Динамика насиља

Пошто сам пре два месеца упозорио да је унутрашња динамика режима ескалација насиља, сада могу само да констатујем докле је режим у томе стигао.

* * *

Александар Вучић нас је, као шеф Бироа за координацију служби безбедности, после седнице Бироа „посвећене проблему хулигана, насиља на утакмицама и инцидентима на северу КиМ“ (а то је, је л` тако, све једно те исто), обавестио да ће се „Србија сурово обрачунати са свима који раде против државе“, те у том смислу најавио да ће бити формиране две посебне државно-безбедносне службе: „једна за борбу против екстремизма и тероризма и друга за борбу против дилера дроге“.

Да не бисмо имали сумње ко су ти „екстремисти“ са којима ће ова најновија служба државне безбедности „сурово обрачунати“, побринуле су се Вечерње новости. Оне су „незванично сазнале“ да је на поменутој седници Бироа речено како су „безбедносне службе идентификовале око 20 насилника који су разбијали гласачке кутије на три бирачка места у Косовској Митровици. Међу њима су припадници десничарских организација попут СНП `Наши` и `Заветници`. Сви би требало да буду процесуирани у наредним данима“.

Они који су ломљење бирачких кутија поредили са Кристалном ноћи или са паљењем Рајхстага, а формирање Службе за борбу против екстремизма са прављењем Политичке полиције (Geheime Staatspolizei, скр. Гестапо) нису много погрешили. Режим је заиста применио стару, добру матрицу: најпре власт сама изврши насиље, затим за то насиље оптужи политичке противнике, а на крају, под изговором „борбе против екстремизма и тероризма“ формира тајну политичку полицију која ће, с протеком времена, почети све више грађана да прогони и да држи у страху.

А ширење атмосфере страха долази управо са врха власти, при чему застрашивање није уперено само против „екстремиста“. Јер, не прети се само Србима са севера Косова да ће, како је добро примећено, „имати рат у сваком случају у коме не послушају Ивицу и Вучића“. Држава се у најновијим наступима људи из врха власти непрестано представља као тољага која сваки час треба некоме да разбије главу. Послушајмо Вучића: „држава не може то да трпи“, „држава ће се обрачунати“, „неки су радили против своје државе и то потпуно јавно“, „Србија ће се сурово обрачунати са свима који раде против државе“, „Борба ће бити немилосрдна, јер никоме нећемо дозволити да се игра са државом“…

Иако је глава коју ће државна тољага ускоро да разбије, засада, глава навијача-криминалаца и „екстремиста“ са севера Косова, тон ових претњи не може а да и код других не изазива страх. Јер, када Вучић каже: „За нас је теже у Косовској Митровици јер немамо ефективну власт, али ћемо наћи начина и показати да ће бити кажњени сви они који су злоупотребљавали све слободе које су им дозвољене“, онда је то порука свима да је држава (тј. власт), ваљда, само „дозволила“ нашу садашњу слободу, али да ћемо бити строго „кажњени“, ако је случајно „злоупотребимо“.

А ми ћемо, рецимо, слободу гласања „злоупотребити“ ако не „послушамо државу“ када нам каже да морамо да гласамо. Јер, како нам је то Вучић већ лепо објаснио, „не може држава бити добра само кад исплаћује плате и пензије, а лоша ако замоли да (грађани) изађу на изборе“. Дакле, плате и пензије нису нешто што су људи зарадили, већ су само награда коју власт даје грађанима за њихову послушност, па сада, када власт тражи да се гласа, има да се гласа и квит.

И може Први потпредседник до сутра да се, у својим слаткоречивим монолозима, позива на Вебера. Али из ових његових речи много више проговара заправо дух Џугашвилија – слободе, плате и пензије држава (власт) даје грађанима у замену за њихову послушност, па ко није послушан „држава“ му може узети и посао и слободу.

А за лакше одузимање радног места ускоро ће да се побрине нови Закон о раду, који, узгред, предвиђа да „у уговорима о раду више нема обавезности уношења висине зараде и трајања радног времена“ (значи, радићемо 12 сати дневно за 5 евра, како наш послодавац, приватни или јавни, већ одлучи). А ако нам падне на памет да се због тога побунимо, ту је нови Закон о штрајку којима се протест ван радног места, на путу или прузи, квалификује као кривично дело (па послодавци неће кршити закон кад 6 месеци не исплате зараду запосленима, али ће радници прекршити закон ако због тога изађу на улицу).

