Млада Босна – стара злоупотреба историје

Убиство аустроугарског престолонаследника Франца Фердинанда 1914. године у Сарајеву третирало се у то време као и убиство било ког представника окупаторске војске. Треба истаћи да анексија Босне и Херцеговине није била призната од већине држава јер је спроведена против воље грађана Босне и Херцеговине и одлука Берлинског конгреса. Најбољу оцену политичке позадине Сарајевског атентата 1914. године дао је један његов учесник: ”То је било без икаква размишљања, као кад вода налети, без икакве суставности.”

Приближава се велики јубилеј, сто година од избијања Првог светског рата, а већ неколико година до нас стижу оправдане сумње да се западна историографија увелико припрема за тај јубилеј, али у маниру редефинисања историје и проглашавања нових криваца за избијање великог рата. Како су већ последњих неколико деценија дефинисани „дежурни кривци“ за скоро сва дешавања на Балкану у српском лику и делу, „смеши“ нам се још једна значајна улога у светској историји. Хоћемо ли је прихватити? Мирно прочитати и саслушати шта је све то што смо починили пре сто година, или ћемо писати и говорити по Ранкеу – онако како је уистину било, сазнаћемо врло брзо.

Сарајевски атентат, као мисаони окидач и за једну и за другу варијанту читања историје, свакако је догађај од кога треба кренути.

Професор др Радослав Гаћиновић, научни саветник у Институту за политичке студије у Београду је управо издавачу Медија центру „Одбрана“ предао завршени рукопис на тему Младе Босне и Сарајевског атентата. Књига отвара неколико, за ову тему, најзначајнијих питања: каква је организација „Млада Босна“, да ли је Србија била умешана у припрему атентата на аустроугарског престолонаследника, да ли би Аустроугарска и Намачка напале Србију и без Сарајевског атентата, какав је епилог забалежила историографија тог врмена…

Аустроугарска је окупирала Босну и Херцеговину на основу XXV члана Берлинског конгреса 1878. године и Аустријско – Турске конвенције. Аустријски министар спољних послова је предвиђао брзу и лаку окупацију.

– Бечки двор је био јако нестрпљив да спроведе одлуке европских моћника и само 16 дана по завршетку рада међународног скупа у Берлину, аустроугарске трупе су прешле босанскохерцеговачку границу и почеле марш према Сарајеву, Мостару, Бања Луци, Тузли и другим градовима. Процена аустријског министра спољних послаова Јулијуса Андрашија, да ће окупација бити безболна и да ће бечку војну окупациону силу народ Босне и Херцеговине дочекати са цвећем, показала се као погрешна. Међутим, већина припадника католичке вере окупаторске трупе дочекала је као спасиоце, али припадници друге две конфесије – православци и муслимани, тако се нису понашали. Познати вођа отпора био је имам Хаџи Лојо, који је одмах након хапшења интерниран у злогласну тамницу у Терезину. Више од 200.000 аустроугарских војника је тек после три месеца тешких борби успело да савлада устанике уз губитке од 5.020 војника и 178 официра. Губици устаника нису били забележени, а за све грађане БиХ наступили су тешки дани испуњени страховладом.

Уследила је реакција становништва анексиране територије.

– После анексије босанскохерцеговачки студенти су изјавили да они ни по коју цену неће признати анексију јер она представља најобичнију пљачку, а ”ако Аустроугарска хоће да нас прогута ми ћемо јој прогристи стомак.” У Србији је проглас анексије изазвао највеће незадовољство. Цела земља осећала се тешко погођеном. Ударац је био намењен не толико Босни и Србији колико српској идеји и целој српској будућности.

Млада Босна настаје као логична реакција – омладински ослободилачки покрет.

– Ова организација имала је за циљ ослобођење Босне и Херцеговине и уједињење свих словенских народа. Припадници “Младе Босне” су се борили против Аустроугарске монархије, сматрајући је окупатором, без легалне и легитимне власти, чија је власт била силом наметнута, и нису је бирали народи БиХ.

Шта је претходило Сарајевском атентату?

– Младобосанци су били свесни да су њихови народи поробљени, али су одбили да пристану да буду покорени ма колико била јака Аустроугарска монархија. Сматрали су да и међународно право одобрава борбу против окупатора. Убиство аустроугарског престолонаследника Франца Фердинанда 1914.године у Сарајеву третирало се у то време као и убиство било ког представника окупаторске војске. Треба истаћи да анексија Босне и Херцеговине није била призната од већине држава јер је спроведена против воље грађана Босне и Херцеговине и одлука Берлинског конгреса.

