Фото МУП – неопходна доза прописаног патриотизма

Када главни медији ћутке пређу преко политички мотивисаног пребијања грађана, логорашког марша организоване колоне уцењених гласача и почну да објављују комитетске, опште позиве на гласање, а у потпису испод слике са митинга провладине коалиције објаве „Фото: МУП“, следеће што може да се очекује јесу спискови противника европских интеграција и НАТО пакта на насловним странама, са пригодним пресудама извршне власти уместо надахнутих уводника.

Хтео сам овом тексту да наденем наслов „Фантом европске слободе“, али бих онда, када сам већ код буњуеловских мотива, морао да поменем и да тренутна политика Београда неодољиво подсећа на машту и понашање Северин из филма „Лепотица дана“, премда без адекватне естетске паралеле у насловној улози, али са верном сценографијом европског бордела у којој се већи део радње одвија.

Није вест, дакле, да су Срби бојкотом избора масовно гласали. Није вест ни да је поштено бројање српских гласова могуће једино у Обилићу или неком другом, европски подеснијем месту. Вест репризе првог круга избора на Косову и Метохији јесте једва видљив потпис, стављен испод медијске фотографије са предизборног митинга провладине коалиције у северној Косовској Митровици и објављен у сред изборне тишине на порталу најугледнијих српских новина: „Фото: МУП“.

Тај „Фото: МУП“ је почетна тачка у коју се вратило политичко, а са њим и медијско коло Србије, након хиљада тона хартије и хиљада километара телевизијских трака, потрошених на испирање мозга о људским правима и европским, нарочито медијским стандардима. Србију поново прождире медијски мрак, овога пута особите, бриселске сорте. Неслободе као предстраже прокламоване слободе, неморал на бранику измишљеног морала, неправо као извор наметнутог права, цензурисана молитва сили која Бога не моли.

Јер, када главни медији без коментара пређу преко политички мотивисаног пребијања грађана, логорашког марша организоване колоне уцењених гласача и почну да објављују комитетске, опште позиве на гласање, а као изворе са политичких дешавања почну да користе материјале Министарства унутрашњих послова, следеће што може да се очекује јесу спискови противника европских интеграција и НАТО пакта на насловним странама, са пригодним пресудама извршне власти уместо надахнутих уводника.

Био сам велики магарац када сам веровао да се у српским медијима више никада неће појавити политикантски памфлет о томе да, на пример, Асоцијација војних ветерана Србије позива све ветеране ратног сукоба на Косову и Метохији, чланове њихових породица и све који су на било који начин учествовали у одбрани Косова и чувању слободарског идентитета да изађу на гласање на локалним изборима на Косову и Метохији . Све уз напомену да је то тренутно једини начин за доказивање патриотизма и српског идентитета .

Да, тако је дословце наведено у апелу извесног Миленк а Продановић а, председник а поменуте а социјације, а његово саопштење пренели су сви на потезу од Македонске улице у Београду до Јариња . Ако је Миленко Продановић ауторитет меродаван да у Политици прописује неопходне дозе патриотизма, шта је следеће?

Хоћемо ли медијски пописати оне који неће да доказују патриотизам и српски идентитет блејећи у стаду? Хоћемо ли сутра и у Уставу, уместо неподобне националне преамбуле, жврљнути нешто згодно да страначки послужи у европске сврхе? Нешто о светлу на крају тунела или у прилог званичној догми о одсуству алтернативе у крњој Србији?

Поново у Србији имамо бележничко новинарство у кључним друштвеним и политичким темама и што је најгоре, имамо тачно прописано страначко мишљење. Поново су међу нама патриоте и издајници, умерене снаге и екстремисти. Занимљиво, у политичком новом жаргону једино се, из неког разлога који и није толико неочигледан, више не помињу страни плаћеници.

Од главних медија Србије човек би очекивао луцидне анализе предизборних обећања српских лидера, уочи републичких и касније уочи ових, назовимо их условно покрајинским изборима. Шта је говорио Томица, шта Ивица, а шта Алек на Тргу Шумадија у камено доба, шта ономад, а шта јуче? У чињеничном и идеолошком раскораку предизборних обећања у целини, треба тражити људске узроке отпора Београду из слуђености на северу Косова, а не у медијском експонирању политичке философије гиганта српске политичке сцене и мисли Миленка Продановића.

Како је трење предизборних обећања урушило ауторитет Београда северно од Ибра? Нигде у „мејнстрим“ медијима Србије нисам прочитао целовиту анализу обећаног, учињеног и капитализованог, када је север Косова у питању. Верујем да је политичка лаж урушила ауторитет Београда на Тргу Шумадија, а не намера десет хиљада очајника, огрезлих редом у криминалу и башкарењу на државним јаслама, да жртвују нацију.

Када се црта подвуче, китићемо се новинарским бравурама у споредним темама, као што су случајеви прсатих старлета у служби владе, а оне главне остаће недодирљиве. Како то да нико није објавио вест, коју препричавају и спремачице из Немањине 11, да је Европска унија, уосталом врло поштено, Београду саопштила да капиталних улагања у Србију из њених извора не може бити пре 2030. године?

Како нико из великих медијских кућа не објави детаље расправе, која је у неформалним али утицајним круговима у току, о ревитализацији идеје да НАТО пакт Србији, за прво време, понуди посебну клаузулу у будућем уговору о приступу, који би јој, као што рекох – привремено, а свакако и фиктивно, пружио могућност да не учествује у евентуалним операцијама које би могле бити протумачене као нарушавање руских интереса? Све због тобожњег уважавања историје српско-руских опдноса, а у ствари због изигравања већинске воље грађана, коју институционални ток у овом случају не би требало да следи.

Извора у Београду за ове приче има на претек, али нема редакције која би самостално завирила у њих и истражила их. Зато данас имамо медије по мери портпарола Дачића из деведесетих година, са промењеним предзнаком. Таблоиди су прекомандовани у истурену предстражу и песницу политичког „мејнстрима“, а главни медији враћају улогу органа за спровођење званичне политике у области информисања. Медијске слободе Србије сабијене су у нешто гигабјта пет или шест, у професионалном смислу прихватљивих сајтова.

Било би отрцано да овде наведем како српском волу није дозвољено исто што и европском Јупитеру. Радије бих буњуеловски напоменуо да дискретном шарму буржоазије нису одолели ни озбиљнији револуционари, него што су егзибиционисти са српске или југословенске левице, свеједно, које данас више не посматрамо у светлу контроверзи политичког деловања, него поклонички, у капацитету њихове обновљене политичке моћи. Све захваљујући медијском мраку ћораве кутије у ком најбоље пливају, у тандему са републиканском Равном гором посељаченог типа, подједнако скоројевићки одушевљеном свим појавним облицима поменутог шарма у XXI веку.

Бранко Жујовић / Глас Русије