А што се тиче одузимања слободе, ево нама нове Службе за борбу против екстремизма, па да видимо ко ће смети да „ради против своје државе и то потпуно јавно“ (Вучић). И неће само „екстремисти попут СНП `Наши` и `Заветници`“ бити предмет занимања Службе. Ту је и ДСС који, како рече Александар Вулин, „баца љагу на државу Србију“ и „ради против државе„, а који је, по Марку Ђурићу, главни кривац за „оркестрирано насиље“ на бирачким местима у К. Митровици. Ту је, упозорава Александар Вучић, и „велики, широки лоби за бојкот избора“, то јест људи који су позивајући на бојкот „радили против своје државе и то потпуно јавно“ – где се, некако одмах, препознајемо и ми из НСПМ (Вукадиновић; Антонић). Ту су, по Драгану Шормазу, и „разне Качавенде, Артемији и артемијевци, разни ’Образи’, навијачке групе, ’Наши’, ’Двери’“, који као „насилници и промотори насиља морају бити кажњени“.

Па када наша политичка полиција крене да се „сурово обрачуна“ са свим тим „екстремистима“ – од којих су неки толико дрски да чак захтевају поштовање Устава Србије! – ево нас у ЕУ већ до 2020.

* * *

Проблем са „екстремизмом“ као категоријом којом треба да се бави тајна полиција, јесте тај што он није сасвим јасно одређен појам, па његову садржину власт може да попуњава како хоће.

У политичкој теорији, екстремним се називају оне политичке групације које се налазе на крајњим тачкама политичког спектра. Али, граница између „мејнстрима“, „радикалности“ и „екстремизма“ више је арбитрарна него стварна. Радикали из Друге Србије – попут Е-новина (који, узгред буди речено, чврсто подржавају Вучића и његов режим) – све евроскептике и критичаре Бриселског споразума називају „екстремистима“ (почев од ДСС-а – којем би се пре могла спочитати пасивност и инертност, него било какав „екстремизам“; па до нас из НСПМ које већ, готово рутински, називају „Нова српска фашистичка мисао“). И пошто је напредњачка власт преузела програм ЛДП и идеологију Друге Србије, последња дешавања указују на то да су Вучић и компанија на путу да преузму и ову, другосрбијанску дефиницију „екстремизма“.

Али, једна је ствар када некога критичари или политички супарници назову екстремистом. То може бити смешно, непријатно или увредљиво, али се означени од тога може бранити контра-етикетирањем или грађанском тужбом за увреду. Сасвим је, међутим, друга ствар ако је власт образовала безбедносно-обавештајну Службу за борбу против екстремизма, па затим некога квалификује као екстремисту. Онда је већ ђаво однео шалу. Јер, како се бранити од шпијунирања, праћења, ометања, уцена и шта већ све не ради тајна политичка полиција?

Зато је, не само за потенцијалне жртве, већ и за све учеснике јавног живота врло опасно ако оваква власт има једну такву службу. Наиме, свако се кад тад може наћи у улози мањинског критичара власти. Зато свако може да, по неком политичком питању, буде оквалификован као „екстремиста“ и да против њега буде покренут државни апарат. А тада то заиста престаје да буде парламентарни или демократски поредак, и постаје нешто сасвим друго.

* * *

Најновија ескалација вербалног и симболичког насиља режима – од  ломљења бирачких кутија, преко срамног захтева за „Вучићевих 45 минута“, до формирања тајне политичке полиције – последица је тешког пораза који је режим доживео 3. новембра.

Иако су напредњаци галамили како „бојкот није успео“, званични подаци су показали да је на северу Косова гласало 7,4 одсто бирача (Звечан), 7,9 одсто (Северна Митровица) 12,5 одсто (Лепосавић) и 13,4 одсто бирача (Зубин Поток). Ако је толико мало бирача изашло са „неуспелим бојкотом“, колико би тек мало њих изашло да је бојкот успео?

Наравно, бојкот је био апсолутно успешан, чиме је власт доведена у озбиљан шкрипац. Најпре, видевши да ће бити поражена, власт је извела представу са ломљењем гласачких кутија. Режим се надао да ће то довести до поништења целог гласања и да ће добити нову шансу да ефикасније организује притисак на Србе северено од Ибра. Међутим, гласање је поништено само на три групације бирачких места, а њихови страни патрони оштро су осудили „насиље екстремиста“ и затражили да „екстремисти морају да одговарају“. Вучић, наравно, не може да казни своје људе. Он зато мора лажно да оптужи неког другог, за шта су најзгоднији управо они који му пружају најжешћи отпор.

Но лажне оптужбе увек су деликатна ствар. Да би подметање успело, за саучеснике морате да узмете људе из полиције, тужилаштва и судства. Што више људи умешаних у подметање, тим већа вероватноћа да ће вас сутра неко од њих уценити или разоткрити.