Аустроугарска је спроводила терор према свима: Србима, Хрватима и Муслиманима, па су чланови Младе Босне били представници сва три народа.

Многи су тада у свету сматрали да је Сарајевски атентат био акт револуционарног отпора према окупатору, присећајући се европске традиције тираноубиства која се заснива на теоријама класичног републиканства старе Грчке и Рима.

Како је обликована идеологија Младе Босне? Шта је било њено идејно исходиште?

– Ситуација међу Јужним Словенима у годинама које су непосредно претходиле 1914, била је веома сложена. Већина је тежила да изрази свој бунт, не само против националног угњетавања, него против свих окова који су гушили живот у свим областима. Анализирајући тадашњу ситуацију прослављени писац и добитник Нобелове награде Иво Андрић је записао: “Читаво наше друштво хрче недостојно, само су писци и револуционари будни.” Припадници Младе Босне били су велики родољуби. Њихова жудња за слободом се мора интердисциплинарно посматрати а посебно са психолошко-социолошког и филозофског аспекта. Младобосанци су посебно били инспирисани јунаштвом српског средњевековног јунака Милоша Обилића, његовим саможртвовањем у борби против тиранина. Он је био и остао симбол српског јунаштва и на његовом примеру рађали су се слободрски идеали и одлучност да се никада и ни по коју цену не призна ропство. Српским епским песмама су се у то време дивили и преводили их најпознатији светски писци и песници, а међу њима и Александар Сергејевич Пушкин, Јохан Волфганг Гете, Скот сер Валтер…

Помињемо терор окупационих власти?

– На снази је било политичко, култуно и свако друго насиље над народима БиХ. Овакав однос Аустроугарске према грађанима Босне и Хецеговине додатно је мотивисао младе босанскохерцеговачке револуционаре да се боре како за право за постојање и опстанак, тако и за право на образовање. Почетком XX века само 30 житеља БиХ имало је акдемско образовање а после тридесет година аустријске управе, године 1910. у Босни и Херцеговини било је 87 одсто неписменог становништва и само пет гимназија за око два милиона становника.

За атентат је одмах окривљена Србија.

– У научној литератури Сарајевски атентат се сматра делом националног покрета народа БиХ. Историјске чињенице потрвђују да нико из Србије није учествовао у оснивању Младе Босне. За припрему атентата на Франца Фердинанда, званична Србија није знала. Знали су само Милан Цигановић, Војо Танкосић, Драгутин Димитријевић – Апис, шеф војне обавештајне службе, и капетан Раде Поповић, Аписов официр на граници БиХ. Историјске чињенице необориво потврђују да је лично премијер Никола Пашић, по сазнању да се припрема атентат, хитно наредио посланику Србије у Бечу Јовану Јовановићу да обавести аустријску владу о припреми атентата на Франца Фердинанда. Апис се такође предомислио и послао је свог обавештајног официра да одврати Принципа од било какве акције против аустроугарског престолонаследника. Принцип је то врло одлучно одбио и тада је посумљао у искреност пријатеља из Србије. Аустроугарско понижавање Срба, бахатост и цинизам су и тада дошли до изражаја. Они су једноставно сматрали да су то глупости које Срби измишљају, јер, мислили су, ко је тај ко сме да нападне наследника аустријског престола. Одговорност српске официрске органиазције ”Уједињење или смрт” за атентат постоји у оној мери у којој је управо она од 1912. године стварала планове за југословенску револуцију у аустријској позадини, у случају да Аустроугарска нападне Србију.

Аустроугарска влада није располагала ни са једним материјалним доказом о умешаности Србије у атентат. Након атентата у Сарајеву Аустроугарска је одмах послала вишег чиновника заједничког министарства финансија у Бечу Фридриха фон Визнера да утвди одговорност Србије за атентат. Као савестан државни службеник, привржен идеји правне државе и истини, Визнер је након детаљне истраге, 13. јула послао у Беч телеграм следећег садржаја: ”Не постоји ништа што би указивало на одговорност Српске владе у организовању убиства, припремама или у снабдевању оружјем. Нити има било шта што би човека навело да посумња у тако нешто. Напротив, постоје докази који, изгледа могу да наведу на закључак да је тако нешто изван сваке сумње.“ Такође, истражни судија Лео Пфефер у својој књизи ”Истрага о Сарајевском атентату” пише да му је од самог почетка истраге било јасно да неће бити доказана одговорност Србије за атентат у Сарајеву и да су резултати до којих је након темељно завршене истраге дошао потврдили његово предходно уверење.

