ПОСТ-ИЗБОРНА КАМПАЊА СРПСКОГ РЕЖИМА

Када је, пред крај изборног дана, тог 3. новембра, постало јасно да српски властодршци и њихови црни емисари нису успели да преваре народ, те да ће се одзив Срба са северног Космета на шиптарске изборе мерити једноцифреним процентима, десило се (о, каквог ли чуда!) нешто што је одложило обелодањивање дебакла политике однарођеног српског режима према Космету.

Још увек непознате особе упале су истовремено на три бирачка места у северном делу Косовске Митровице и полупале изборне кутије, а затим се муњевито удаљиле са лица места.

Тешко да су ти маскирани хулигани могли да замакну иза првих ћошкова и скину фантомке са својих глава, када су режимски представници и медији отпочели оркестрирани напад на заговорнике изборног бојкота не само као на инспираторе већ и као организаторе овог вандализма. Човек ниског чела и још нижег морала, Крстимир Пантић, који иначе тешко сриче сложеније реченице пред камерама, овога пута је глатко издеклемовао, ничим поткрепљене, оптужбе на рачун народног посланика Марка Јакшића, а за демагогију увек расположени Вучић затражио је од међународне заједнице само 45 минута да заведе ред и заувек раскрсти са српским екстремизмом на том простору.

За остало су се постарали режимски медији, при чему свакако не би требало губити из вида да је њихова реторика неодољиво подсећала на ону коју обично користи Беба Поповић у свом пропагандном деловању (као приликом  акције „Сабља“, на пример). Дакле, тоталитарни, бескурпулозни, напад на противника, где се недостатак аргумената замењује бројем и тежином изречених оптужби.

Главни циљеви овакве кампање били су следећи:

–          да налогодавцима (Вашингтону и Бриселу) покаже како катастрофалан одзив није последица неспособности београдског режима да спроведе оно што је прихватио Бриселским споразумом и чиме је, уосталом, купио свој долазак на власт, већ последица страха већине од милитантних појединаца који бране неке своје уске интересе, као и да потврди лојалност српских властодржаца својим западним менторима

–          да пружи логистичку подршку захтеву званичног Београда упућеног Приштини и Бриселу да избори у северној Митровици буду потпуно поништени, чиме би режим добио право на „поправни“

–          да косметским Србима, пре свега њиховим лидерима, демонстрира спремност на репресију државним апаратом због неприхватања да буду отерани из сопствене државе, као и да направи раздор између народа и њихових лидера

–          да остатку Србије и расејању, косметске Србе, који су главни страдалници издајничке политике режима, прикаже не само као кривце за сопствену трагичну судбину која их очекује у шиптарској парадржави, већ и као баласт који кочи кретање Србије у бољу будућност

Бриселска реакција и последице

Евидентно да је Брисел поруку коју је послао масовни бојкот Срба примио много другачије него усплахирени и политичким махинацијама вешти, али дипломатски недовољно писмени, српски властодршци. Такође, нема никакве дилеме да Вучићу и Дачићу овога пута код баронесе Ештон није било пријатно као док су делили уступке и обећања, те да се Тачи много лагодније осећао.

Брисел није показао одушевљење за прилаз београдског режима насталој ситуацији, посебно не за бахатост оних његових представника (попут Пантића и Вулина) који су позив на бојкот, што је легитимни начин политичке борбе у свакој иоле демократској земљи, изједначили са екстремизмом. Још мање су имали разумевања за захтев да се избори пониште у целој изборној јединици, у тренутку док се Европа својски упиње да их прогласи за успешне, па је Београд добио једино понављање на три спорна бирачка места.

Хладни бриселски аналитичари који, за разлику од српских колега, не навијају него анализирају сигурно су извукли праве закључке из чињенице да је на кају изборног дана режимски кандидат у северној Митровици, Крстимир Пантић, имао само 30 добијених гласова, и те закључке презентовали својим шефовима, ма како они били непријатни за концепцију Брисела. Нема сумње да је у складу са тим био и третман који су Вучић и Дачић имали код Ештонове и њених сарадника, а сигурно и инструкције (да не кажем наредбе) које су тамо добили.

Било како било, након њиховог повратка из Брисела много тога је постало видно другачије.

Како би ово постигли београдски властодршци кренули су у нешто што би могли назвати пост-изборном кампањом, будући да није прост наставак кампање која се водила до 3. новембра. Много тога је различито.

У кадровском смислу приметно је да се бакља нове кампање нашла у рукама Ивице Дачића, док је Вучић пружао бочну подршку. У оперативном раду на трену, Вулину и Пантићу, придружио се садашњи секретар Владе, Вељко Одаловић, човек богатог искуства са изборним процесима на Космету будући да је током владавине Слободана Милошевића у више наврата био кључни човек Покрајинске Изборне Комисије за јужну српску покрајину, као и Звонко Стевић који је водио изборне комисије града Приштине. Обојица су чланови СПС-а и били су са Дачићем на митингу у Косовској Митровици.

