Само мук и чемер, или „тужни скупе, гласај за нас“

Тужни скупе!… Колико смо пута ту синтагму слушали приликом испраћаја на вечни починак наших најмилијих: родитеља, пријатеља, кумова, браће… Њу обично на сахранама изговарају они који и нису нарочито погођени одласком вољене нам особе, јер ко нормалан може да држи говор док му се срце цепа.

Ко је год данас присуствовао митингу у Косовској Митровици, а таквих је било око 2.000, имао је идентичан утисак. Ко је присуствовао? Присуствовање овом тужном скупу баш и није прави термин, пре би се могло рећи – ко је доведен на овај скуп.

Наиме, пошто пораз није пораз док није „до ногу“, власт је после бруке коју је доживела на локалним изборима на Косову 3. Новембра, бојкотом на који је реаговала разбијањем гласачких кутија, решила да иде „до краја“ шаљући председника владе да доврши посао, а успут најављујући да ће са њим у Косовску Митровицу путовати и лично ППВ, на шта су сви листом у неверици одмахивали главама. И били су у праву, уместо ППВ-а појавила се главом и брадом Зорана Михајловић. Москва има избора, али Митровица нема. Мора да трпи, али као и Москва, сузама не верује (Зораниним).

Вече уочи митинга, концерт је одржао Амадеус бенд, колико да се покаже да онолико присуство жандармерији блиских кругова последњих дана на северу Косова није случајно. Када су се жандарми већ својски потрудили да лепе плакате са ликом ППВ-а, и то ојачане најлоном да се вођа не прехлади, ред је и да се провеселе уз омиљени им бенд. Готово уз колеге. Момци из бенда су допремљени на концерт у организацији владе Србије, уз пратњу косовске полиције, одржали свирку заједно са Александром Вулином као појачањем и наравно нестали. Важно је да су „охрабрили“ народ да изађе на поновљене изборе.

Директори јавних предузећа, које је влада у лику Крстимира Пантића претходно „охрабрила“, наредили су под озбиљном претњом стањем радног статуса својим потчињенима да се морају окупити и организовано отићи на митинг. Избројано је 19 аутобуса на северној страни и четири аутобуса са јужне стране Ибра, којима су запослени доведени на митинг. Учесници митинга су доведени из Краљева, Рашке, Лепосавића, Крушевца…

А на митингу – мук. Премијер је невешто покушао да одглуми надахнуће. Помињао је чак и неке тенкове и топове које Србија неће да ангажује, јер јој не дају!? Као да јој то неко тражи. Као да Срби не траже само да живе мирно, да буду у својој држави, и ништа више.

Владина екипа из првог реда испред бине је френетично аплаудирала сваком премијеровом узимању даха, што су вредни камермани забележили и што су наши медијски унесрећитељи стотинама пута објављивали, како би се стекла лажна слика о народном одушевљењу. А народ је немо стајао и посматрао у неверици шта му се сервира.

Зорана Михајловић је промрнџала ради реда 2-3 реченице и то је било то. Затим је са премијером попила кафу у оближњем кафићу. Народ је то испијање кафе потиштен гледао са пристојне дистанце јер жандармерија није дозвољавала приближавање „омиљеним“ политичким јунацима.

Након кафе, тужна поворка џипова и аудија, уз пратњу „косовске полиције“ упутила се великом брзином према Звечану, немо праћена погледима грађана. Ниједног звиждука, ниједног апалуза, једноставно испратио их је само мук и чемер.

Непун сат након тога, весела дружина је уживала у једном етно-ресторану у Рашкој (дакле на слободној територији), уз јагњетину испод сача, сумирајући како им је успешна била последња косовска мисија. Јагњеће бригаде су и раније у Србији биле ударна песница Дрезденског конгреса.

Богдан Живковић / НСПМ