„Избори“ на КиМ: као сав (не)нормалан свет

Фото: Сергеј Белоус

Сучељавање двојице (са)учесника у изборној фарси која се 3. и 17. новембра 2013. одиграла у северној Косовској Митровици, уприличено на страницама београдских Вечерњих новости,[1] говори нам све што треба да знамо о том бедном догађају, онима који су га организовали и онима који га подржавају. Намерили се један на другог Крстимир Пантић и Оливер Ивановић, два „српска“ кандидата за „градоначелника“ северног дела града, сваки решен да буде баш тај који ће Србе са севера покрајине коначно извести из правног поретка Србије у беспоредак лажне државе „Косово“, који ће бити тај који ће своје сународнике свести на „сузаједничаре“ и, што је вероватно најважније у њиховој вредносној хијерархији, ко ће бити ближи обећаним ЕУ милионима[2] наводно намењеним тзв. српским општинама на Косову и Метохији.

Треба прво приметити да су обојица перспективних Тачијевих поданика, што непосредно што посредно, дала за право заговорницима бојкота тзв. локалних избора. Тако нам Пантић, вероватно не у потпуности свестан онога што изговара, саопштава: „Иако су избори покрадени и намештени, нико не може да оспори чињеницу да је на њима победу однела држава Србија и Срби у Косовској Митровици“. Преведено на људски језик – власти у Београду су, у склопу своје одлучне борбе против криминала и корупције а за владавину права, однеле победу на „покраденим и намештеним“ изборима, што „нико не може да оспори“. То, разуме се, укључује и ЕУ, која је одушевљена „успешним“ начином на који су „избори“ одржани.[3]

Е, сад, шта то тачно тишти Пантића, који би ваљда требало да буде задовољан што је ЊЕГОВА држава (како то црнокошуљасти Вулин увек воли да подвуче у домету сваког микрофона) однела победу? Пантић, наиме, тврди да је ОЕБС „наместио резултате“. Како? Пантић је још у недељу, по завршетку „гласања“, протестовао због одлуке ОЕБС-а и тзв. ЦИК-а да се гласачки листићи не броје на лицу места у Митровици, већ да се џиповима пребаце и пребројеу тзв. Центру за пребројавање гласова у Косову Пољу.[4] И, како је успео да докучи чак и промућурни (про)српски члан тзв. ЦИК-а Рикало, ту су отворене могућности да се „изборни резултат промени на неком другом месту или успут, јер то ОЕБС може да уради пошто превози материјал“.[5] А превозио га је, очигледно, без присуства чланова бирачких одбора. Тамо где живи „сав нормалан свет“ – а ван ЕУ га нема, то је ваљда свима у Кругу двојке јасно – ово би истог тренутка довело не само до поништавања избора, већ и до политичког скандала првог реда.

Наравно, и Оливер Ивановић је регистровао ова дешавања, али много хладнокрвније, него Пантић. Упозоравао је, како тврди, да би одлука да се гласови пребројавају ван Митровице „беспотребно (бацила)сенку сумње на регуларност(избора)“. Исти Ивановић је, после првог круга 3. новембра, још увек не знајући да ли је и даље „у игри“ (или, пре би се рекло, тврдећи пазар), пред телевизијским камерама, јасно рекао да би избори у све четири општине на северу требало да се пониште, јер су посматрачи свуда, бар за неки временски период, напустили бирачка места и оставили бирачке материјале без икаквог надзора. Но, већ следећег дана је почео да прича другу, далеко кооперативнију причу, у којој се онај део о неопходности поништавања избора некако загубио. Овог пута није ни сачекао јутро:

Новости: Признаћете резултате првог круга?

Ивановић: Хоћемо!

Ивановићева „трпељивост“ је очигледно велика. Јер, не ради се овде само о томе да је ОЕБС однео сав бирачки материјал без надзора и могао с њим да ради шта хоће у транзиту. Имамо и следећи моменат: „Изборни процес највише је нарушила листа ‘Српска’. Пред крај гласања, око 18 часова, координирано су долазили да гласају њихови људи који су чак били одборници у Звечану, Лепосавићу, Зубином Потоку. Стизали су и ‘бирачи’из Чачка, Новог Сада, Горњег Милановца. Ривалска листа је тако добила око 150 гласова више”. Да не говоримо о „великим притисцима и уценама грађана, који су чак у недељу извођени на биралишта како би подржали ‘Српску’“.

Да је само анти-изборни штаб у Митровици говорио овакве ствари – а јесте, уз обиље доказа[6] – био би то још један доказ њиховог „екстремизма“, па можда чак и деловања против „интересе земље“, ако би се водили речима Демостена из председничког кабинета, Марка Ђурића (са или без каменчића у устима, нека процене експерти). Овако – то је нешто око чега се очигледно не треба превише узбуђивати, јер нас „светла будућност“ зове, а Србија, како стално истичу њени путеводитељи, „нема времена да чека“.[7]

Није, наравно, чудно што Пантићу све ово што је претходило ОЕБС-овом киднаповању гласачких листића није сметало: ипак је све то рађено за његов рачун. А логика „прагматике“ налаже да све што се ради у нашу личну корист по природи ствари мора да буде „добро“. Или, парафразирајући Ђинђићев опис урођеничког менталитета (којег је, разуме се, требало превазићи): „добро“ је када наше племе украде стоку туђег племена, а „лоше“ је када туђе племе украде нашу стоку. Дакле, све би било добро, и Пантић би био задовољан, хвалећи „демократски процес“ истим речима којима га сада хвале бриселократе и Џеферсонови наследници у Вашингтону – само да није било тог проклетог, ненадгледаног пребацивања бирачког материјала у Косово Поље. Сад одједном ништа не ваља, сада се Пантић одједном присетио да  „и даље сматра(м)да је бриселски споразум лош и да њиме нису решена многа веома значајна питања, а то ће послужити за наставак уцењивања“.

Наравно, најмање је овде реч о бризи за регуларност избора. Пре ће бити да је реч о томе да Пантић полако схвата да рок његове употребе можда истиче, пошто је послужио као ударно оруђе за легитимисање Тачијевих избора на северу КиМ. Тзв. међународној заједници је Оливер Ивановић очигледно прихватљивији саговорник. С друге стране, док до уторка, 19.11. Пантић још увек није јавно објавио да ли ће уопште признати резултате поновљених „избора“, његов партијски друг, Милован Дрецун, показујући ону врсту лојалности која га је већ учинила легендарним међу косметским Србима – је увелико причао о неопходности изласка „што већег“ броја Срба на други круг „избора“.[8] Pantić – who is that? Но, Дрецун врло добро зна оно што је изговорио и Ивановић: да Пантић „није властан да о томе одлучује, као што није ни до сада одлучивао“. О томе одлучују они који су несрећног Пантића до сада и користили. Притом не мислимо на њихове посреднике који спавају на бриселским подовима или отварају Епл-ове радње по Београду.

Ето, дакле, слике и прилике бриселске демократије, у непогрешивом косовском огледалу. А и оних који би да нас у њу „интегришу“, путем принудног гласања, покрадених избора, црних кошуља, жандармерије у цивилу која цепа плакате, хапшених новинара.[9] Можда је „сав нормалан свет“ тамо. Али пристојан није.

Александар Павић / Фонд Стратешке Културе