ОВО НЕ СМЕМО НИКАДА ЗАБОРАВИТИ !!!

Прошлост пише многе приче. Већина стоји записана на белим страницама књига, уредно сложених на дугим полицама библиотеке. Ту су да их прочитају они у којима гори страст за прошлошћу.

Већини људи оне остају непознате, јер свако има своју страст, своја интересовања. Добро је да је тако. Читати их под притиском морања било би погрешно, јер их само онај ко то заиста жели може схватити и научити нешто из њих.

Постоји, међутим, и једна посебна врста прича. Приче које су уткане у душу једног народа. Иако испричане пре много година, оне и даље обликују дух народа и одређују му судбину.

Сви смо ми деца својих очева и дедова, и на терету својих плећа носимо како врлине и грехе сопствених прошлих дана, тако и њихових. Зато треба да их знамо, и носимо са поносом или срамотом, каквим се већ коме учине.

Черчил (Winston Churchill) је рекао да Срби производе више историје него што могу да поднесу. Можда је у праву, пошто изгледа да је капацитет исцрпљен, више се нико ничега не сећа. У мору заборава већине нестало је и сећање на дане Албанске голготе, у зиму 1915. на 1916. годину.

Заборављено је нешто што не сме да се заборави. Немам храбрости да пишем о данима кад се од смрти није бежало већ се очекивала као спас. Зато ћу навести неколико редова из књиге Драгише Васића, члана Српске краљевске академије, који је као двадесетогодишњи младић преживео овај пакао. Прешао је гудуре албанских планина и стигао до малог пристаништа на које су пристизале сенке некадашњих људи.

“Било је то у јануару и фебруару 1916. Тих кишних дана, препуних туге, ми смо са службом на малом пристаништу и на једној болној дужности да испраћамо своје другове за Острво смрти.

Свакодневно, мртве и полумртве чете и батаљони притискаху пристаниште, очекујући лађе за пренос на страшно острво. Сви хоће што пре одмор, макар и вечан; сви захтевају да се одмах укрцају. Ох како се живо сећам једне такве ноћи!

– Стој! … Станите, браћо! … Нема места! Нема места! Друга ће лађа доћи за вас.

Али ове узвике нико не разуме и леса полумртвих наваљује ка мосту. Са неколико здравих војника раширених руку, промукла гласа, попуштамо пред удруженим самртничким потиском ка мосту, где пристају реморкери. У ноћи, под млазевима кише и рефлектора који осветљава са крстарице “Д’Естре”, ова тискања мрачних фантома у сурим и изгорелим шињелима, праћена изнемоглим, умирућим жагором, одају слику метежа у паклу.

На мосту, што се под навалом таласа немирног мора угиба, као да ће сваког тренутка бити здробљен, стоји командант француске крстарице окренут мору које хучи и са марамом на очима јеца…

На оном тесном простору пред пристаништем, леса је пала по земљи чим се уверила да је лађа отишла. Рекао би човек да се налази на разбојишту после једне очајне битке. Слаби јауци не чују се од хуке мора и полегли људи личе на лешеве. Понека глава усправља се малаксало и гледа у правцу одакле друга лађа треба да дође. На мору потпун мрак.

– Војниче, устани; легао си на самом путу.

Неко рече:

– Мртав је, малочас је издахнуо.

И два здрава војника подижу леш и односе га у страну.

Један болесник домиле до овог леша и подвуче главу под поцепани шињел мртваца… други, трећи, четврти урадише то исто. И најупорније одвраћање не поможе ништа. Неко пребаци једно згужвано шаторско крило преко њих. Дежурни официр крстарице “Морије” повуче нас пажљиво у страну, показа руком једну другу гомилу и тихо пита:

– Шта ово значи? Сви се окупљају око леша.

Поред једне мале ватре која се гаси, уз рушевину старог каменог зида, леже два мртва војника с рукама у недрима. После једног сата наредник показа на ону петорицу покривену згужваним шаторским крилом и рече:

– Сви су мртви…

– Ено лађе!

И леса полумртвих зањиха се поново. Нови јауци наде зачуше се и поново очајним потиском леса крену напред. Дежурни официр трубом командова крстарици:

– Рефлектор лево!

Снопови пљуснуше на узвишицу десно од пристаништа и стотине лакших болесника ускомеша се, па кренуше ка мосту.

Када реморкер приђе, наредник викну:

– Прво мртве.

Узбуђен, сиђе са реморкера и објасни наређење које беше добио: у леви чамац мртве, у десни оне којима нема спаса, а у сам реморкер оне за које има наде да ће се опоравити.

Кроз тисак, с највећом муком, пробијаху се носачи мртвих. Оне што имају првенство, опуштених ногу и глава спуштају у дугачки чамац који запљускује пенушава, прљава вода. Поређани један уз другог, са приближеним главама и раширеним рукама, обухватају се узајамно, они изгледају као да се грле и поздрављају. Међу њима један коњички наредник Одбране Београда изви главу, подиже је, баци један страшан и крвав поглед около, па поново клону и издахну. Њега беху донели као леш, а он је још био жив.

У десном чамцу носачи ређају тешке болеснике, које доносе у шаторским крилима или шињелима, али се леса пробија и без реда ускаче у њега и реморкер. Језиви јауци згажених мешају се са лудачком буком таласа. На ивици моста, поред препуног чамца, један стари брадати војник трећег позива држи у наручју свога сина, избеглицу, чији је носић танак као игла и преклиње за једно мало место. Малишан, заогрнут парчадима шињела, у ватри и уочи саме смрти, гледа несвесно у оца и брзо дише.

Са дна десног чамца један тежак болесник очајно захтева да га изнесу. Он се упиње да виче и промукло каже:

– Ја знам за кога је одређен овај чамац; ја знам; све ће нас бацити у море. А затим почиње да пева песму о младој девојци…”

(из књиге Драгише Васића: “Карактер и менталитет једног поколења”)

Извор – http://сабор.срб