Ово практично значи да је, у партијском смислу, главне полуге пост-изборне кампање преузео СПС, што је и логично будући да у његовом садашњем врху има много кадрова са Космета који су у време Милошевића тамо вршили власт и имају практичног искуства у организацији избора у условима бојкота (тада су их бојкотовали Албанци), а немају моралних скурпула и Космета су се у пракси већ давно одрекли.

И приступ кампањи промењен је у значајној мери. Од коришћења манипулативних техника према бирачком телу, у непромењеном облику, задржана је само употреба имена изборне листе „Српска“ која у бирачима треба да потхрани илузију да ће Бриселским споразумом предвиђена „Заједница Српских Општина“ (ЗСО) бити пандан Републици Српској у Босни, што наравно нема везе са стварношћу.

Од много тога измењеног, почећемо односом Београда и Приштине из кога су уклоњени сви набоји који су карактерисали предизборну кампању до 3. новембра. Београдски режим више не помиње да изборни материјали и обележја на изборним местима крше „статусну неутралност“ изборног процеса, а Приштина је „заборавила“ да Дачићу неће бити дозвољено учешће на политичким скуповима, па је у Митровици одржао класични политички митинг који је обезбеђивала косовска полиција. Треба ли бољег доказа од овога да су Тачијеви Срби управо они који делују у име српског режима?!

Промењено је и то да је ова, пост-изборна, кампања знатно више окренута  тзв. афирмативном приступу који подразумева да се време кампање углавном троши на афирмисање сопствених ставова и циљева, а не на директно нападање политичких противника. У складу са тим из кампање су углавном избачени елементи ретард-патриотизма, примитивизма и неодмерености у третирању опције бојкота.

Појачан је притисак режима кроз злоупотребу права на рад, као и недозвољено вођење кампање у државним институцијама. Класичан пример су промоција изборне листа „Српска“ у просторијама Ректората у Косовској Митровици, и тзв. састанак са ратним ветеранима КиМ. На овај начин успоствља се механизам тзв. „сигурних гласова“, који годинама успешно примењује Ђукановићев режим у Црној Гори и који је идеалан за манипулације у оваквим условима.

И по осталим предузећима и установама води се агитовање и праве пописи за групни одлазак на изборе, у складу са наводном „препоруком владе“ за повећање безбедности бирача.

У обраћању бирачком телу коришћена је углавном комбинација метода застрашивања последицама и Дачићу омиљена „метода дечијег језика“.

У том контексту смернице је својим иступима давао премијер Србије, који је од почетка, лансирајући измишљотине или полуистине, свесно ширио атмосферу страха последицама бојкота.

Посебно је срамна и опасна његова изјава да ће бојкот довести до тога да за градоначелника буде изабран Албанац, што може изазвати сукобе у којима Срби са севера Космета не могу рачунати на помоћ матице. „Зар неко мисли да ће Србија жртвовати своју будућност због десет хиљада људи?“ запитао се пред новинарима премијер, чиме је послао врло јасну поруку не само Србима са севера Космета, већ и албанским екстремистима свих боја, као и припадницима Ал-Каиде који константно бораве на Космету, чиме је без обзира на исход избора најдиректније угрозио безбедност свих житеља космета српске националности.

Класична манипулација застрашивања је и његово поређење ситуације на Космету са судбином Срба из Републике Српске Крајине, коју је изговорио на митингу у Косовској Митровици, иако су то потпуно различите ситуације.

Закључак

Иако мирнија у изразу, пост-изборна кампања српског режима за приморавање Срба да се појаве на изборним местима 17.11.2013. била је подједнако прљава, подмукло-манипулативна и по српске националне интересе опасна као и претходна (за изборе 03.11.2013). И још агресивнија, ако се сагледају сви њени аспекти.

Заговорници бојкота одговорили су мирним и достојанственим акцијама које разобличавају стварне намере режима, а посебно активна је била Привремена Скупштина АП КиМ, која по Уставу Србије представља тренутно једино легитимно државно тело које функционише у јужној српској покрајини. Њени представници подсетили су београдске на исицање рока, по Закону о локалној самоуправи, за расписивање избора у општинама распуштеним по одлукама владе Србије, а третман који су имали у Београду јасно је показао да режим свесно наставља да крши Устав и законе сопствене земље како би заокружио шиптарску сецесију.

Такође, ова Скупштина је 14.11.2013. одржала своју четврту седницу и у усвојеним закључцима јасно подвукла нелегитимност шиптарских избора, а у месту Рударе заговорници бојкота су представили „водич за бојкот“ који је на шармантан начин позвао грађане да са бојкотом наставе упркос притисцима и уценама.

Јасно је да ови избори немају легитимитет ни по законима Србије, нити по међународном праву. „Препорука“ по којој ће запослени у државним предузеђима и установама на изборе излазити групно (наводно због безбедности), након прозивке коју ће вршити њихови надређени, најгрубљи је вид кршења изборних слобода, незабележен у Европи од смрти албанског комунистичког диктатора Енвера Хоџе.

Ипак, чини се  да је ситуацију најбоље описао др Марко Јакшић када је рекао „Ми у овој борби не можемо да будемо поражени. Ми смо 3. новембра победили, нас не занима политички циркус који сада ради Београд”.

Драган Милашиновић / Фонд Стратешке Културе