) у свом есеју „Оно што се види и оно што се не види“ (фра. „Ce qu’on voit et ce qu’on ne voit pas“), који представља део већег „Есеја из политичке економије“ (1850). Као илустрацију изложио је заблуду о сломљеном прозору/излогу (енг. broken window fallacy), а што је касније разрадио амерички економски новинар Хенри Хезлит (1894-1993) у својој књизи „Економија у једној лекцији“ (енг. „Economics in One Lesson“, 1946).

Прича почиње тако што младић, из нама непознатих разлога, циглом разбија излог на пекари. Затим из пекаре, сав бесан, истрчава њен власник, међутим ништа не може да учини зато што је млади човек већ побегао. Власник пекаре (односно пекар) тог младића посматра као хулигана који му је начинио штету. Међутим, појединци ће рећи да овај млади човек није хулиган који је уништио туђу имовину, већ неко ко је покренуо економску спиралу кроз потрошњу. Сада пекар мора да издвоји новац како би платио стаклоресцу да му замени излог. Захваљујући зарађеном новцу, стаклорезац може да купује робу и услуге, чиме се отвара читав низ трансакција.

Но, треба сагледати и другу страну медаље. Оно што је у конкретном случају добро за стаклоресца, није добро за пекара, али ни за богатство читаве економије – јер је враћање у почетно стање плаћено штедњом пекара. Другим речима, власник пекаре је не својом вољом потрошио део сопствених ресурса, а које је могао да усмери у инвестиције.

Сломљени излог у туђем дворишту

Узмимо пример државе А, која је велика економска и војна сила, и мале државе Б, која поседује велика налазишта нафте и гаса. Држава А је заинтересована за „здравље“ државе Б, јер су велике националне компаније из државе А ангажоване на експлоатацији нафте и гаса у држави Б. Уколико мала држава Б покуша да промени аранжман у вези са експлоатацијом нафте и гаса на својој територији, суочиће се са војном интервенцијом државе А. Недуго затим, поражена и делимично разорена држава Б мораће да прихвати још неповољније услове експлоатације својих налазишта, а платиће и сопствену обнову коју ће да спроводе претежно грађевинске компаније из државе А.

Наведени сценарио је изузетно неповољан за малу државу Б, али је зато велика држава А прилично профитирала – јер су дати снажни подстицаји њеној војној, грађевинској и енергетској индустрији.

Епилог је да ће држава А све време тврдити како је помогла држави Б да се модернизује.

Напомена: Свака сличност са данашњим светом је намерна.