Али, није то главни проблем са 3. новембром. Проблем је што се тога дана на очигледан начин распала лажна слика о консенсуалној подршци српског друштва капитулантској политици Вучићевог режима. Та слика је образована тако што је, иза димне завесе подршке Вучићевој борби против корупције, дошло до стратешког заокрета напредњака од еврореализма (у предизборној кампањи), до радикалног евровазалства (тзв. бриселизација напредњака). Резултат тог стратешког заокрета био је Бриселски споразум (тачније, Бриселска капитулација). Пошто је отпор Бриселском споразуму у српском парламенту, српској јавности и на српским улицама био доста мали, режим је поверовао да је завршио посао.

И заиста, у политичкој теорији се, још од Џона Лока, сматра да су грађани, у уређеном и правном поретку (демократији), сагласни са свим актима власти осим уколико се директно не супротставе неком акту („ћутање је одобравање“). И пошто је Бриселска капитулација релативно безболно прошла – јер су критичари тог акта, не само у парламенту, остали у поприличној мањини – власт је са правом могла да протумачи да се цело српско друштво сагласило са предајом Северног Косова Приштини. (Кажем са правом, јер су конформизам и материјалистичке аспирације, везане за ЕУ, већег дела нашег друштва, резултирали његовом прећутном сагласношћу са Бриселском капитулацијом).

Међутим, 3. новембра је постало јасно да убедљиво највећи део Срба са севера Косова одбија Бриселски споразум. Незгода са овим неслагањем је то што се Бриселски споразум управо на њих односи. Оваква јасна порука довела је у питање успостављени консенсус. Власт је могла да уради две ствари. Или да покуша да убеди севернокосовске Србе да је Бриселски споразум добар и за њих, те да тако симболички обнови сагласност. Или да их једноставно избаци из српског друштва и тако поново успостави сагласност, али овога пута у једном ужем обиму. Власт се одлучила за ово друго.

* * *

Јер, заиста, Дачићева претња севернокосовским Србима да ће их „држава“ препустити ратном освајању непријатеља (уколико изласком на изборе не дају сагласност за сопствено мирно искључење из Србије), није ништа друго до симболичко избацивање из државе. Наиме, основна функција државе је да својим грађанима обезбеди заштиту од оружаног насиља. Када је Дачић, као председник српске владе, рекао да ће севернокосовски Срби или морати да, изласком на изборе, пристану на добровољно исписивање из српског друштва (тзв. ексматрикулација), или ће из њега бити избачени тако што ће их власт просто препустити на милост и немилост непријатељу, он није ништа друго урадио него свима ставио до знања да држава Србија севернокосовске Србе, како год да се узме, препушта другој држави или их враћа у „природно стање“.

Сличну функцију избацивања из „друштвеног уговора“ имала је и Дачићева изјава да „Србија неће да жртвује своју будућност због десет хиљада људи“, уз ексклудирајући поздрав за непослушне – „Нек’ им је са срећом!“. Масовно искључење својих грађана из „друштвеног уговора“ манифестују само тзв. дегенерирајуће државе. Код њих власт, најчешће диктаторска или узурпаторска, почиње да унутар једне државе, тајно и неформализовано, ствара нову државу коју чине носиоци власти и само они грађани који ту власт прихватају. Сви пак чланови друштва који се противе власти избацују се у „природно стање“, односно, држава симболички проглашава да она или нека друга држава може са њима да раде шта им је воља. А управо то је урадио Дачић изјавом о „срећном им путу“ за непослушних „десет хиљада“ Срба.

Али када једном почне узурпаторска ексклузија, логика збивања води непрестаном смањењу обима државе (друштва). Данас ћете из „друштвеног уговора“ да избаците „десет хиљада“ севернокосовских Срба, сутра ћете то да урадите са „екстремистима“, прекосутра са „салонским и викенд националистима“… И где је онда томе крај?

Но, главна теоријска – али и практична – консеквенца оваквог понашања власти јесте да враћањем дела својих грађана у „природно стање“ она заправо поништава „друштвени уговор“ са грађанима. Тада власт више нема легитимитет, односно грађани који су „избачени“ из друштва – али и они који сматрају да је власт довела у питање „друштвени уговор“ – могу предузимати акте самоодбране.

Стога таква власт производи само нове кругове насиља. Зато је садашњи режим, као што сам већ упозорио, не само штеточински са становишта националних интереса. Он је штеточински и са становишта демократског поретка, али и са становишта било каквог грађанског поретка.

Овај режим просто производи насиље. И, не заустави ли се на време, у насиљу ће и скончати.

Слободан Антонић / НСПМ