Чињенице говоре да би Аустроураска и Немачка и без сарајевског атентата напале Србију.

– Од анексије Босне и Херцеговине 1908. године Аустроугарска монархија се у континуитету припремала да нападне Србију. Берхтолд Леополд, аустријски буржоаски државник и дипломата био је веома агресиван према Србији, а његов први сарадник гроф Форгач према Србији је гајио мржњу и презир. Као доказ за то је његово инсистирање да се у свим канцеларијама аустријске владе истакне максима: “Србију треба уништити (Serbija delenda est).”

На бечком двору је све више сазревала идеја, коју су нарочито развијали војни команданти на челу са начелником Генералштаба генералом Конрадом Хецендорфом, да Србију, по њиховом мишљењу, као опасно националистичко револуционарно гнездо, треба уништити. Ту мисао прихватио је и сам Ерентал. У јесен и зиму 1908. и 1909, постојало је неколико предлога шта треба учинити са Србијом и како је треба разделити.

Највећи број историчара у свету потврђује давно доказану тезу да је Сарајевски атентат повод а не узрок напада Аустроугарске на Србију Управо ту чињеницу покушавају да оспоре многи аустројски историчари и медији. Да је Сарајевски атентат повод а не узрок рата доказују многе чињенице. Међу њима је и она да је одмах прихваћена идеја грофа Александра фон Хојоса, шефа кабинета министра спољних послова Монархије, да на Сарајевском атентату треба ”конструисати рат са Србијом”. То је било јасно и Максу Веберу, он каже: «Онај који аустроугарски ултиматум Србији из 1914. (а тиме и Сарајевски атентат) жели да представи као разлог за овај рат, тај је једноставно – слабоуман”. Конрад фон Хецендорф, шеф аустроугарског генералштаба, је још 1907. године у једном писму истакао да југословенски проблем треба решити ”једном великом акцијом, чији је крајњи циљ анексија Србије”.

Епилог: Франц Фердинанд је убијен, уследио је судски процес.

– Атентатори су ухaпшени, суђено им је од 12. до 28. октобра 1914. године, а пресуде су им донесене 28.октобра. Петорици заверника: Данилу Илићу, Вељку Чубриловићу, Митру Керовићу, Мишку Јовановићу и Јакову Миловићу изречена је смртна казна, касније су царском интервенцијом, помиловани на доживотну робију. Митар Керовић и Јаков Миловић а Неђо Керовић осуђен је на казну строгог затвора у трајању од 20 година. Гаврилу Принципу и Недељку Чабриновићу, с обзиром на то да су по аустроугарском закону били малолетни, изречена је максимална казна од 20 година затвора. Смртна казна вешањем Данилу Илићу, Вељку Чубриловићу и Мишку Јовановићу извршена је 3. фебруара 1915. године у Сарајеву. Најбољу оцену политичке позадине Сарајевског атентата 1914. године дао је један његов учесник: ”То је било без икаква размишљања, као кад вода налети, без икакве суставности.”

А онда су налетеле неке друге воде. Већ на крају тог истог века мало шта је од трагова Сарајевског атентата остало.

Видовдански атентатори су на почетку XX века променили ток историје и својим јунаштвом задивили свет. Зато је било логично и историјски оправдано да се на обалама сарајевске Миљацке сачувају њихова историјска знамења. Почетком грађанског рата у Босни и Херцеговини, уклоњене су Принципове стопе испред музеја „Млада Босна“ који се тада налазио на обали Миљацке. Са места атентата уклоњена је плоча са натписом: ” Са овог места је 28. јуна 1914. године Принцип својим пуцњем изразио народни протест против тираније и вјековну тежњу наших народа за слободу.” На почетку XXI века овога музеја више нема. Уништен је током грађанског рата у Босни и Херцеговини у последњој деценији XX века.

Историја ипак памти да Принципови пуцњи нису објавили само надвојводину смрт, већ четири године касније и уништење Хабзбуршке монархије, укључујући и средњовековни кметски систем у Босни и Херцеговини.

Игор Гојковић,

Извор: Глас Русије